Reklame
posao

Devet najboljih načina da zabušavaš na poslu

„Automatizovao sam finansijsku analizu, tako da mi je za posao koji inače traje 80 sati bilo potrebno 15 minuta. Ostatak vremena sam igrao igrice, trgovao deonicama i pisao blog.“

pisao Justin Caffier
28 Maj 2018, 10:56am

Photo by Holly Harris via Getty

Jednog dana u dalekoj budućnosti, svi ćemo pričati svojim unucima o vremenima dok smo živeli na Zemlji, pre nego što smo svi počeli da dobijamo mesečne stipendije, kada su ljudska bića morala da ulože 40 i više sati fizičkog ili mentalnog rada svake nedelje, da bi opravdali svoje dalje postojanje.

Dok sunce zalazi na horizontu na Marsu, objašnjavaćemo im kako je, uprkos društvenim uređenjima, naša vrsta provodila neprimereno veliku količinu vremena smišljajući načine kako da izigra, nasanka i prevari ovaj sistem, da bi maksimizovala dobitak i minimizovala napore.

Da bismo pomogli sebi u budućnosti u prenošenju ovih priča nastupajućim generacijama potpuno automatizovanog doba, tražili smo od ljudi da sa nama podele svoje najkreativnije, najzaobilaznije i možda najgenijalnije metode koje primenjuju da bi izbegli da rade dok su na poslu.

Neka ove priče o zabušavanju posluže i kao upozorenje da se ne ponavljaju sistemske greške vezane za plaćeni rad iz prošlosti, i kao svedočanstvo o čovekovoj nepokolebljivoj, ali sasvim neophodnoj potrebi da besposličari.

U ranim danima službe za prevoz Lyft, pre ovih sadašnjih niskih tarifa, kompanija je nudila garantovanih 25 dolara na sat, dokle god si ulogovan da voziš i da si dostupan za pozive. Gomila nas vozača je shvatila da ako odemo u najdalji ćošak regionalne mape, gde je najmanje verovatno da će neko da traži vožnju, možemo da blejimo tamo ceo dan, aktivni, ali nepozvani, i da budemo plaćeni. Nije potrajalo dugo dok su to shvatili, pa su uveli nove propise, da bi nas sprečili da to radimo, ali smo zaradili lepe pare na tome. Nekoliko puta smo čak poneli i pivo i meso za roštilj, i pravili fine žurke. – Mel Irvin, Kalifornija

Nekada davno sam radio u kancelariji. Jedan od trikova koje sam koristio da zabušavam je bio da otvorim naš bučni stari štampač (koji zapravo nismo ni koristili), skinem traku za štampanje i prelepim onaj senzor koji proverava da li je traka na mestu. Onda bih u štampač stavio list papira, zalepio krajeve, i pustio da se vrti. To je stvaralo zvuk koji je delovao kao da se u mojoj kancelariji nešto zaista „radi na kompjuteru“, dok bih ja dremao u svojoj stolici. – Albert, Sijetl

U mom rodnom gradu, pomalo ruralnoj prestonici moje države, svake godine se održavao veliki poljoprivredni sajam. Iako nisam bio ni odgojen, niti bio zainteresovan za taj način života, video sam da zapošljavaju ljude i daju nekih nenormalnih 14 dolara na sat (pre više od deset godina), i ja sam se prijavio za dvonedeljnu tezgu, dok je bio zimski raspust na faksu. Dobio sam posao, i prvog dana na poslu sam brzo shvatio da me niko ne nadgleda, i da treba da šetam unaokolo i nudim se da pomognem da se pomeri neki sto, ili ograda, ili šta god bi neko zatražio od mene.

Naoružan ovom spoznajom, sledeće dve nedelje sam proveo odlazeći svake večeri u provode sa društvom, a onda dolazio kolima na posao u sedam ujutru, prijavljivao se, i smesta odolazio nazad na parking, u kola, da se lepo naspavam.

Pretposlednjeg dana na poslu, dok sam spavao u kolima, probudio me je neki čovek u odelu koji mi je zakucao na prozor i pitao me šta radim. Ja sam mu rekao da mi nije dobro, i da sam došao do kola da malo dremnem i oporavim se. On mi je rekao da napustim objekat i da se više ne vraćam. Bio sam toliko zabrinut da će mi naplatiti to što sam im krao vreme, ali na kraju sam mesec dana kasnije dobio ček sa punim iznosom plate. – Bris, Sent Pol, Minesota

Jednog leta dok sam bio tinejdžer sam izdavao ormariće, prodavao peškire i sitnice u akva parku. Sećam se da sam jednog dana došao na posao i na svom položaju zatekao memurandum o vodenim pištoljima koje ćemo od tog dana pa nadalje prodavati.

