Nadrealni, neprijatni aspekti žalosti o kojima niko ne govori

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na BROADLY

Kad iskusite smrt voljene osobe, prisutni su mnogi banalni ali bolni detalji o kojima vam niko ne govori. Kao kad morate da brišete neprimereni koralni ruž koji je pogrebnik stavio vašoj majci dok leži u kovčegu ili kad vam LinkedIn preporučuje da se povežete sa starim profilom vašeg pokojnog roditelja. Ovi sitni pojavni oblici žalosti obično se ne pojavljuju u filmovima o gubitku. Isto kao ni težina koju dramatično nabacite ili izgubite posle svega, anksioznost koju možda osećate povodom protraćivanja svog nasledstva ili činjenice da trigeri mogu da se jave u krajnje bizarnim oblicima, kao što je taj užasni koralni ruž, i ostanu s vama do kraja života.

To su neka od iskustava prepričanih u Modernom gubitku, novoj antologiji ličnih i savetodavnih eseja i stripova koju su priredile Rebeka Sofer i Gabrijela Birkner, dve ćerke jedinice koje su izgubile roditelje mnogo pre nego što su za to bile spremne. Kroz više od 40 radova poznatih pisaca i novih nada, ova knjiga otvoreno i često na humoristički način istražuje slojevitost žalosti. Iako je posebno pogodna za milenijalce koji su izgubili voljenu osobu, pogodiće i svakoga koga zanima ljudskog iskustvo. Najviše od svega, međutim, antologija pokušava da normalizuje razgovore o gubitku kako bi minimalizovala usamljenost i neprijatnost ožalošćenosti.

“Želimo da se ljudi osećaju kao da smeju da pričaju o gubitku i da zbog toga neće doći do neugodnog zastoja u razgovoru”, kaže Sofer. “Želimo da ovo pokrene ne samo duboke i smislene razgovore među ljudima već i da ulije sigurnost nekome ko želi da priča o gubitku bez osećanja da to mora da bude kroz dubok i smislen razgovor.”

I za Sofer i za Birkner, put ka objavljivanju Modernog gubitka (o kom detaljno govore u predgovoru knjige) bio je dug i ličan. Za Birkner, on je započeo 2004. godine kad su njena majka i očuh angažovali vodoinstalatersku službu da popravi smrznutu cev u njihovom domu u Arizoni. Čovek kog je kompanija poslala vratio se mesec dana kasnije odvaljen od meta i umesto posla opljačkao i usmrtio par. U to vreme, dvadesetčetvorogodišnja Birkner živela je u Njujorku, radeći kao mladi pisac smrtovnica u lokalnom dnevnom listu, ali je ubrzo nakon toga bila prebačena na saobraćajni odeljak.

Oko dve godine kasnije, na Dan rada 2006. godine, majka Soferove poginula je u saobraćajnoj nesreći posle godišnjeg porodičnog kampovanja na severu države Njujork. Samo sat vremena pre nego što su se obreli u teškoj saobraćajnoj nesreći na povratku u Filadelfiju, Soferini roditelji odbacili su je kući u Njujork, gde je radila kao producent za Kolber Report. Četiri godine kasnije, kad je Sofer imala 34 godine, njen otac je umro od srčanog udara dok je sam krstario Karibima.

Tokom tog vremena, Sofer i Birkner su se našle u tragičnim i potpuno nepoznatim situacijama koje niko od njihovih vršnjaka kao da nije mogao da razume: bile su mlade, ožalošćene i bez roditelja. “Odjednom sam se osećala kao da sam istovremeno pokušavala da izgradim čitav svoj život dok sam se suočavala sa činjenicom da sam izgubila skoro sve što mi je u životu drago”, priseća se Sofer. “Osećala sam se veoma usamljeno i bilo mi je veoma teško pronaći ljude koji istinski žele da razgovaraju sa mnom.”

