Biljana Srbljanović za VICE o Vratu od stakla, pisanju, Tviteru i psima

Tekst je naknadno dopunjen.

Sve je malo "zakomplikovano", što je Biljanin način da opiše sve što se ne razvija kako treba, bilo da se radi o sinopsisu komada koji je student doneo na čas ili period užasnog stresa pred veliki događaj u životu.

- Ovo je toliko jedna sumanuta situacija u kojoj nas dvoje sad kao razgovaramo, a radimo zajedno na fakultetu, dnevno u grupi razmenimo jedno 100 poruka, ili više, ukoliko je tog dana Tramp luđi i sad kao pričamo objektivno za intervju – kaže ona za VICE i ja nemam šta da odgovorim osim da se složim.

Ovaj intervju nije bila njena ideja. Ona se jako opirala. "Pregovori" su trajali danima i ona najradije ne bi ovo. I ne bi ništa. Razmišljala je da uopšte ne ide na svoju prvu premijeru u sedam godina u JDP.

Tog dana, u novim prostorijama Heartefacta gde sedimo, Biljana, ili Profesorka, pre nego što je došla na intervju, pomagala je na kastingu reditelju Andreju Nosovu kome je pre nekog vremena donela komad jedne naše studentkinje koji će uskoro biti pretvoren u predstavu u Niškom narodnom pozorištu. Birali su glumicu za jednu od četiri uloge.

Sa tom njenom karakteristikom da pomaže studentima detaljno je upoznat Miloš Ćirić, njen dugogodišnji prijatelj i treći član grupe u kojoj se razmenjuju te stotine poruka o Trampu.

- Ona je svojim studentima i nastavnik i prijatelj i služba za zapošljavanje. Mnogi talentovani mladi dramski pisci ne bi imali svoje komade na repertoarima da nije bilo “profesorke” da za njih besomučno lobira i u ovom veoma malom gradu neprestano igra ulogu njihove agentkinje – napisao mi je on.

Pozorišna scena je mala, svi su međusobno povezani i ništa nije objektivno, jedino se ljudi pretvaraju da je tako, pa igraju uloge objektivnih novinara, umetnika, kritičara rezultata konkursa za državna sredstava na kojima nisu dobili ono što su očekivali.

Ja sam hteo da pričam sa profesorkom o stvarima o kojima uglavnom ne razgovaramo – o predstavi i tremi, o protestima na kojima je bila i o kojima piše u komadu, o pisanju i odustajanju od istog. I o psima.

Predstava, koju u JDP režira Jagoš Marković, a u kojoj između ostalih igraju Jelisaveta Sablić, Vesna Trivalić, Anita Mančić i Dragan Mićanović, premijerno će biti igrana 5. oktobra. Naravno, karte su odmah planule, ali pomama je tolika da pored toga što su Biljanu svi u Beogradu pitali "za dve", i ljudi koji su na bilo koji način povezani sa njom su dobijali pozive. Koordinacije kako i na koji način izvući karte za nekog bliskog, čak i za pretpremijeru, poslednjih dana su dobijale karakteristike zavere.

Pitam je za odnos prema premijeri. Ona se premišlja šta da odgovori. Naravno da su razmišljanja o neodlasku na nju bile prazne pretnje upućeni sebi, ali očigledno je da je odnos prema tom događaju kompleksan i, u najmanju ruku, ambivalentan.

- Stalo mi je, kako mi nije stalo. Već ne mogu da spavam. Ali nisam stava da jedva čekam da ljudi ovo vide – kaže ona hladno.

Biljana je komad pisala tokom proleća 2018. Pripreme, kao i za svaku stvar koju sedne da piše – od kojih u većini odustane – bile su duge i temeljne. Uzela je odsustvo sa fakulteta i dane je provodila sa čepićima u ušima iznad knjiga, filmova i papira. U komadu postoji gomila referenci i priča koje su se izgubile u mraku istorije druge polovine dvadesetog veka.

Najstrašnija i najbolnija je priča pesnika Gorana Babića, čiju pesmu "Averziju prema alkoholu" profesorka koristi u jednoj od poslednjih scena komada.

- Nisam vam to pričala? – počinje Biljana priču o Goranu Babiću, kao što počinje sve opskurne priče koje su njoj fascinantne ali je svesna da možda druge ljude za to nije briga.

Ja odmahujem glavom i ona, sa cigaretom u ruci, prelazi u pripovedački ton.

