Reklame
severna koreja

Gledao sam šou za talente čekajući izvršenje smrtne kazne

Bilo je mučno, ali i zabavnije nego što sam mislio.

pisao George T. Wilkerson; ilustracije Calum Heath
26 Mart 2018, 8:20am

Ilustracije: Kalum Hit

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa Marshall Project -om i prvobitno je objavljen na VICE US.

„Pa, ovo bi moralo da bude zanimljivo“, rekao sam Big Liju, zatvoreniku sa kojim ručavam. „U holu su postavili prijavu za šou za talente“.

„Je li“, ironično se nasmešio. „Pa, ja se ne prijavljujem – ali znam ko hoće“.

I ja sam znao. Pošto je u Severnoj Karolini nas 140 čekalo na pogubljenje, a većina nas je tu više od 15 ili 25 godina, znali smo ko je ko. A „Džimi Džem od Morganovih“ je bestidno i po svaku cenu tražio pažnju, i bilo je gotovo sigurno da će se prijaviti za nadmetanje talenata.

„Zašto uopšte organizuju talent šou“, pitao sam. „Nije baš da ćemo imati pristupa rekvizitima. Nemamo sa čega da puštamo muziku, kao ni klavijature, a ni...“

Nisam mogao da se setim ničega drugog – u stvari, nikada pre ni nisam gledao neki talent šou.



„Čuo sam da ljudi mole dr Kunsa da to organizuje, još otkako je pokrenuo one časove, i sve to. Osim toga, uvek vole da vide brata kako stepuje, izmotava se i pravi budalu od sebe“, rekao je Big Li, niski, nabijeni tenkić od čoveka koji je smatrao da je rasizam potajna motivacija za sve.

Na izlazu iz menze sam pogledao flajer da bih video ko se do sada prijavio. I naravno, osam od deset imena su bila ona koja sam i očekivao.

Većina prijavljenih talenata su bili vokalni – pevali su, repovali, recitovali. „Džerzi“ je rekao da će nastupiti kao „renesnansni čovek“ (sam je to pogrešno napisao), a Džim Džem je napisao, „Ja pevam, đuskam, repujem i žongliram, i to sve odjednom“. Zakolutao sam očima.

Ponovo sam proverio kada sam dolazio na večeru. Još par ljudi se prijavilo, ali nekoliko imena je neko divljački preškrabao. Pretpostavio sam da ne žele da budu umešani u to, ako su Džerzi i Džimi Džem uključeni.

Tokom narednih par nedelja pred šou, skoro niko to nije ni pominjao. „Ideš li na talent“ – pokušao bih da pitam nekoga, pre nego što bi me ućutkao nemim ali odlučnim odmahivanjem glave, ili bi mi rekao, „Čoveče, neću da gledam to sranje“.


Pošto je odeljenje za osuđene na smrt u suštini odeljenje za mentalno obolele – većina nas ima dijagnozu nekog mentalnog poremećaja – mnoge od naših aktivnosti se smatraju za „terapiju“. Ali ako nam terapija pisanjem pomaže da se koherentno izrazimo, a terapija meditacijom nam pomaže da se izborimo sa inherentnim stresom u zatvoru, šta bi onda bio cilj terapeutskog talent šoua? Potvrda? Ili osećaj vrednosti?

Pitao sam dr Kunsa, glavnog psihologa, šta misli o tome. Sa karakteristično tajanstvenom ubeđenošću, rekao je, „To je aktivnost koja jača zajednicu“.

Ja sam bio otvoreno skeptičan. Postojao je loš znak: osoblje zatvora je okačilo „spisak pozvanih“ za taj događaj, možda zbog toga što su načuli tračeve da niko neće da dođe.

Kada je u pitanju bilo kakva specijalna aktivnost, okupljeni obično stoje. Kada je naša grupa za dramsku terapiju postavila „12 gnevnih ljudi“, morali smo pet ili šest puta da izvedemo predstavu, zato što je toliko mnogo zatvorenika, čuvara, medicinskih sestara, pa čak i delegacija iz drugih zatvora želelo da je pogleda. S druge strane, talent šou je počeo da miriše na potpunu propast.

Zastenjao sam, znajući da se moje ime nalazi na spisku pozvanih. Tako mi i treba, kada se zalažem za terapeutske programe. Ja sam bio jedan od povlašćenih koji će gledati talent šou. Ura.


