Glumac Slaven Došlo za VICE o glumi, sitnim krađama i unutrašnjim borbama

Slaven Došlo je jako fokusiran. Osim u trenucima kada je opušten. Što je često. I onda je svaka interakcija sa njim ispunjena ovim naglim promenama. U jednom trenutku neobavezno ćaskamo kako ne bi trebalo da puši, ili makar da zahteva od mene da to ne objavljujem, dok u sledećem on detaljno i fokusirano govori o svom detinjstvu ili karijeri.

Još jedna bitna stvar je da je Slaven, bez obzira na temu razgovora, raspoloženje ili stav- uvek šarmantan. I da je svestan toga. Dok smo razgovarali u jednom urbanom restoranu u Beogradu, na svakih desetak minuta, ljudi su prilazili da ga pozdrave ili da mu kažu nešto. Umesto da pokaže znakove iritacije zbog konstantnih prekidanja, što bi bilo logično i razumljivo, Slaven je bio prijatan i nasmejan sa svakim ko mu se obratio. U nekih sat vremena, dok su se ispijale kafe, a Slaven se mučio sa rukolom u kajgani koju je jeo kao doručak (oko jedan popodne), naširoko smo pričali o njegovom detinjstvu u Somboru, glumačkim počecima, padanju prijemnog na FDU, (upisao je Akademiju umetnosti 2009. godine), značajnim trenucima u njegovoj karijeri dosad („Glavo luda", „Panama", „Pored mene", „Novo doba") odnosu prema fanovima, ali nekako smo se uvek vraćali na Mirjanu Karanović (i strahopoštovanje prema njoj koje delimo.)

VICE: Zar ne treba da promovišeš kako ti živiš jako zdravo i da ne voliš cigarete.

Slaven Došlo: Što to sa pušenjem? To su mi razni ljudi rekli.

Brinemo o tvojim fanovima u stvari. Da loše utičeš na njih.

Da, da, to su mi rekli, pogotovu za te neke strane kastinge. Kao, bilo kakvo slikanje na društvenim mrežama sa cigarom, da to nije poželjno.

Kako je sve izgledalo u tvojim tinejdžerkim danima?

Počeo sam da pušim u srednjoj. Drugi srednje. Imao sam tu jednu fazu, pošto sam bio jako fino dete, da idem na 35 sekcija, pevam, sve radim, pri tom sam vukovac i ne znam šta, i onda sam u srednjoj školi imao period društvenog prilagođavanja, odnosno uprosečavanja. Tad mi je valjda postalo muka. Meni je ranije bilo super da ja imam organizovan dan, ali sam se u jednom trenutku zapitao „Zašto"? Zašto kada možeš da se zabavljaš? Ćale i keva su jedino zahtevali da ja idem na neki sport.

Bio sam malo 'đembeli', pa je keva bila u fazonu „mora na košarku, da bi se izvukao", pošto sam u jednom trenutku bio mnogo mali i mnogo okrugao. A išao sam sto godina na karate i to me je baš ložilo, bilo mi je mnogo zanimljivo, jer je bio taj klub u Somboru, „Somborac" i bio sam mali, debeo i pun kondicije, jer sam bio redovan na treninzima, išao na pripreme.

A jel to išlo paralelno sa glumom?

To je išlo paralelno sa glumom, gitarom, engleskim…Gitaru kao sviram još, ali uvek sam bio više zainteresovan za pevanje, pa mi je to bilo super da pratim sebe dok pevam. A taj čovek što me je učio je uvek govorio „kako si ti talentovan, ali nećeš da radiš." Pošto je mene stvarno smaralo da sedim kući i sečem prste na žici.

Čitao sam razne intervjue koje si dao, i mene sad ovde ne interesuje „kada si odlučio da se baviš glumom"; nego me zanima „origin story".

Počeo sam u četvrtom razredu. Zato što se otvorio dramski studio, i otišao sam tamo i bio jako dobro pripremljen. Imao sam recitaciju, imitaciju, monolog, spremio sam i vic ako treba da ispričam, baš ozbiljno sam prišao tome i uvek sam postavljao neka ozbiljna pitanja na koja ljudi nisu bili spremni.

