Izvaditi ga je jednako efikasno kao i koristiti kondom

Rezultati istraživanja pokazuju da je vađenje jednako efikasno kao i korišćenje kondoma. Zašto ga onda i dalje smatramo za neodgovorno ponašanje i lenjost?

Eliza i njen partner su tako postupali godinu dana, bez ijednog incidenta. Ketrin i njen partner tri godine. Kristina procenjuje da se ukupno 12 godina oslanjala na vađenje, tokom tri dugoročne, monogamne veze s muškarcima. Ove žene, zajedno sa mnom, pripadnice su generacije koju je En Fridmen nazvala „generacijom vađenja", strejt cis-žena kojima je vađenje osnovna zaštita od neželjene trudnoće.

Imali biste poteškoća da nađete oblik kontrole rađanja koji je ozloglašeniji od povlačenja, poznatijeg kao „vađenje". To je taktika za koju sa omalovažavanjem govore da je „bolje išta, nego ništa", za koju smatraju da je neodgovorna i nepromišljena. Kada je u izveštaju Centra za prevenciju i kontrolu bolesti (CDC) objavljeno da je vađenje drugi najrasprostranjeniji vid kontracepcije kod tinejdžera, to je ilustrovano slikom ruku koje drže palčeve, čime se potvrđuje ideja da tu praksu više nose nada i vera nego biološka praktičnost. Uzgred, tinejdžeri se u ovom ugledaju naodrasle: oko 60 procenata odraslih žena u SAD je izjavilo da je barem jednom primenilo metod vađenja. Stvarne brojke su verovatno više, jer mnogi ljudi ovu praksu ne smatraju za „pravu" kontrolu rađanja.

U izveštajima medija o istraživanju CDC-a, u kojem se inače hvali sve češče korišćenje kontraceptivnih sredstava među mladima, vađenju se iz obaveze preti prstom, kao „jednom od najmanje efikasnih postupaka za prevenciju neželjene trudnoće". Ono što u većini medijskih izveštaja nije navedeno je to da se u istraživanju vađenje stavlja u istu ravan sa omiljenim kontraceptivnim sredstvom medicinskih stručnjaka: kondomom.

„Vađenje… je za prevenciju neželjene trudnoće efikasno otprilike koliko i kondom", tako počinje studija koju je 2014. godine objavila „Kontracepcija", međunarodni časopis o reprodukciji. Kada se praktikuje na ispravan način – drugim rečima, kada muškarac tokom vaginalnog snošaja iz žene izađe pre ejakulacije – samo 4 odsto parova koji koriste metodu vađenja će zatrudneti u roku od godinu dana. Nesavršen, ili tipičan način, podiže taj procenat na 18 (neispravnost kondoma se kreće od 2 odsto kada se koristi na ispravan način, do 17 odsto za tipičan). Ovo je blaga nedoslednost, a ipak vađenje bije glas da je opasno nehajno, dok su kondomi zlatni standard odgovornosti u seksu. Nekoliko medicinskih stručnjaka kojima sam se obratila povodom ovog članka je izjavilo da blagonaklono gleda na vađenje, ali se plaše da to javno izjave.

Pogledajte naš dokumentarac o južnokorejskoj industriji ljubavi:

„Definitivno postoji stigma među obrazovnim i medicinskim stručnjacima", potvrđuje Aida Mandulej, obrazovni stručnjak za kvir seksualnost i članica izvršnog odbora „Mreže seksualnog zdravlja obojenih žena". Delom je tako i zbog uvrežene pretpostavke da taj metod nije efikasan. Narodna verovanja je veoma teško promeniti, a niko ne želi da bude odgovoran (ili okrivljen) za neželjenu trudnoću. Čak i kada se iznesu statistike koje vađenje stavljaju rame uz rame sa drugim vidovima kontrole rađanja, kao u nedavnom članku u magazinu Mari Kler, ovaj metod i dalje opisuju kao – pogodili ste – „veoma rizičan", i da to „uopšte nije metod", ali je „bolje išta, nego ništa."