Pošto nas neko vreme nisu nadgledali, moj kolega i ja smo odlučili da otvorimo par kutija, batalimo sve ostale dužnosti, i provedemo celo jutro jurcajući se po našem reonu parka i obračunavajući se vodenim pištoljima. Sve to pod izgovorom da „promovišemo novi proizvod“, ako neko pita.

Kada je naša supervizorka u svom obilasku konačno došla do nas, umesto da nas prekori, i ona je odbacila svoje odgovornosti i pridružila nam se u ratu. Ona je bila tek malo starija tinejdžerka koju takođe baš i nije bilo briga za taj posao. – Garet, Trenton, Nju Džersi

Radio sam za jednu veliku organizaciju čije je ime bila skraćenica od tri slova, na velikom ugovoru sa još jednom organizacijom čije ime je bila skraćenica od tri slova. Automatizovao sam finansijsku analizu, tako da mi je za posao koji inače traje 80 sati bilo potrebno 15 minuta. Ostatak vremena sam igrao igrice, trgovao deonicama (uspešno) i pisao blog (pre nego što se to tako zvalo), i preko AIM-a zavodio na desetine žena koje su u to vreme bile na internetu. Monitor tog kompjutera je bio okrenut suprotno od vrata mog odeljka, ali ja sam oko njega stavio kartone zarad veće zaštite, tvrdeći da mi mešanje neonskog osvetljenja i odsjaja ekrana kompjutera zaista smeta očima (što je u suštini bila istina, ali sam je ja malo prenaduvao). Na kompjuteru koji nisam koristio, a čiji je monitor bio okrenut ka vratima, sam programirao skrinsejver koji je izgledao kao ono nizanje podataka u holivudskim filmovima (zamislite zeleni tekst kako se polako pojavljuje na ekranu, kao preko modema), i imao je grafikone koji su se sami dopunjavali svakih par minuta. Svako malo, po sred ekrana bi se pojavio veliki, beli pravougaonik, na kome je crvenim slovima pisalo „KOMPILIRAM“. – Flečer, Vašington DC

Moj prijatelj je zadržao gips koji su mu skinuli sa ruke, i pošto sam bio mlad, lenj i prepreden, uzeo sam ga, da bi mogao da prevarim poslodavce u skladištu u kome sam radio. Dva meseca sam na ruci nosio taj gips, umotan u gazu da ne bi spao. Iz nekog razloga, niko ga nije pažljivije pogledao, i veći deo tog leta sam proveo gore u kancelariji, radeći lake poslove asistenta za stolom, umesto da rmbačim dole u skladištu. – Džordan, Atlanta

Na jednom poslu sam na spratu iznad otkrila netaknut, nikada korišćen toalet, koji je mogao da se zaključa. Svaki put kada je trebalo da odem iz zgrade na neki sastanak, pa da se posle toga vratim, ja bih po povratku liftom otišla na gornji sprat, i jednostavno boravila u svojoj posebnoj sobi još sat vremena, ili bih gledala stvari na laptopu, ili dremala na podu – moram da naglasim, bilo je besprekorno čisto – pre nego što bih se vratila dole na posao. – Šenon, Njujork Siti

Dok sam studirala, radila sam u kol centru u kome nam nije bilo dozvoljeno da ikada skinemo slušalice i prekinemo vezu. I kada bih poželela da napravim pauzu, pozvala bih sestru ili neku prijateljicu dok su na poslu. Znale su šta smeram ako ih pozovem, pa bi samo podigle slušalicu, ostavile telefon na vezi i vratile se svom poslu, a ja bih improvizovala stvari koje niko ne sluša, dok bih ispod stola krišom čitala časopis. – Kejt, Hartford, Konektikat

Dok sam radio kao asistent produkcije u jednoj velikoj TV kući, nisam imao mnogo posla, a veoma malo su me nadgledali, zato što je moja supervizorka imala svojih briga. Znao sam da uvek moram da delujem zauzeto, ako želim da pod A) ostanem zaposlen do kraja svog sezonskog ugovora, i pod B) da ostavim dobar utisak na tamošnju ekipu sa kojom sam želeo da se povežem, i pod C) da mi niko zapravo ne da neki zadatak. Kao rezultat toga, više sata svakog dana sam išao tamo-ovamo, po izmišljenim zadacima, da lično odnosim dokumenta/scenarija/itd, nepostojećim ljudima raštrkanim širom ogromne parcele našeg studija. To mi je bio samo izgovor da se pola dana šetam po svežem vazduhu, a pošto sam na sebi imao identifikacionu karticu, a u rukama papire, nikome ni u jednom trenutku nisam bio sumnjiv. – Stiven, Berbenk, Kalifonija

Intervjui su redigovani zbog dužine i jasnoće.

Tagged:
Novac
život
Biznis
lenjost
Ispovesti
Pare
životne priče