Jer si bio odgovoran?

Imao sam poverenje. Negde u srednjoj školi su postali zabrinuti jer su shvatili da mogu da se bavim i drugim stvarima, pored tih školskih stvari koje se vode kao njima bitne. Škola, te neke sekcije, i te neke odgovornosti prema njima. Ali sam se ja uvek izvlačio da ja lepo završim to sve a onda imam slobodu da radim šta god drugo hoću.

To je dobra fora uvek.

To je super fora. Jer se sećam da sam planski hteo prvu godinu gimnazije da pokidam, da bih u drugoj, trećoj, četvrtoj mogao da se izvlačim na staru slavu. Da dobijam sve petice, a da posle oni misle da sam ja pametan. Sedeo sam u klupi sa drugaricom koja je bilo vrlo studiozna, i uvek bila jako spremna i onda ja nju na kontrolnima pitam za svaku stvar, za konkretne podatke, a ja formiram priču, i kad odgovaramo ja ne znam ništa, ali uvek dobijem pet. Jer sam u stanju da na osnovu jako malo podataka stvorim priču u glavi.

Znači, išao si na šarm?

Pa da, i to malo.

Da li bi rekao da si imao srećno detinjstvo?

Jesam. Bio sam dete koje se stalno smeje i to je prvo što sam naučio. Da se smejem, i svi me onda smatrali slatkim, i sa tri, četiri godine, ja sam već sve samostalno radio, tipa išao do prodavnice. A ja sam uvek nešto pevao i tako sam u nekom trenutku krenuo da pevam po tim prodavnicama. Tako sam krenuo da zarađujem svoje prve pare. Bila je jedna poljoprivredna apoteka, jedna prodavnica i frizerski salon u koji je išla moja keva. I onda sam išao tako i pevao, a kada sam postao malo stariji, osilio sam se, i kako sam i išao i pevao, tako sam i krao.

Dođem i izvedem nešto što sam ja imao spremno ili mi oni traže nešto da pevam i onda mi oni daju nešto, ili neke pare, i ja sam stalno bio obezbeđen, jer je važilo po gradu da ja znam da pevam. I onda sam skapirao da sam im sladak i niko nikad ne bi posumnjao da ja kradem. I onda tako, dok nastupam, ja uzmem 5, 6 čokoladica.

U prodavnici?

I nikad u životu niko nije posumnjao. To je trajalo do srednje škole. Sećam se, ušli smo u neku prodavnicu…

Je l' ovo priča o tome kako si uhvaćen?

Nisam nikad uhvaćen. Sećam se dam toliko bio vešt da uzmem i stavim drugarima u torbu celo ono veliko „Ferrero Roche" pakovanje a da ni oni ne primete. Ja otvorim, stavim i samo ih obavestim kad izađemo iz prodavnice. Nijednog trenutka nisam u kontaktu sa kontaminiranim materijalom. I to je bilo zezanje sve.

Verovatno je bilo to da niko nikad ne bi posumnjao u mene. To je mene ložilo. Sećam se da smo bili bahati, pogotovu mi sa glume, jer nam to bila kao vežba neka. Koliko smo spremni da ostanemo kul u situaciji koja nije kul. Kada smo bili na letovanju, u Grčkoj, iz prodavnice smo izneli dušek sa odnosom da je to naš dušek - i uspeli smo u tome. Kao vežba, koliko možeš da se prilagodiš situaciji.

Neće ti biti problem kod kuće ovo kada se objavi?

Znaju moji.

U srednjoj školi si krenuo ozbiljnije da se baviš glumom?

To je bio studio u pozorištu u Somboru i mi smo tamo dosta ozbiljno radili. Jako rano sam krenuo sa glumom. I to je bila više vannastavna aktivnost nego što je izgledalo da će biti moje zanimanje. Kada sam shvatio da je to jedino što mene stvarno suštinski interesuje, onda mi je bilo jasno da će mi to biti i zanimanje. Sve ostalo sam radio sa otporom ili osećao da je obaveza. Negde u srednjoj školi sam odlučio. Stalno sam bio u pozorištu, gledao sve, znao svaki deo pozorišta jer nam je to bio kutak za igranje i ja sam se stalno tu nešto gurao na glumi, pa prešao iz grupe za mlađe u grupu za starije iako nisam pripadao po godinama, i bio sam jako ponosan na to. Moji su bili jako skeptični, jer sam ja imao dobre ocene, i mislili su da treba da izaberem nešto za alternativu.

