Usporite sa ždranjem i žvaćite hranu

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Jeste li čuli za Horasa Flečera? Bio je zagovornik zdrave hrane iz viktorijanskog doba koji je tvrdio da hrana mora biti sažvakana stotinak puta pre nego što se proguta. "Priroda će kazniti one koji ne preživaju" bio je njegov moto i čvrsto je verovao da hrana mora da se sažvaće u žitku smesu kako bi enzimi pljuvačke mogli da obave svoje. Uverenje ovog Velikog preživaoca u važnost sporog jedenja zapravo ga je pretvorilo u milionera i 99 godina posle njegove smrti, obilje istraživanja pokazuje da je čovek imao pravo. Evo što obraćanje pažnje da ne gutate hranu može da uradi za vas.

Horas Flečer i fiziolog Ivan Pavlov rođeni su iste godine, 1849. Kroz svoj rad, obojica su znali da čim ljudi ili njihovi četvoronožni prijatelji vide, namirišu ili čak pomisle na hranu, počnu da balave da bi se pripremili za stavljanje hrane u usta. Pavlov se proslavio proučavajući uslovljavanje dok su se Flečerova interesovanja ticala isključivo varenja hrane i kako ga optimizovati.

Flečer je znao da varenje počinje u ustima gde pljuvačka bogata enzimima prva dobije priliku da razloži hranu. On je to doživljavao kao prvi korak u lančanoj reakciji koja će dovesti do toga da želudac proizvede više kiseline, malo crevo se pripremi za peristaltiku i tako dalje. On je znao i da će, ako se proces ubrza, gastro-intestinalni trakt imati problema prilikom izlaženja na kraj s unosom hrane.

Studija iz 2011. godine sa Univerziteta na Roud Ajlendu bavila se time koliko brzina jedenja utiče na rane stadijume procesa varenja posmatrajući 60 mladih odraslih osoba kako jedu svoj obrok. Pokazalo se da su oni koji jedu sporije konzumirali 60 mililitara hrane po minutu dok su oni koji jedu brže jeli 90 mililitara po minutu, pravili veće zalogaje i žvakali manje pre gutanja. To je značilo da se kod onih koji jedu brzo hrana spuštala njihovim probavnim kanalima u komadima a ne kao telesni sok. Telesni sok je tečna mešavina delimično svarene hrane, hlorovodonične kiseline, enzima varenja i vode koja prolazi kroz pilorični otvor na putu do eliminacije.

Hrana koja nije pravilno razložena u telesni sok može dovesti do lošeg varenja i drugih potencijalnih gastro-intestinalnih problema. “Kad jedemo brzo, dešavaju se dve stvari: Prvo, ne sažvaćemo hranu do kraja, i drugo, kad gutam brzo uzimamo više vazduha. To može da dovede do nadutosti, gasova i nelagode”, kaže Niket Sonpal, njujorški gastroenerolog i profesor kliničke medicine na koledžu Turo.

Još jedna korist od sporog jedenja jeste da ćete više osetiti ukus hrane. Duže vreme koje vam je potrebno da pojedete obrok omogućiće vam da osetite više ukusa, tekstura i aroma hrane na vašem tanjiru. U suštini, hranjenje će postati zanimljivije.

“Usporivši, vi zapravo više osećate hranu i više uživate u njoj”, kaže njujorška registrovana dijetetičarka Ejmi Šapiro. “To često znači da niste zaokupljeni ni spoljnim elementima i stoga ste zadovoljniji hranom jer meditirate, uživate u iskustvu, ukusu, teksturi i društvu.”

Istraživači sa Univerziteta u Čikagu i sa Državnog univerziteta u Ohaju testirali su tu ideju i zatražili od učesnika studije da jedu neuzbudljivu hranu na nove načine. Otkrili su da su ljudi dosledno ocenili svoje iskustvo kao bolje kad su usporili sa proždiranjem ili inače promenili način na koji jedu.

U jednom delu studije, učesnici su dobili deset porcija kokica. Od nekih je zatraženo da jedu štapićima, dok su drugi smeli da jedu rukama. Istraživači su otkrili da su oni koji su se služili štapićima prijavili intenzivniji i usredsređeniji doživljaj. “Kad jedete kokice štapićima, više obraćate pažnju i više učestvujete u tom iskustvu”, rekao je Rob Smit, vanredni profesor marketinga, jedan od autora studije sa Državnog univerziteta u Ohaju. “To je kao da jedete kokice po prvi put u životu.”

Prebrzo jedenje može za posledicu da ima da se ne osećamo onoliko sito koliko bi trebalo, kaže njujorška nutricionistkinja Stefani Di Filja-Pek. “Često postajemo žrtve ovoga kad pregladnimo ili nam nešto drugo zaokupi pažnju”, kaže Sonpal. Potrebno je 15 do 20 minuta da bismo se osetili sito kad počnemo da jedemo. “Većina uspe da se napuni kalorijama pre nego što mozak dobije poruku ‘sit sam’, a odgovarajuća reakcija je da je vreme da se stane s jelom.”

Jedna druga studija s Univerziteta na Roud Ajlendu bavila se time šta se dešava sa veličinom porcije kad se ljudi navedu na to da jedu brzo ili sporo. U dve prilike pozvali su 30 žena normalne težine da jedu pastu iz ogromne zdele sve dok ne budu prijatno site. Tokom prve posete, dobrovoljkama je rečeno da jedu brzo koliko mogu, dok im je tokom druge posete rečeno da jedu sporo i da spuštaju escajg na sto između zalogaja. Istraživači su otkrili da kad su jele brzo, žene su u sebe unele 646 kalorija za 9 minuta. Kad su jele sporo, žene su u sebe unele 579 kalorija za 29 minuta. To je razlika od 67 kalorija koja, kao što je jedna druga studija pokazala, tokom vremena zaista ume da čini razliku.

Petogodišnja studija koja se bavila prehrambenim običajima 60.000 ljudi sa dijabetesom tipa 2 u Japanu pokazala je da je brzina hranjenja pouzdan predskazatelj gojaznosti. U poređenju sa ljudima koji su za sebe rekli da jedu brzo, istraživači su otkrili da su oni koji su za sebe rekli da jedu normalnom brzinom 29 odsto manje skloni gojaznosti, dok su ljudi koji su za sebe rekli da jedu sporo 42 odsto manje skloni da budu gojazni.