Dok sam ulazio u prostoriju nalik pećini u kojoj se šou održavao, video sam 60 ili 70 stolica. Dr Kuns je doveo šačicu svojih kolega i stažista, koji su se šćućurili zajedno u prvom redu levo.

Mi, zatvorenici – kojih je, uključujući i „talente“, bilo možda tridesetak – seli smo u prva tri reda desno.

Neka počne šou!

Dr Kuns, krakati srednjovečni čovek, obučen kao i obično, u bež pantalonama i sa puloverom preko košulje, kročio je ispred. „Pozdrav, pozdrav“, rekao je. „Poželeo bih vam dobrodošlicu na PRVI ŠOU za talente koji je ikada organizovan za osuđene na smrt! Za vas smo spremili sedam izuzetnih nastupa“.

„Primetićete“, nastavio je, „Da sam podelio instrumente: neke plastične zvečke koje zovu „šuškalice“, par kompleta malih bongosa, kao i daire. Da bismo dočekali svakog izvođača, NAPRAVIĆEMO BUKU, a posle ćemo im zahvaliti... sa još buke“!

„Ali molim vas, nemojte da pravite buku tokom nastupa“.

„Dobro! Prvi na redu je Terens“!

Glas dr Kunsa je odzvanjao u polupraznom prostoru.

Ništa.

„Znam da sam ga malo pre video“, rekao je dr Kuns. „Terense? Je li neko video Terensa“?

I dalje muk. Svi se zagledaju i neprijatno im je.

„Uf, pa, onda u redu. Naš sledeći izvođač je... Seron! Serone, molim te, izađi pred ljude“.

Nizak čovek za koga sam znao da ima oko 40 godina, ali izgleda kao petnaestogodišnjak, je ustao sa stolice i dovukao se ispred, držeći platno veličine 28 sa 35 santimetara.

„Poželimo dobrodošlicu Seronu“, ponovo je povikao dr Kuns, sa očiglednim olakšanjem.

Odjednom je nastao pakao. Zvučalo je kao da horda plemenskih ratnika slavi pobedu. Zvečke su postale jama pobesnelih zvečarki, a bongosi su tutnjali kao gromovi. Beton, čelik i pleksiglas u zatvoru su činili savršenu odaju odjeka.

Dr Kuns je skenirao prostoriju, kao da pokušava da nametne red čistom snagom volje; posle minut i nešto, stavio je šake oko usta i povikao. Bio je potreban još minut i nešto da se žamor stiša.

Ovo je zabavno, pomislio sam kada smo utihnuli.

Seron se stresao i grčevito prislonio svoj crtež na grudi. Delujući kao da je u izvinjenju, rekao je, „Uf, ja se zapravo ni nisam prijavio za ovo, ali gospođica Džordan mi je rekla da moram da dođem, zato što se nije prijavilo dovoljno ljudi“. Optužujući je pokazao na ženu koja je sedela pored dr Kunsa.

„U svakom slučaju, doneo sam crtež. Evo ga“, rekao je, i dodao ga nekome iz prvog reda. „Dodaj i drugima da vide“. Zaputio se ka svom mestu.

Gđica Džordan je počela histerično da mu gestikulira da se vrati nazad. „Serone! Ispričaj im šta je u pitanju“!

„Pa to mogu i sami da vide“!

„Ispričaj im šta znači! Imaš deset minuta“.

„Deset minuta? Rekli ste da samo moram da–„

„Serone. Ispričaj. Im. Šta. To. Znači... smesta“.

Bez daljeg okolišanja, dr Kuns je ponovo skočio ispred. „Zahvalimo Seronu – sa samo 30 sekundi buke – na tome što je sa nama podelio ovaj IZUZETAN crtež“!

Halabuka je ponovo počela. Kada nam je vreme isteklo, dr Kuns je podigao ruke. „U redu, molim vas, našeg sledećeg izvođača, Džerzija, pozdravimo samo aplauzom“.

Možda je četvoro ljudi zapljeskalo.

Džerzi sebe časti raznim titulama: kaže da je genijalni autodidakta za matematiku, da je legitimno gorila od 250 kila, da je virtuoz, da je ženskaroš. Ima možda 60 godina, pogrbljenih je ramena i suvonjave kože; cvikeri kao piksle mu vise na patrljku od nosa, koji mu je neko pre više godina odgrizao u tuči.