I šta si izabrao?

Političke nauke. Diplomatiju. Jer mi je istorije uvek bio najlakše da povežem i pravim te neke priče koje nisu potkrepljene podacima ali imaju narativ. I onda sam pokušao kod Vlade Jeftovića, na prijemni na FDU, spremao sam se sa jednim glumcem iz Sombora, i nekako niti je to što sam izabrao da radim bilo nešto što je meni prirodno išlo, niti me je preterano zanimalo. Ali ja sam hteo da se kao predstavim kako treba, i ja sam otišao i izdeklamovao sve to, i oni su rekli „hvala" i ja sam odmah znao da nisam prošao.

A šta si spremio?

Nešto iz „Buđenja proleća". Ne sećam se više šta.

Nisi imao tremu?

Kako nisam. Od početka, svaki put kada treba da se digne zavesa, sećam se da sam imao ozbiljne gasove. I to me je jako zabavljalo. Jer su uvek bile kolege oko mene.

Da, pa ovo je isto kao za cigarete. Ne bi trebalo da mi govoriš ovakve stvari.

Nebitno je. Imao sam tremu tada, imam i sada.

Koja ti je omiljena stvar iz studija koju si radio?

Ne sećam se ni šta smo radili…Sećam se „Taličnog Toma i Daltona" ali to je bilo u osnovnoj. Valjda zato što je to verovatno bila prva stvar koju sam ikada radio. Međutim, mislim da je „Kući" od Ljudmile Razumovske bila prva stvar kojom smo se kao ozbiljnije bavili. Likom, motivacijama, pričom. Mislim da je to bila neka stvar koja je bila prekretnica, jer sam tada shvatio koliko je gluma kompleksnija stvar od samo nekontrolisane igre.

Aha. I dobro, ti si se bavio time u srednjoj i bio uveren da hoćeš to da radiš u životu i onda se desio taj prijemni?

Da, ja sam bio uveren da oni mene samo čekaju.

Koja godina je to bila?

2009. i ja sam spremio to sve po pravilima, ali suštinski to nije bilo moje. Ali sve te forme su bile ispunjene, ja sam bio spreman, već sam uradio gomilu stvari, nisam imao strah od javnog nastupa…I nisam prošao. I onda je došlo to da ja moram da idem na prijemni za političke nauke. To me je jako potreslo. Bio sam zbunjen i izgubljen. Jer do tada je sve išlo kako treba. I onda sam prvi put video da je svet mnogo šire mesto od dramskog studija u Somboru.
Ja se uopšte ne sećam da sam bio u sali na FPN, ničeg se ne sećam sa tog prijemnog… A za Akademiju, sećam se da za prijemni nisam imao ništa čisto jer sam pet dana pre toga proveo na Exitu. Proveo sam pet dana tamo, nisam radio ništa i razmišljao u životu. Bio sam u raspadu kada sam se vratio iz Novog Sada, da sam ušao u Njujorker i kupio majicu za 1000 dinara da bih imao šta da nosim na prijemnom. A, na FPN sam bio peti ispod liste ili tako nešto.

To je sve bio raspad, tih dana. Uzeo sam tu majicu, otišao u kafić na Obilićev venac i imao sam neke dlačice na bradi, isto kao i sad- nemam bradu, ali se sećam da sam se obrijao u wc-u kafića, i otišao sam kod Mire Karanović na prijemni. I vrlo mi je jasno bilo da sam sve što sam spremao za FDU bilo pogrešno i loše, da sam se držao pravila i da nisam pratio svoj impuls u odnosu na taj tekst i onda sam sve promenio, raštimao, i rekao kako je meni palo u tom trenutku. Mira me je zadržala nekih 40 minuta, sat vremena, davala mi je različite zadatke, komični monolog na sahrani majke i tako neke stvari i bio sam primljen.