- Goran Babić, pesnik, ima duplu tragediju, jer se zove isto kao onaj ratni zločinac Goran Babić, pa ima problem putovanja ali ovo drugo je mnogo strašnije. On je bio šezdesetosmaš, Srbin rođen u Zagrebu. Njegov najbolji prijatelj i venčani kum je bio Slobodan Praljak, tada filozof i pozorišni reditelj. I onda je početkom devedesetih krenula hajka na Srbe u Hrvatskoj, koju je, između ostalih, predvodio Praljak. I Babić ode za Beograd, a njegova žena i dvoje decu odluče da ostanu. Praljak se oženi njegovom ženom i usvoji decu. I u sudnici, ono što se čuje kada Praljak popije otrov, to su vrisci bivše žene i ćerke pesnika Babića, a onaj što je držao govor na sahrani, to je Babićev sin – završava Biljana priču dok ja gledam u nju otvorene vilice.

Naknadna napomena: U tekstu se nalazi nekoliko grešaka kada je reč o biografiji Gorana Babića. Rođen je na Visu, živeo je u Mostaru i Zagrebu. Otac Gorana Babića je Hrvat, a majka Beograđanka. Suština priče je i dalje tačna. Babićeva prva supruga preudala se za Slobodana Praljka. Deca Gorana Babića su odrasla uz njega, i sin je uzeo očuhovo prezime - Nikola Babić-Praljak. Takođe, ne postoji ratni zločinac Goran Babić. Permutovana su imena i prezimena dva ratna zločinca Goran Hadžić i Milan Babić. Autor se izvinjava čitaocima.

Ništa od ovoga nije konkretno u komadu, ali kao da jeste, jer je komad u stvari o svemu što se desilo i što nastavlja da se dešava.

- Sve u vezi sa ’68. je jako komplikovano. Tih prvih par dana, oni su tražili "Socijalizam po meri ljudskog lika", ali sama suština je da su se oni antagonizovali sa radnicima - kao mi smo inteligencija, a vi ste radnici, naravno to je i policija držala razdvojeno, ali to da ti nećeš sa njima, nego tipa tražiš da svima bude garantovano zaposlenje… To je kao danas, kad izađu studenti da traže zaposlenje za sve ili će da idu iz zemlje… Pa mislim idi – priča Biljana.

Vrlo brzo, stvorene su različite frakcije unutar protesta koje su tražile različite stvari. Na kraju, gotovo da se ništa nije desilo.

- Tito jeste njih izradio, ali nije ih mnogo izradio. On je rekao studenti su u pravu i to je bilo to. A prvo ih je maltretirao, prvih nekoliko dana – priča Biljana i vrlo brzo počinje da pravi paralele sa protestima koji su usledili u dekadama nakon ’68.

Ona je sama učestvovala u studentskim protestima ’96. koji su delom krenuli i sa Fakulteta dramskih umetnosti gde je ona tada počinjala da radi.

- Na vrlo sličan način je to krenulo. Jedan od prvih skupova je bio u bioskopskoj sali na fakultetu – priča ona.

Ta sala je bitna u priči svakog studenta dramaturgije FDU. Ona je prvi kontakt koji svaki potencijalni student ima sa fakultetom jer u njoj gleda film na prijemnom o kome onda piše analizu.

- Tu je odmah krenula "otimačina" i rasprave šta treba raditi i ko treba da bude glavni. Većina je tražila da se zabarikadiramo na FDU što je bilo potpuno besmisleno. Pazi, napolju sneg, nema ništa oko zgrade. Ti možeš tu da umreš i da te nađu kao mamuta na proleće – priča Biljana i onda objašnjava kako je Čedomir Jovanović ubedio sve da se priključe protestima u gradu, čime je i počela njegova politička karijera.

Prehlađena, ali i dalje puna energije Biljana tu predamnom povlači i izvodi paralele i zaključke između ta dva protesta. Pravi priču. Bavi se dramaturškim poslom. Priseća se kako je ’96. stalno bilo rasprava ko može a ko ne može, ko treba a ko ne treba da govori "sa kamiona" prisutnima, u borbi a nadmoć i kontrolu. I kako se svi protesti pretvore u to. Ne samo ovde, nego svuda.

- Isto je tako bio Marš žena posle Trampove inauguracije na kome sam bila. Tu su svi ekscitirani – "sad ćemo mi i ovo i ono", a jedna polovina radi na tome da prigrabi moć, a druga polovina je tu da bi posle mogla da kaže "bilo nam je super, baš smo mu rekli" – priča ona.

Najveći deo protesta ne dovodi do onoga što želi da postigne. Pre svega kad su bez rizika. Ljudi su u grupi i osećaju da pripadaju nečemu većem, ali vrlo brzo to postane samo sebi svrha. Kao neko prebrojavanje ko je sa koje strane. Naravno, to ne znači da protesti ne mogu da postignu ništa, ali moraju da imaju jednu karakteristiku.

- Mora da bude opasno, ili od toga nema ništa – kaže Biljana i odmah nastavlja dalje - Mora da tog trenutka nešto krupno rizikuješ. Ne da bude nasilno, nego da znaš da postoji mogućnost da policija krene. To se desilo ’96. kada su oni ubili čoveka na kontra-mitingu, kada su počeli da mlate ljude na mostu tako da se on ljulja. To je bio trenutak kada je nešto moglo da se promeni – priča ona.

Protesti ’96. jesu postigli priznavanje rezultata lokalnih izbora ali nisu oborili vlast. Biljana se priseća, sa osmehom, kako je postojalo mnogo trenutaka u kojima nije bilo opasno, već je bilo "ludičko" – razigrano i šaljivo i neozbiljno, što može da se odnosi i na proteste i na garderobu i na pozorište i na sintagmu "duh Beograda". Ona mrzi stvari koje su ludičke. Takav je tokom tih protesta bio performans "Kordon protiv Kordona", koji je organizovao Univerzitet umetnosti.

- U Kolarčevoj je bio kordon policije, a mi naspram njih. Mrznemo se, umiremo. I donesemo mi ogromna ogledala i kad se kaže "sad" mi ih podignemo i okrenemo ka policiji. I oni nas samo gledaju. Svi stoje u punoj uniformi, imaju dugačke gaće, jakne, pancire, kacige, toplo im. A mi se smrzavamo i imamo pištaljku, bubanj i kuče – seća se ona i smeje samoj sebi i protestu sa maramicom u ruci i ćebetom preko nogu.

I te prve noći ’68, kada su letele cipele i kada su oficiri rezervisti pucali sa svojih terasa na studente, po Biljani, "tada je moglo nešto da se postigne." A onda su počeli da pevaju pesme i da se zabavljaju.

- Ako je super na protestu, kad je fora biti tamo, znači da od njega neće biti ništa – kaže ona.

Peti oktobar, koji puni 18 godina na dan premijere "Vrata od stakla", jeste doneo promene, suštinske promene posle kojih stvari jako teško mogu da se vrate nazad. Ali očigledno ništa nije ispalo kako smo očekivali i kako smo se nadali. Javna debata se promenila, i sa pojavom društvenih mreža, isto kao i u slučaju Trampa i Amerike, u potpunosti se pomerila tamo. Pre svega na Tviter.

Biljana već dugo nema Tviter. Isto kao i sa njenim Instagramom, povukla se kada su njeni postovi upotrebljeni protiv nje. U slučaju Tvitera, kada su je lažno optužili da je ismevala poplave 2014. U slučaju Instagrama, kada je fotografija nje i njenog partnera pretvorena u naslovnu stranu tabloida.

Kada priča o tome, Biljana povlači Fukoa i njegov ispovedni diskurs. Po njemu, zapadna društva su postala društva u kojima se istina utvrđuje preko ispovedanja. Ispovedanje se primenjuje na sve sfere društva. Da se prema moći svi odnosimo preko ispovedanja. Da se oslobađamo od nekoga ko ima moć nad nama kroz ispovedanje, ali i da autoritet koji ima moć određuje vrednost pojedinca na osnovu ispovesti te individue pred autoritetom. Ispovest takođe ostavlja direktne posledice na pojedinca – bilo da se se oslobađa krivice ili dobija oprost za grehe.

Na mrežama to funkcioniše tako što su svi istovremeno u poziciji ispovedanja i svi su u poziciji moći. Ispovedamo se drugima dok se drugi ispovedaju nama. Presuđujemo lajkovanjem. I u vremenu Kurtisove "Hipernormalizacije" u kome se sve dešava kroz posredništvo kompjutera i u društvu u kome se svima čini da su slobodni, a moć je sve koncetrisanija i koncetrisanija na sve manje mesta, ispovedanje je način na koji se i do nje dolazi. I uopšte nije bitno da li je ona iskrena ili ne.

Jedan od osnovnih izgovora koje su glasači Trampa imali je bilo to što je deo njegove poruke bila ispovest da je on deo koruptivnog sistema u kome je on kao biznismen mogao da pozove bilo kog političara i da u zamenu za donaciju očekuje uslugu. Vučić se svakodnevno ispoveda pred građanima Srbije kroz konferencije za štampu u kojima priča šta je sve uradio i šta će sve uraditi za Srbiju, priznaje svoje greške i propuste. A na mrežama svi konstantno priznaju sve svoje postupke, svakog dana, i svakog trenutka, pred zajednicom u kojoj svi imaju različite motive, kontekste i raspoloženja u kojima primaju te ispovesti.

- Meni je Instagram najviše taj Fukoovski ispovedni diskurs. Praviš neku sliku o sebi, koju prvo svi moraju da znaju, jer ti si totalno transparentan i sve, a drugo ti tu ispovedaš neki život koji uopšte nije takav. Tako si prisutan u javnosti, i ispovedaš lažnu sliku o sebi – priča Biljana.

I da, sve je ovo malo gusto i filozofski i naporno, ali takve su uvek rasprave i analize o tome kako moć funkcioniše unutar društva.

Problem koji Biljana ima je to što zbog svojih nepopularnih stavova i svoje preke naravi svaka njena "ispovest" bude dočekana na nož.

- Ja bih na taj Instagram stavila sliku na kojoj mi nešto viri iz nosa, jer mi smešno, a onda shvatiš da će neko da uzme da ti skine tu fotku i stavi u tabloid, pa nećeš – objašnjava ona.

I ovo sa slinom bi moglo da se primeni na svaku stvar koju je ona ikada napisala na bilo kojoj mreži o bilo kojoj temi. Kontekst u kome se ona fotografiše ili tvituje kolapsuje, ljudi koji iz bilo kog razloga imaju loše mišljenje o njoj u bilo čemu što napiše ne vide to što piše, već samo potencijalnu municiju za obračunavanje sa njom. I dan danas na mrežama postoje izvitoperena tumačenja stvari koje je ona uradila ili napisala, koje služe samo tome da se njoj spočita zbog nečega. Nije bitno čega. Obeležena je. Obeleživač može da bude bilo šta. Tvit, Instagram post ili ovaj intervju, ili činjenica da se intervju objavljuje na ovoj platformi. Ili ko je intervjuiše. Sve je potencijalni materijal jer je već presuđeno. Ona mi kaže da je ranije znala da sebi dodatno oteža život tako što je iz sve snage pokušavala da "ispravi nepravdu na internetu", što je samo pogoršavalo sve.

Miloš Ćirić već dosta dugo, i javno i u našim grupnim četovima ponavlja da je Biljana omiljena "love-to-hate osoba" srpskog društva.

- I izgrađena je percepcija da su kampanje mržnje i targetiranja njoj imanentne, da ih ona nekako zaslužuje. To je odvratno na načine koje ne mogu da opišem, ta grozna dehumanizacija kroz relativizaciju napada na nju čak i od, do juče, bliskih prijatelja – napisao je on.

Međutim, to nije jedini problem sa mrežama. Ona više ne postuje, već lurkuje.

- Postoji način na koji ja pratim Tviter, ali francusku politiku, uređivanje stanova i američku politiku ali ujutru se desi da mi uleti na lajnu nešto grozno pa se zagadim – priča Biljana.

I nije samo stvar šta se priča, već kako to što se priča nastaje. U kom kontekstu i kojim okolnostima.

- Ustanem ujutru frustrirana jer situacija u kući nije dobra, jer mi se bliži premijera, jer treba da se slikam za novine, što me dovodi u stanje najgoreg ludila… Dakle, besna sam na sve…- zastaje na trenutak.

Onda mi kroz osmeh kaže da u slučaju da i dalje ima Tviter, ona bi sve to uobličila u neku žuč koju bi izlila na neku stranu.

- I ti vidiš da taj privatni otrov koji postoji u ljudima, koji nosiš u sebi iz raznoraznih razloga i iz objektivnih okolnosti, odjednom se sliva sa tih stranica… I postaje legitimni deo diskursa – objašnjava ona.

U suštini, problem sa mrežama i problem sa Tviterom je to što je on zamka populizma. Na njemu smo svi isti i svako ima isti legitimitet da priča o bilo čemu bez obzira koliko zna ili ne zna o tome i da vređa, da slaže, da širi pogrešne informacije bilo iz neznanja ili zlobe ili trolovanja.

- Kultivišu se persone, koje su projekcije onoga što bi želeo da budeš i što duže to traje i što više lajkova dobija, ta persona postaje sve udaljenija od onoga što si ti – objašnjava Biljana.

Mnogo si ljut na politiku i sve loše u društvu, i mnogo dobro znaš da šukneš, kao Bogdanka u "Vratu od stakla". I to je patologija svih nas.

- Svi izmišljamo živote… Ja treba da se slikam za novine, i ne želim jer mislim da ću da ispadnem ružna a želim da ispadnem lepa. Svi doteruju persone – priča Biljana.

Ono što je zamka toga, kao što je i Kurtis izneo u Hipernormalizaciji je da to postaje zamena za političko delovanje. Ili kako je Vučić rekao posle gradskih izbora "Život na Tviteru nije isto što i glasanje na izborima."

- Lažne persone koje ne rizikuju ništa da iznesu stav koji nema nikakav efekat osim građenja ličnog brenda, sa kojim se ne može ništa. Ne može čak ni da se unovči, jer ništa na Tviteru ne može da se unovči – priča Biljana.

A razlog zašto to može tako da funkcioniše iako je potpuni politički promašaj je to što održava stanje statusa-kvo.

- Nije kao da je ovde mnogo loše svima. Pogotovu ne onima koji stižu da se bave svojim onlajn personama. Ne fali ti ništa i ništa ni ne rizikuješ, ali kao imaš neku potrebu da nešto menjaš, onako, filozofski – kaže ona.

Brzo prelazimo da pričamo o opoziciji i kako je uvek, u svim protestima devedesetih postojao taj element nacionalizma koji je bio neminovan, ali koji je onda stvarao dug koji je dolazio na naplatu kasnije. Danas, opozicija pokušava da Vučića napadne s desna na pitanju Kosova. I na ovom mestu se spajaju Biljana dramaturškinja i Biljana intelektualka kojoj je rušenje Vučića na pitanju Kosova sumanuto i opasno. Kaže da ga po svim drugim pitanjima treba rušiti, osim po tom. I to baš zbog Aristotela i dramaturgije.

- Postoji neka pravda u tome da onaj koji je, u političkom i svakom drugom smislu jedini preživeo od tih ljudi koji su krivi za Kosovo, da baš on mora da prizna i da baš prva žena premijerka, koja je još LGBT bude ta koja potpiše. Čoveče, to je ono, kosmička pravda. Tako treba da bude – zaključuje ona.

- Prošla sam, pregledala i izračunala da sam po kineskom horoskopu pas. Mislim, šta bih drugo bila? – pita me sa osmehom.

Ranije, u nekom drugom životu, kada je živela van Srbije, najveći deo dana je provodila sama.

- I kad si u takvoj situaciji, malo poludiš. I meni je moje kuče Leja život spasila. Ja sam sa njom više razgovarala nego sa živim ljudima. Ona jadna, sedi i sluša me. Nisam bebeći pričala sa njom, nego ima nešto što me muči i ja se lepo ispričam sa njom – priča Biljana.

Leja je preminula prošle godine. Sahranjena je u bašti kuće gde je Biljana živela.

- To je život. Zato ne treba da imaš kuče nikada – kaže mi to hladno i oboje se pretvaramo da ih nema još troje kući u ovom trenutku.

Na četovima, kada razgovaramo, što duže pričamo o životu, serijama, filmovima, kulturi, to razgovor postaje mračniji i pesimističniji - osim po pitanju američke politike koju tretiramo kao dramsku priču, sa obrtima i iščekivanjima. Ja pravdam fascinaciju time što ona izgleda kao portal u budućnost srpske politike. Sve ono što se dešava "tamo", verzija toga će se desiti ovde za pet ili deset godina. Ćirić, koji je često najpesimističniji, ima drugačije tumačenje.

- Naša zajednička fascinacija američkom politikom je, čini mi se, pomalo i terapeutske prirode. Od kad je objavio svoju nominaciju za predsednika, Donald Tramp je svakodnevna tema naših razgovora. Čini mi se da mi tu ne govorimo toliko o Trampu koliko se u našim prepiskama u stvari vidi gotovo detinjasti optimizam, da iako je sve propalo, da ipak ima nade, da će nekako, na kraju, sve biti u redu – napisao mi je on.

Biljana je mnogo svedenija i konkretnija.

- Opsednuti smo time jer ti uvek treba neki prozor da ga otvoriš i da se dereš. Normalni ljudi valjda sede po kafićima. A mi ne sedimo po kafićima jer ne volimo ljude, a opet, moramo da imamo neku komunikaciju – izgovara ona kroz osmeh koji koristi kada hoće da kaže nešto što ozbiljno misli ali zna da će bolji proći kao polu-šala.

Ali taj osećaj pesimizma se vraća i kada uživo probijemo drugi sat razgovora i pogotovu kada dođemo do pisanja. Da što više pišeš u stvari postaje sve teže i teže ponovo počinjati sa pisanjem, a ne lakše.

- Osim što je teže i teže sve lakše odustajem, od hiljadu stvari koje započnem, već na drugu sumnju odustanem – kaže mi Biljana.

Ja joj odgovorim da ja ne padam toliko na sumnje, jer ni ne stignem do njih, nego odustajem čim pomislim koliko je teško zamisliti svet u kome se ideja za seriju pretvara u stvarnu seriju. Biljana razvija dalje temu.

- Meni nije problem traćenje vremena, meni je problem "ko sam ja da kažem"? To je uvek meni problem. Ko sam ja? Mene je sramota da pročitam repliku koju sam napisala. Majke mi. Ako je pročitam neću napisati sledeću – kaže ona.

Smejemo se oboje. Ne baš na srećan način.

U suštini, problem je isti za sve. Ono što se zamišlja je mnogo bolje od onoga što se napiše. Svaka napisana reč, replika, komad su stvaran, opipljiv dokaz promašaja. Svih boljih reči, replika, komada koje nismo napisali.

- Dok je još neka magma, lava u glavi, još ima šanse da je to nešto, a onda kada ga stvarno napišem… pakao. Još iza nas treba da to neko da ide da izgovara – kaže Biljana kroz osmeh.

Ono što joj ne govorim je da su mi tokom prvog čitanja "Vrata od stakla" u glavu dolazila davno zaboravljena sećanja kada sam po prvi put sedeo i čitao Čehova i dozvoljavao sebi da se usudim da mislim bih i ja mogao da pišem. Ne tako dobro, ali da mogu da pokušam.

Prošlo je sat i po vremena i Biljana je toliko zamotana u ćebe da je stvarno više vreme da se prekine. Prehlađena je i umorna, a ima još medijskih obaveza, još karata koje treba organizovati, podkast koji treba snimiti i još milion stvari koje treba obaviti pre petka. Ali pre svega, najakutniji problem je štene koje se još prilagođava novom okruženju i okruženje koje se još uvek prilagođava njemu.

Sve je "zakomplikovano" i permanentno će biti tako.

Prošle godine, na jednom predavanju o Aristotelu, Biljana i ja nismo uspevali da uspostavimo kontakt sa studentima. Bila je to klasična situacija na bilo kom fakultetu i na bilo kom predavanju, gde se svi pojavili na vreme i svi su prisutni i svi izgledaju kao da se trude, ali ništa ne funkcioniše kako treba. Forma se ispunjava ali nema suštine. Profesorka je pričala o liku prema Aristotelu i izmorena od toga što svi klimaju glavom ali niko je ne razume, odlučila je da uradi nešto radikalno.

Instinktivno, gotovo bez razmišljanja, pomerila je stolicu koja je stajala uz katedru unazad i onda se popela na nju. Ja sam se okrenuo ka studentima i svima su se oči širom otvorile. Odjednom su bili prisutni. Atmosfera cele prostorije se promenila. Biljana je krenula da opisuje svoj izgled na istovremeno jako ranjiv i odlučan način – da joj je kosa neočešljana, da joj je košulja izgužvana, da je žurila i da ju je izduvao vetar, da je sve tog jutra radila u poslednjem momentu. Sve je izgledalo kao "Društvo mrtvih pesnika", ali nije bilo lejm. Objašnjavala je tog kišnog jutra odjednom potpuno budnim studentima da sve te stvari govore nešto o njoj kao karakteru i da je u drami, i da je tako opisujete, to bi nešto značilo.

Da svaka stvar koja se uradi, bez obzira koliko ona bila velika ili mala, znači nešto. Da postoji neki red i neka kontrola koju je moguće uspostaviti u univerzumu koji je sastavljen od haosa. Da je i pored svih kompleksnosti i užasa i dalje moguće sesti i napisati komad koji će objasniti, složiti i preko koga se, kao umetnica, možeš obračunati sa prošlošću, sa društvom i sa samom sobom i iz svega izaći živa, zdrava i mirna. Sa netaknutim vratom od stakla.

Premijera komada "Vrat od stakla" je 5. oktobra 2018. u JDP. Reprize su 6, 10, 18 i 30. oktobra. Karte mogu da se rezervišu na veb-stranici JDP.