Glasom najavljivača u džez baru je rekao, „Ja sam impresario, i imitiraću istorijske ličnosti, pored citata i delova pesama... (Ja sam mislio da je impresario neko ko organizuje događaje i nema nikakve veze sa imitacijom. Ali možda grešim.)“

Džerzi je zapevao stih – dva Frenka Sinatre i Fetsa Domina, a „imitirao“ je Vinstona Čerčila i Martina Lutera Kinga Mlađeg, tako što je izgovorio par njihovih čuvenih citata. Sve je izgovarao i pevao svojim prirodnim glasom, hrapavim i van tonaliteta; barem je pogodio reči, koliko sam mogao da čujem.

Posle prvog segmenta, nakezio se ka nama i samo stajao tamo, nem i pun iščekivanja.

Svi smo se zagledali u čudu, sve dok gđica Džordan nije sa odobravanjem uzdahnula i počela da aplaudira.

„Hvala, hvala, hvala“, rekao je Džerzi, klanjajući se na sve strane, sa izgleda nepatvorenim suzama u očima.

Je li to bilo zbog nostalgije za uzbuđenjem prilikom izvedbe, ili jednostavno zbog ljudske pažnje, pitao sam se. Na kraju krajeva, godinama je povremeno boravio u samici.

Sledeći izvođač je bio veoma visok čovek sa ogromnim dredovima koji su mu padali do struka. Otpevao je baladu koju je napisao o odlasku u zatvor i o gubitku svoje devojke.

Dok je pevušio, prilično dirljivo, otklizao je do tri psihijatrice koje su sedele sa dr Kunom. Prvo je stezao zamišljeni mikrofon u visini svoje brade, a onda je drugu ruku stavio na srce, dok ih je fiksirao pogledom. One su se pretvarale da su ganute. Mnogi od nas su bili na ivici suza, sećajući se svojih žena i devojaka.

Munje i gromovi su sprali naš bol. Dr Kuns nam je dao par minuta da se priberemo.

Onda je prozvan Džimi Džem.

Takođe stariji od 60 godina, Džimi Džem je nosio odrpani zeleni sako preko izbledelog crvenog kombinezona, kao i zeleni šešir, da mu se slaže, pa je izgledao kao klovn bez šminke. „Ja sam Džimi Džem od Morganovih, i ja repujem, pevam i đuskam“, rekao je, raskalašno klateći kukovima. „I ŽONGLIRAM“!

Niotkuda je izvukao tri natrule pomorandže koje je verovatno prokrijumčario iz menze, i sa kojima je, sudeći po njihovom olupanom izgledu, vežbao.

Dok je trapavo žonglirao i njihao se, repovao je, „Jednom sam upoznao Džejmsa Brauna/kada je došao u grad/zato što su moja rođaka Huanita/i on spavali tad“.

„Sedi sad“, bacio je rimu neko iz publike.



„Hej, ti, klovnu/ne govori mi da sednem/imam deset minuta/iskoristiću ih.../ako ti se ne sviđa Džimi Džem/poljubi Džimija Džema u dupe“, uzvratio je on, ne promašivši nijedan takt niti zamah kukovima, iako, doduše, jeste ispustio jednu pomorandžu.

Hladan kao špricer, skinuo je šešir, stavio ga na cipelu, šutnuo u vazduh, i sagnuo se da ga dočeka glavom, sve vreme kružeći unaokolo razjapljenih usta, tapšući.

Do tada smo već svi počeli histerično da se smejemo. Ovo je bio njegov TRENUTAK.
Bože, pomislio sam, moraćemo godinama da ga slušamo kako se hvali ovime.

Periodi za pravljenje buke su se do tada već protegli na tri, četiri minuta, a munje i gromovi su ponovo oživeli.

Ali nešto se dogodilo. Bongosi su se sinhonizovali, ritam se menjao u skladu, dok su se zvečke i pljeskanje ujedinili da im pruže podršku. Postali smo kao jedan.

Narednih pola sata smo proizvodili pravu muziku; vibrirali smo i pulsirali uz nju, svi se klatili kao jedan. Kao da smo našli neko sveto ognjište oko koga smo se okupili, plešući i cerekajući se. Reči nisu bile potrebne.

Kada sam pogledao dr Kunsa, video sam da me gleda i klima glavom, kao da mi potvrđuje da je sve ovo bilo deo plana.

Džordž T. Vilkerson, 36 godina, nalazi se na odeljenju za osuđene na smrt u centralnom zatvoru u Reliju, Severna Karolina, gde čeka pogubljenje zbog dvostrukog ubistva s predumišljajem, za koje je 2006. osuđen.

Tagged:
VICE US
Execution
zatvor
smrt
smrtna kazna
zločin