Kakvo ti je iskustvo tokom studiranja bilo? Jesi li se plašio Mire?

Ja sam se užasno plašio Mire. Mislim, svi smo se plašili. Drugo, ja dobro reagujem na pohvale, a taj neki agresivniji pristup me zatvara. A Mira ima poprilično direktan pristup. Međutim, tokom studija, ja sam bio odgovoran i radio sam sve kako treba… Mislim, odgovoran u mom slučaju znači da u poslednjem trenutku ipak završim sve što treba da završim. Pre toga se žalim, kukam, ne radim i onda u poslednjem trenutku uradim. Mira je u nekom trenutku skapirala da sa mnom ne funkcioniše taj način, i onda smo mi razvili neki odnos- ona meni kaže indikacije, ja sve saslušam i uradim za sledeći put. Tako da je posle toga sve išlo poprilično lako. Iako je i dalje ostao taj ogromni autoritet i strah od Mire.

Sad ću da skočim na „Novo doba". Pošto ja nisam bio na probama. Kako je igrati sa profesorkom od koje ti je frka? Kako je igrati sa nekim ko zna kako izgleda kada si loš?

O tome nikad nisam razmišljao. O tome da ona zna sve moje faze tokom akademija. Dobro je da nisam razmišljao o tome tokom proba. Pa bio sam puno obazriviji, da puno više razmišljam o tome koliko smem i šta smem na probi. Bilo šta što sam hteo da probam sam 40 puta procenjivao pre nego što bih uradio. Međutim, Mira se pokazala kao divna. I druga stvar, to je kao sa roditeljima. Kad si klinac misliš da su užasno strogi i da oni nešto sad hoće od tebe zarad njihovog ličnog, a onda malo kada stasaš skapiraš da su to isto neki ljudi koje suštinski nemaju neki nadljudski autoritet nad tobom. Tako da sam sa Mirom bio to- videli smo se, počeli da probamo, ona mi davala super savete i onda sad imam malo drugačiji odnos sa njom.

Koji ti je prvi posao bio?

„Glavo luda", 2012, predstava u „Pozorištu na Terazijama". Otišao sam na kasting, tamo su svi pevali Čoline pesme, ja ništa nisam znao, ali se znalo da ja umem da pevam. I naravno, ja sam se prenemagao, ali su me na klasi nagovorili i onda sam na brzinu naučio monolog, izabrao sam najmanji. U međuvremenu su javili da sam prošao u drugi krug, ja sam ispred zgradu učio monolog i onda je došao jedan kolega i rekao „gde si ti? Svi su dole, čekaju" i svi smo stajali u vrsti da nam kažu ko je prošao u treći. Mi smo se takmičili za te dve glavne uloge, ali me Nikola Bulatović zadrži da budem „momak iz benda", što je bila najbolja moguća stvar, jer da sam ja dobio da igram glavnu ulogu, nisam siguran da bih zablistao, a ovako sam imao zadatak koji nije bio pretežak, a puno toga sam naučio. Jer kada sam ja prvi put stao na scenu u profesionalnom pozorištu, ja bukvalno nisam znao kako da hodam. Valjda zato što uvek imam taj strah od autoriteta.

Bukvalno nisam znao da li smem da dignem levu ruku ili desnu, kako da pijem, kako da imam fizičku radnju a da sprovedem šta bi trebalo, pa je ovo bilo dobro jer sam imao podršku koleginice sa kojom sam radio, Sneže Jeremić, koja me je tu polako uvodila i učila i na kraju smo se zaigrali i sve je ispalo super. Ali i dalje se sećam da kada sam stao na scenu- ništa nisam mogao. Kao da nikada nisam bio na Akademiji, kao da ništa ne znam pod milim Bogom. Ali postepeno sam radio i na kraju je ispalo dobro. Mira je bila na premijeri, što mi je bio najgori stres. I na poklonu sam video kako izlazi iz sredine i odlazi. I nisam mogao da verujem, zašto to radi, kako nije mogla da ostane iz kurtoazije. I ja sam joj poslao pasivno-agresivnu poruku, „hvala vam što ste bili", „nadam se da ne znam šta, niste povraćali". I ona mi je odgovorila da smo ja i moja partnerka zvezde predstave za nju i ja sam odlepio. Jer me je pohvalila za nešto za šta sam bio jako nesiguran.

Koja ti je omiljena stvar koju si radio? Ne, kao najbolja, nego gde misliš da si najviše pokazao i najzadovoljniji bio?

„Pored mene" i „Novo doba".

Okej, onda pričamo o „Pored mene". Pretpostavljam da je tu bio najveći stres zbog svega vezanog i za lik i za priču filma?

Pre „Pored mene" sam radio „Panamu" i opet sam tu imao prvi susret, ubrzani kurs rada na filmu. To ono, ako se pomeraš, pomeraš se centimetar, sve te neke cake. Tokom „Paname" mi je odzvanjala baš Mirina rečenica „Ako ne znaš šta ćeš, ti onda ništa". I to me je spasilo da moj prvi film ne bude debakl. Jer ja da sam počeo da „glumim", to bi bilo strašno.

"Pored mene" je bio naš diplomski film, sniman u sigurnom okruženju sa ljudima koje znamo, sa Stevanom Filipovićem koji je već bio asistent i koga smo znali kako zeva na časovima. Mira je bila tu sve vreme za sve te neke glumačke stvari, Nikola Ljuca je tada bio asistent režije, tako da mi je bilo divno iskustvo. Drugo, imao sam jako kompleksan zadatak, imali smo dugo pripreme, tako da sam se po prvi put osećao više kao autor a ne samo izvođač. To je i Stevina ideja bila mislim, da pokaže da glumac nije samo neki instrument kojim neko upravlja, već da suštinski ti učestvuješ nekim svojim idejama u stvaranju i oblikovanju projekta.Imali smo gomile radionica i improvizacija na temu situacija iz filma koje su onda oblikovale sam tekst i imali smo onda opciju da menjamo i taj tekst, da ga prilagođavamo, što je meni bilo genijalno. Jer sam mogao da se bavim finijim stvarima.

Na početku sam se premišljao uopšte da li to da radim. Bila je čitava fama oko toga, i cela stvar se napumpala u mikro-uslovima naše klase i baš su bila ozbiljna premišljanja. Ja uopšte nisam bio siguran da li želim da mi to bude prvi film u smislu glavne uloge, ali to su sve neke palanačke opreznosti iz ove perspektive. A i nestale su kako smo počeli da radimo film.

Jesi imao neprijatnih iskustava zbog filma, na mrežama ili tako nešto?

To je još jedna stvar vezana za film. Taj film me je naučio da često potcenjujemo publiku i javnost i društvo u kome živimo jer ja stvarno nisam imao nikakvih problema. Nikakve loše situacije, čak ni na društvenim mrežama. Na kraju se sve ispostavilo kao super iskustvo. Ja sam prvi put gledao film u Puli i bio sam zabrinut zbog tog momenta poljupca. I u pulskoj areni je bio muk tokom te scene. To je za mene bilo tako umirujuće i oslobađajuće jer sam video da publika prati te ljude a ne da se vodi nekim stereotipnim stavovima.

Bio sam zabrinut ali posle se sve ispostavilo jako dobro. I to je rezultat zajedničkog rada da napravimo od tih likova „ljude od krvi i mesa".

Pogledajte VICE Meets "Pored mene"

Šta radiš sad?

„Fantoma iz opere" na Pozorištu na Terazijama i još jednu predstavu za Bitef festival.

Šta te plaši u vezi sa glumom? U vezi sa karijerom, projektima? Pričao si mi o tremi, ali iz svega ovoga mi izgleda da tebi gluma ne ide teško?

To je druga stvar. Meni nekad sa distance izgleda da je to bilo lako, ali u trenutku dok radim, jako sam posvećen i jako me sve stvari muče. Ali sećam se jako korisne rečenice sa Akademije a to je „da je problem samo ono što ti vidiš kao problem", ali on suštinski ne postoji. Tako da se ja uvek vodim tim da ne tražim probleme, već da pokušam da učim i da imam izazov i ta promena u percepciji sprečava „ožiljke".

