Zvezde su iste kao i mi: nemaju pojma o politici

Dobrodošli u Evesplaining , kolumnu političke novinarke Iv Pejser koja govori o tome zašto niko drugi osim nje nije u pravu.

Kanje Vest je sasvim jasno pokazao da ne zna ništa o politici. 2009, izjavio je za Rojters, „Ja sam ponosni nečitalac knjiga. Do informacija volim da dođem radeći stvari kao što su razgovori s ljudima i živeći stvaran život“.

U poslednje vreme, Kanje mu ga baš daje po stvarnom životu, predstavljajući „nove ideje“ i „slobodne misli“ začuđujućim tempom. Hvalio je desničarske likove, dobio pohvalu Donalda Trampa na Tviteru, i postao neka vrsta konzervativne ikone. Dno je verovatno dotakao bizarnim pojavljivanjem na TMZ Lajv u utorak, kada je rekao, „Kada kažu da je ropstvo trajalo 400 godina… 400 godina? To zvuči kao stvar izbora“. Srećom, postrojio ga je TMZ-ov Van Latan, koji mu je rekao, „Iskreno, razočaran sam, zgrožen sam, i brate, neverovatno sam povređen činjenicom da si se, po meni, pretvorio u nešto nerealno“.

Kanjeove recentne bravure, u jednom smislu, mogu da se svedu na tipične Kanjeove bravure. Džit Hir iz Nove republike je napisao na Tviteru, „Ovo boli… dao je rasistima oružje u ruke, koje mogu i hoće ga upotrebiti protiv drugih Crnaca, koji nisu ušuškani u bogatstvo i status koji Kanje ima. Da li je vreme da dignemo ruke od Kanjea“?

Apsolutno je vreme da dignemo ruke od Kanjea – kao političkog komentatora. Šta više, krajnje je vreme da prestanemo da pridajemo inherentnu vrednost političkim stavovima slavnih ljudi koji nemaju jebenog pojma ni o čemu.

Selebritiji su uvek mahali političkim krpama – sam pitajte Ronalda Regana ili Arnolda Švarcenegera. Politika ima smisla, kao druga karijera filmskih zvezda, ili njima sličnih. Ona im omogućuje da dožive novi, malkice dostojanstveniji drugi čin, a za kandidaturu je potreban komplet veština koje većina poznatih poseduje, na primer, da se smeši ispred kamera i da slučajno ne izjavi ništa rasistički.
A slava nekog poznatog ne bi trebalo da ga diskvalifikuje od kandidature za neku političku funkciju. Sintija Nikson se kandidovala za guvernera države Njujork na osnovu solidno progresivne platforme, zalažući se za legalizaciju marihuane i obračun s korupcijom u Olbaniju. Ako ste saglasni sa njenom politikom, bilo bi budalasto odbaciti je zbog njene slave; u isti mah, bilo bi greška glasati za nju samo zbog toga što volite Seks i grad.

Kada poznate ličnosti pravilno skapiraju politiku, nema štete u tome ako pozdravimo njihove napore – ali u Trampovoj eri, kada su se mnogi uplašeni liberali preko noći transformisali u političke aktiviste, važno je suzdržati se od uzdizanja neke nasumično izabrane poznate ličnosti zbog stava o nekoj politički kontroverznoj temi dana. Evo primera: stranica „o nama“ Palmerovog izveštaja, kompilacija besmislenih liberalnih teorija zavere, zahvaljući tome što su Debra Mesing, Mark Rafalo, Patriša Arket, Rozi O’Donel i druge holivudske zvezde šerovale linkove na sajtu. Mesing se zatekla za kormilom tviterske zajednice pokreta otpora poznatih ličnosti, tvitujuću alarmantne političke poruke, kao što je, „Krenuli smo u rat. Tramp želi da se igra generala, a mi ćemo gledati kako uništava sigurnost naše zemlje i njenog položaja u svetu“.

Treba li da osuđujemo poznate ličnosti kao što je Mesing zbog širenja straha? Možda, ali bilo bi produktivnije da prestanemo da političke ideje Mesingove vrednujemo više od trabunjanja bilo kog drugog ratnika pokreta otpora.