Obe su se okrenule internetu u potrazi za savetom ili bilo kakvim nagoveštajem da će im jednom nekim čudom biti dobro. Ali jedini resursi koje su mogle da nađu bili su ili psihološke internet stranice koje su samo potkrepljivale njihove sumnje da lagano gube razum ili stranice samopomoći koje su se sastojale uglavnom od “kurziva, pastelnih boja i citata sa elipsama i zalascima sunca.” Na kraju su Sofer i Birkner pronašle jedna drugu kroz grupu žena u dvadesetim i ranim tridesetim koje su se redovno sastajale na večerama radi uzajamne podrške. One su se kolektivno zvale “Žene sa mrtvim roditeljima” (iliti WWDP).

Nakon što su postale prijateljice, Birkner i Sofer odlučile su da stvore resurs za ožalošćene koji žele nešto više od objašnjenja da se “sve dešava s razlogom”. Krajem 2013. godine, osnovale su ModernLoss.com, onlajn publikaciju koja se bavi temom gubitka iz svakog moguće ugla — od žaljenja za pobačajem do toga kako da naterate sestru da prestane da vas taguje na fotografijama vašeg pokojnog oca.

“Želimo da vas razveselimo u trenutku kad, možda deset godina nakon što je vaša majka umrla, zateknete sebe kako plačete u prodavnici zato što ste videli nešto ili se setili recepta koji vas je podsetio na nju”, kaže Birkner.

Tokom protekle četiri godine, stranica je sakupila vernu čitalačku i autorsku bazu, koja je pomogla urednicama da prepoznaju teme koje izgleda najviše zanimaju njihove čitaoce, kao što je dopuštanje ljudima da vam se ponovo približe, izlaženje na kraj sa digitalnim tragovima pokojnika i preživljavanje otkrivanja tajni. Devet od ovih tema su na kraju postale teme poglavlja u knjizi Moderni gubitak.

Iako je knjiga pozamašna, ne deluje zgusnuto niti iscrpljujuće. Umesto toga, Birkner i Sofer napravile su je tako da može neobavezno da se podigne i spusti. Želele su da budu sigurne da će ona biti nešto što će ljudi rado ostavljati na svojim stočićima umesto sakrivati iz straha da će njihovim gostima zbog njih biti neprijatno — uvođenje neobavezne diskusije o žalosti u naše svakodnevne živote je, na kraju krajeva, i poenta svega toga. Sa tim ciljem na umu, knjiga je ispunjena ilustracijama Pitera Arkla, kao i priručnicima u stripu za sveže ožalošćene kao što je rad autora Trea Milera Rodrigeza “Šta sve morate da znate kad rasipate pepeo” (Ne zaboravite da ne stojite niz vetar.)

Neki od najboljih eseja u antologiji zapravo su krajnje obični, kao što je svedočanstvo Kejt Spenser o tome kako — uprkos tome što svi pretpostavljaju da joj majka najviše nedostaje u ključnim trenucima — ona zapravo iznad svega želi da mogu ponovo zajedno da gledaju U korak sa Kardašijanima. Drugi trenuci koji se ističu su oni koji otkrivaju neprijatnu — i ponekad urnebesnu — nekonzistentnost života licem u lice sa smrću. Kad muž Soferine najbolje prijateljice pronađe njen vibrator u njenoj fioci sa donjim vešom, na primer, ona ne može a da se ne nasmeje, piše ona. Iako je čeprkao po njoj samo zato da bi joj pomagao da se spakuje za predstojeći put kako bi saznala da li je njena majka preživela fatalnu nesreću.

Sofer kaže da su, tokom protekle četiri godine, ona i Birkner primetile definitivan pomak ka otvorenosti u razgovoru o gubitku — delimično zato što su društvene mreže postale platforma za kolektivno oplakivanje. Ali pored otvorenosti i iskrenosti, ona kaže da je važno i da kao kultura uvidimo da razgovori o ožalošćenosti ne moraju uvek da se usredsrede na tragične, bolne detalje smrti. Oni mogu da budu i o životnim trijumfima uprkos gubitku: “Kako je osobi koja je ostala živa, osobi iznad zemlje”, kaže Sofer. “Šta se dešava sa njom — i ne samo loše i ružno — već i dobro, urnebesno, puno nade i otporno.”

Još na VICE:

Stvari koje shvatiš kada saznaš da ti mama umire

Doktor je napravio mašinu koja pomaže ljudima da umru

Fejsbuk menja način na koji govorimo o smrti