E sad moram par stvari o tome da te pitam. Juče si na mreži jednoj napisao „je l' ima neka žurka i jesam li pozvan?" I kako si došao, ja sam pretpostavio da si bio na žurci, pošto tek sad doručkuješ u jedan popodne.

Nisam, nisam bio na žurci. Bio sam kući, samo mi je u trenutku to palo na pamet. Jer jako volim te imbecilne statuse da pišem. Pošto se uglavnom moji statusi svode na pitanja da li neko ide kolima i da li ima neka žurka. Pošto sam odavno shvatio da nemam ništa specijalno da kažem što bih voleo da prodiskutujem sa polu-poznatim ljudima. Zato volim više Instagram jer okačim sliku pa nek svako formira mišljenje kako hoće, a da ovako tu tupim nekom neku mudrost. A imao sam običaj, jedno godinu dana da mi svaki status bude neka mini-priča jer sam ja voleo i da pišem, ali sam onda shvatio da nemam šta preterano da kažem.

Da li imaš probleme sa fanovima?

Dosad sam se slikao otprilike sa svakom osobom koja je tražila. Stvarno, sa svakom koja je ikada tražila da se slika sa mnom. Pre dva dana sam imao predstavu na Terazijama i, posle toga su se skupilo nekih 30-tak devojčica ispred pozorišta. I ja sam shvatio da ja ne mogu da se slikam u tom trenutku. I onda sam pobegao na zadnji izlaz, a one su me onda vijale ulicom, pošto su me primetile. I osećao sam se sve vreme krivo što ja nisam našao vremena i snage da im izađem u susret, a oni su došli da bi se slikale sa mnom. I stalno sam u tom sukobu, koliko ja treba da budem pristupačan i dostupan tim nekim ljudima. Iako meni na primer to slikanje nije najjasnije pošto sam suštinski ja tu samo objekat za slikanje. Ja sam jedno vreme pokušavao da budem žovijalan i duhovit i da tu ostvarim neki kontakt sa svakim a onda sam skapirao da to njih uopšte ne zanima i da je to samo trenutak koji njima treba da imaju da pokažu da su bili sa mnom.

Je l' ti se dešava da češće osećaš potrebu da pališ?

Sad sam malo došao do toga da malo počinje da me zamara.

Ta stvar sa „objektom"?

Pa da, taj deo sa „objektom" a i to da ja negde u tom trenutku kada sam sa fanovima, treba da budem ta njihova projekcija mene. Mislim, mogu to sve da podnesem, ali mi bude teško da u svakom trenutku budem otvoren za razne ljude.

Je l' mogu te dve stvari da se pomire?

Ja u životu sam uvek na čisto sa svima. Krećem od roditelja, jer su mi oni primer. Mi smo često imali te neke sitne sukobe, ali ja sam sve vreme insistirao na nekoj iskrenosti i da svako radi kako misli i oseća da treba ali da smo obazrivi jedni prema drugima i da komuniciramo. I mi smo sada došli do toga da ja nemam ništa da krijem od njih, da normalno pričamo i sve. Tako da negde kada ti počneš da se ponašaš kako tebi najviše godi, i kada to pokažeš ljudima, mislim da su oni spremni da te prihvate. To mi je negde način da se izborim sa tim stvarima. Da dovedem sebe u situaciju da se ponašam kako bih ja voleo a bez toga da mislim da oni očekuju nešto od mene. I mislim da je to najveći problem. Kada ti pretpostavljaš da neko drugi očekuje nešto od tebe što nije tačno, a što od tebe zahteva neki dodatni napor. Niko ništa ne očekuje od tebe. Ti imaš nešto da ponudiš a neka osoba to može da prihvati ili ne.

Još na VICE.com:

Dragan Nikolić - najnestvarniji glumac koga smo imali

Pitali smo glumce u Srbiji koju ulogu nikada ne bi prihvatili

Sa rediteljem Alesandrom Mezalinijem o filmu "La Ciccolina. Godmother of Scandal"