Neznanje poznatih takođe izađe na videlo svaki put kada nekog glumca pitaju za seksualno zlostavljanje. Kada je Ej-Bi-Si Njuz u osvit raskrinkavanja Harvija Vajnstina pitao Meta Dejmona za #MeToo pokret, on je rekao: „Postoji razlika, znate, između toga kada nekoga potapšeš po dupetu i silovanja i zlostavljanja dece, zar ne? Moramo da se suprotstavimo i jednom i drugom načinu ponašanja i iskorenimo ga, to nije u pitanju, ali ne bi ih trebalo izjednačavati, zar ne“? Ovo mu se brzo obilo o glavu, i Dejmon se izvinio, ali mene je nateralo da se zapitam zašto bi bilo koga bolelo uvo šta Met Dejmon ima da kaže.

Ili, da citiram Dejva Čapela (koji i sam ima neke diskutabilne stavove), „Koga boli kurac šta Dža Rul misli“?

Nisam ovde da bih sahranila selebriti kulturu. To i ne mogu, zato što je ona već sahranila sve nas. Zvezde su stekle status polubogova u našoj kulturnoj svesti: u tabloidima čitamo o njihovim privatnim životima, gledamo ih na hiljadama različitih ekrana, i ne možemo da ne upijemo svaki njihov komentar. Pop kultura i umetnost koju konzumiramo su inherentno politički: neizbežno oblikuju naš pogled na svet. I kada ljudi koji kreiraju tu kulturu ustanu i izraze svoje stavove, to je moćna stvar: kada su Diksi Čiks 2003. progovorile protiv rata u Iraku, njihova poruka mira je dočekana sa tako žestoko otrovnom reakcijom da su nestale iz etra. 2005. godine, levičari su slavili kada je Kanje Vest rekao, „Džordžu Bušu nije stalo do crnih ljudi“, u osvit uragana Katarine. 2011, Henk Vilijams II je šutnut iz Sportskog pregleda ponedeljkom, kada je uporedio Baraka Obamu sa Hitlerom ( Sada se vratio. Šta ćete.).

I kako da se onda mi, kao kultura, pomirimo sa realnošću toga da poznate ličnosti ponekad imaju ispravna mišljenja o politici, dok u drugim slučajevima imaju pogrešna? Dobar početak bi bio da ne odlepimo svaki put kada neka poznata ličnost komentariše politiku. Što više hvalospeva i protesta Kanje izazove svaki put kada tvituje o politici, stiče veći legitimitet. Bez obzira da li se slažete sa nekom poznatom ličnošću ili ne, imajte na umu da oni ne znaju ništa više od ostalih. Zvezde, one su zaista iste kao i mi – uglavnom doživljavaju politiku kao komplet emotivnih impulsa i poluobaveštanih misli.

„Nemam sve odgovore koje bi poznata ličnost trebalo da ima, ali mogu da vam kažem, kada se Tramp kandidovao, osetio sam nešto“, rekao je Kanje u intervju sa Šarlamanj Da God koji je postavio u utorak. „Sama činjenica da je pobedio… dokazala je da je u Americi sve moguće… sećate kada sam rekao da ću se kandidovati za predsednika? Meni bliski ljudi, prijatelji, šalili su se, pravili mimove, kenjali. Sada je fazon, ’O, dokazano je da bi to moglo da se dogodi’“.
Kanje nije u krivu – ali ako Tramp dokazuje da je sve moguće, onda je to zastrašujuće. A imajmo na umu da je Tramp pre svega poznata ličnost koja je svoju slavu iskoristila da pobedi nesumnjivo kvalifikovanije političare. To nije toliko ideologija, koliko je kult ličnosti To je u redu, kada navijaš za Krisi Tigen ili Serenu Vilijams – dve moje lične favoritkinje – ali je opasno kada tvoj instinkt obožavatelja određuje za koga ćeš da glasaš.

Sa Trampom u Beloj kući i sve ispolitizovanijim Holivudom, stižemo do tačke u kojoj očekujemo da naši kultrološki idoli budu mudraci za politiku, i obrnuto. Ovo je loš impuls – ne samo zato što su mnoge poznate ličnosti političke neznalice, već i zbog toga što u samom startu ne treba da idealizujemo političare i znalce. Ovo je možda isticanje očiglednog, ali da smo ranije naučili ovu lekciju, Tramp ne bi bio predsednik.