Mandulejeva otpor medicinskih stručnjaka prema vađanju takođe pripisuje i strahu od polno prenosivih bolesti i primećuje da HIV „može da bude mnogo strašniji i trajniji od trudnoće". Rejčel Džouns, glavni naučni istraživač instituta „Gutsmaher" i saradnica na dve važne studije o vađenju, potvrđuje da je percepcija da „mladi ljudi naročito treba da koriste kondome svaki put kada imaju seks, a reći bilo šta pozitivno o vađenju bi ih obeshrabrilo da to čine."

Bez obzira, vađenje se ismeva i kada se raspravlja isključivo o trudnoći. Članci o toj temi obično usmeravaju čitaoce ka hormonalnim opcijama i intrauteralnim napravama, odbacujući bilo kakvu mogućnost uspešnog vađenja – što znači da tu ima nečeg višeg od brige zbog polno prenosivih bolesti i staromodnih shvatanja.

Interesi korporacija su dodatni faktor koji je na snazi. Prozivođači kondoma, hormonalne kontrole rađanja i intrauteralnih naprava moraju da imaju sertifikat Federalne agencije za hranu i lekove, i imaju komercijalne razloge za izvođenje brojnih ispitivanja efikasnosti svojih proizvoda. Na vađenju niko ne zarađuje, pa je teže naći sredstva za njegovo češće ispitivanje. Možda je još i važnije da niko ne profitira od toga kada se zalaže za vađenje ili kada promoviše pouzdane rezultate dosadašnjih istraživanja. Oni koji ga ipak promovišu rizikuju da budu cenzurisani.

Tu je još i preovlađujuće nepoverenje prema partnerima koji prozivode spermu, što je direktna posledica društvene sredine koja insistira na tome da tretira muškarce kao pohotne manijake koji ne mogu da se kontrolišu kada su uzbuđeni. Nepouzdanost i nepoverljivost se redovno navode kao najveći problem kod vađenja kao metode: muškarcu se time daje prevelika kontrola; on nije u stanju da to učini na vreme ili nije u stanju da oseti kada je pravi trenutak; neće to ni da pokuša, jer oseća da je bolje da ni ne pokušava.

I dok bi ovo mogla da bude razumna pretpostavkau ranoj fazi veze ili tokom veza za jednu noć, kada je zdrava doza skepse poželjna, to bi bio užasno turoban pogled na moguću saradnju dvoje posvećenih partnera – tip para koji najviše koristi vađenje kao metod prevencije neželjene trudnoće, na duže staze. Mandulejeva se slaže da vađenje verovatno „ne bi trebalo da se preporučuje ljudima koji tek kreću u seksualnu avanturu", ali da to ne znači da drugima to nije izvodljivo. Kao što je Rejčel Džouns napisala u svom britkom članku o negativnim stavovima prema vađenju, „Nekim ženama ne bi bilo prijatno da zavise od toga da li će partner izaći iz nje pre ejakulacije, a neki muškarci to možda nisu u stanju da urade, ali to ne znači da bi trebalo da promovišemo pogrešne stavove o efikasnosti ove metode."

Žene sa kojima sam razgovarala godinama uspešno koriste taj metod, ali ponekad osete potrebu da ga se odreknu, kao riskantnog i neodgovornog. One koje nikada nisu zatrudnele se šale da su možda neplodne, što je dramatična ilustracija toga koliko je rasprostranjeno mišljenje da je vađenje neupouzdano, čak i među onima koji su iz prve ruke iskusili suprotno. Zahvaljujući vađenju, Hejli je pet i po godina uživala bez trudnoće – da bi nakon toga namerno zatrudnela – ali i dalje okleva da ga pohvali, pa čak i da prizna da se oslanjala na njega. „Plašila sam se da to pominjem prijateljima, iz straha da ću se osramotiti i da će me ismevati", kaže ona. „I dalje ne znam da li je to bilo glupo ili ne."

Jedan deo te stigme je zasnovan i na seksizmu među ženama, koji je svakako rezultat ideje da neželjena trudnoća ukazuje na katastrofalnu slabost i moral praktične opreznosti osobe koja je zatrudnela. Ali ideja o neodgovornoj urbanoj fufici koja je isuviše pijana i isuviše laka da bi se smarala „pravom" kontracepcijom ne samo da je mizogina, već i potpuno pogrešna. Rezultati nedavne studije u čijoj izradi je Džounsova učestvovala pokazuju da mnoge žene koriste vađenje zajedno sa drugim vidovima kontracepcije, kao što su kontrola rađanja i kondomi. „Vađenje bije glas da je odlika lenjih", jedan od istraživača je rekao RH Rijaliti Čeku, „ali barem u ovom uzorku, oni deluju dodatno motivisani za sprečavanje neželjene trudnoće". Ovo je uzgredno potvrđeno u razgovorima koje sam vodila. Žene sa kojima sam razgovarala a koje koriste vađenje su neverovatno promišljene, sposobne i pronicljive. Jedna od njih ima fond za hitan abortus; druga već ima plan da iz svoje južnjačke države odleti u neki drugi region, ako joj abortus bude bio neophodan. Dobro i ozbiljno su razmislile o tome zašto im druge metode ne odgovaraju, i napravile su planove šta da rade u slučaju nenamernog začeća.

Većina, kao i obično, ne može u potpunosti da kontroliše seksualne navike ljudi, a većina cis, heteroseksualnih odraslih ljudi je barem jednom probala vađenje, čak iako se ne oslanjaju redovno na njega. Lako je shvatiti zašto: uvek je dostupno, ništa ne košta, ne izaziva nikakvu alergiju, ne predstavlja veliku prepreku za zadovoljstvo, i nema negativnih nuspojava. Ako uzmemo u obzir na koliko različitih načina sredstva za kontrolu trudnoće imaju efekta na žene, ova poslednja stavka vađenju donosi znatnu prednost. Mi u našoj kulturi imamo tendenciju da ignorišemo brojne, dobro utemeljene i neosporene negativne efekte hormonalne kontrole rađanja, koji uključuju teške oblike naglih promena ponašanja, opadanje ili potpuni nestanak libida, i triput ili četiri puta veći rizik od stvaranja krvnih ugrušaka.

Ovaj samozadovoljni stav opstaje uprkos nedavnoj medijskoj pažnji koju je izazval tužba protiv proizvođača oralnog kontraceptivnog sredstva "Yaz" i hormonalnog flastera „Orto evra". Smatrati te potencijalno ozbiljne posledice za nepoželjne ali neizbežene, znači da se veruje da je neizbežno da žena ugrožava svoje mentalno, emotivno i fizičko zdravlje, ako ne želi da ostane trudna – ružno mišljenje i daleko od istine.

Tu se takođe ne uzima u obzir i činjenica da nijedna metoda kontrole rađanja – čak ni podvezivanje jajovoda – u potpunosti ne uklanja rizik kod seksa sa penisom u vagini. Kao što to kaže Džouns, medicinski dobavljači „nemaju problem da se zalažu za korišćenje kondoma, iako imaju mane". Stejsi, koja za 13 godina vađenja nije zatrudnela sa svojim dugoročnim partnerima, jednom je zatrudnela kada je pukao kondom, a drugi put kada je uzimala pilule. Još dve žene sa kojima sam razgovarala su takođe zatrudnele dok su bile na piluli, zbog čega su, razumljivo, oklevale da se vrate toj metodi kontrole rađanja. Dve druge žene su spomenule da nisu mogle da stave spiralu zbog iskrivljenosti materice.

Zaključak glavne studije o vađenju iz 2009. koju sam i ranije citirala kaže: „Kada bi više ljudi shvatilo da ispravno i istrajno korišćenje vađenja znatno umanjuje rizik od trudnoće, možda bi ga koristili efikasnije". Olako omalovažavanje vađenja kao korisne metode za kontrolu rađanja ne samo da ne pomaže, već je možda i opasno: sa tom praksom se sigurno neće prestati, ali trenutna retorika oko nje prikriva ideju da bi mogla efikasno da se sprovodi. „Ne možemo da znamo koje su potrebe ljudi kada im biramo metodu kontrole rađanja, i ne smemo da im namećemo stvari", kaže Mandulej. Umesto da prikrivaju informacije ili poriču rezultate postojećih studija, „profesionalci bi trebalo da obrazuju ljude oko toga šta im je dostupno, i pomognu im da izaberu opciju."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu