Vreme je da se oprosti Eminemu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

“Još nisam mnogo dobar u tome”, sleže ramenima. Među njegova poslednja četiri tvita nalaze se dva ironična selfija izvan fokusa, reklama za pop-ap prodavnicu “preko puta Do-Lab stejdža” gde možete da kupite #MOMSPAGHETTI i Eminemova aplikacija za izmenjenu stvarnost, koju definitivno razume i može da vam objasni.

Sada on i njegov hype-man, Mr Porter, čitaju spisak “mnogih groznih stvari koje su ljudi tvitovali o Eminemu”.

“Činjenica: niko ne prati šta radiš još od 2003. godine.”

Masa negoduje i zviždi, stajući na stranu čoveka koji je bio centar pop-kulturne gravitacije između 1999. i 2003. godine. Eminem mrtav ’ladan kaže: “Ne ljutim se na taj. Čovek je donekle u pravu.” Mumlaju nešto o tome kako su ih hakovali. Eminem ruši četvrti zid.

“Smem li da vas vratim u vreme kad sam zapravo bio jebeno dobar?”

Može li da dobije vašu pažnju? To pitanje nekada je bilo redundantno, ali ovo sada je 2018. Setite se samo galerije likova sa “The Real Slim Shady”, milenijumskog vremeplova koji Eminem uključuje da bi nas podsetio na vreme kada je “svet poludeo od straha zbog Y2K”. Tom Grin izvodi stendap „Kod Hare“; njegova poslednja uloga bila je “Cuphead” u animiranoj seriji na Cartoon Network-u o vampirskom zecu. Kolaju glasine da je Vil Smit sajentolog koji parodira Instagram nalog sopstvenog sina. Britni Spirs se zabavlja sa dvadesetčetvotrogodišnjim Dotrakijem i radi u službi za starateljstvo koju vodi njen otac. Kristina Agilera je u žiriju televizijskog pevačkog takmičenja. Najveće dostignuće Karlsona Dejlija u ovom milenijumu jeste angažovanje Roka Marsijana. Fred Durst pravi slašije u drajv-tru restoranu u Pensakoli, na Floridi. Dr Dre više nije zaključan u Eminemovom podrumu.

Eminem ih je sve nadživeo. Na neki način. Njegov Revival iz decembra prošle godine postao je njegov osmi #1 album zaredom na Bilbordovoj listi, ali je dobio uglavnom negativne kritike i nije imao singl koji bi se primio kod masa . A opet među reperima koji su se pojavili krajem devedesetih, Eminem je jedini koji je zadržao dovoljno veliki status zvezde da bude glavni izvođač na velikom američkom festivalu čitave dve decenije kasnije. Nedelja je veče, čula su otupljena, iscrpljenost je neizdrživa, ali ako proučite nepreglednu masu na travnatoj površini, sve su to redovi vernih sledbenika koji repuju pesme sa albuma iz vremena pre skandala sa Abu Graibom.

Desetak minuta od početka njegovog skoro dvosatnog seta u kom je rekapitulirao čitavu karijeru, Eminem je počeo da repuje o tome kako je silovao rođenu majku. Naš savremeni refleks za povraćanje je aktiviran i želimo da ga osudimo. Njegov jezik zvuči blaženo zastarelo u najboljem slučaju, zlokobno u najgorem. Ali u sledećoj strofi pesme “Kill You”, Eminem se povlači zadivljujućom sportskom brzinom kako bi preuzeo ulogu sopstvenog oštrog kritičara: “Oh, on sad kao siluje rođenu majku, zlostavlja kurvu, šmrče kokain, a mi mu dali naslovnicu Roling Stouna.”

Teško je ponovo ocenjivati Eminema zato što je naša sposobnost da budemo šokirani u međuvremenu otupela. Ako je Slim Šejdi nekada prestravljivao mozgove veličine grožđice konzervativnih licemera koji su branili dobre stare američke porodične vrednosti, Predsednik je danas triput ženjeni patološki lažov koji je (navodno) imao nezaštićeni seks sa porno zvezdom u hotelskoj sobi koja košta 2.000 dolara za noć i vrlo verovatno koristio novac od kampanje da plati za njeno ćutanje. U poređenju s tim, Monika Luinski deluje pitomo.

U građanskim i internet raspravama, preuveličana poluozbiljna ironija kojom se Eminem nekada služio da bi iznervirao “moralnu većinu” postala je konvencionalni način komunikacije. Eminem je trolovao pre nego što je svet postao kodifikovan, svesno provokativan, namerno neodgovoran i povremeno istinski neduhovit. Ali su zato tinjali njegov prezir prema konzervativnim konvencijama , jedva prikriveni rasizam i totalna izveštačenost koji su mu omogućili da se poveže sa adolescentima kao Holden Kolfild repa. Tako nešto tinejdžeri rade intuitivno.

Kao prirodni instinkt i komercijalno oružje, Eminem je briljantno razumeo kako da se podvuče pod kožu neprijatelja i natera ih da padnu u neprijatnu, histeričnu vatru. To priziva Sartrovu kritiku antisemita: “Oni znaju da su njihove opaske frivolne i da ih je lako oboriti… Ali oni zabavljaju sami sebe…Uživaju da svesno obmanjuju, zato što ne žele da ubede nikoga služeći se zdravorazumskim argumentima već da zastraše i uznemire.” To su iste taktike koje trenutno bljuje moderna alt-desnica. Ali kod Eminema je postojao osećaj pravičnosti koji je potirao sve što je kod njega bilo očigledno odbojno.

Ove 2018. godine tako nešto zaslužuje osudu. Ali 2000. godine, u sa današnjeg stanovišta jednoj bezbrižnijoj eri, to je raskrinkavalo konzervativno licemerje sa crtanofilmskom razdraganošću. Danas je posebno teško izboriti se sa tim kad u vidu imate koliko je novih rep nada ukaljano optužbama za silovanje, seksualni napad i premlaćivanje žena. I dalje nam je neprijatno, ali sada na drugačiji način. Naši prioriteti su se izmenili sa prevaranata lakrdijaša koji su se zalagali za povratak u izmišljenu čauru ajzenhauerovske ere na zmijskog kralja u Beloj kući, u politički život je ušao nihilizam i došlo je do preke potrebne naplate viševekovnog seksualnog zlostavljanja. Teško je slušati Eminena zato što ne možemo a da se ne zapitamo: Ali po koju cenu?

“White America” trešti sa zvučnika pojačana toliko da pucaju lobanje. U pozadini se nalazi američke zastava poput prokletog Džespera Džonsa. Jedan od Eminemovih najvećih talenata bila je samosvest i osećaj odgovornosti prema kulturi koja ga je prihvatila pod svojim uslovima. Biti beo u svetu hip-hopa znači pomiriti se sa činjenicom da koliko god da si prihvaćen, koliko god da si naučio, to je i dalje crna kultura i ti si tu večiti gost. Ponekad si dobro došao, ponekad si Lil Dicky koji se na žurki pojavio sa rebrastim naočarima, mašinom za Karaoke i jastukom koji prdi. Za njega, sve je to vic. Za Eminema, to je bio život.

U ovoj deceniji nisam slušao “White America”, ali u redefinisanom kontekstu čini se da je pesma podložna sličnim ali malko drugačijim centrifugalnim silama. Ako su rasni problemi bili zjapeće rupe u američkom snu još od nastanka države, stvari kao da su se vidno popravljale tokom većeg dela prošle decenije.

Eminemova subverzija bila je sve samo na suptilna, zbog čega je bila utoliko efektnija. On nije prosto izazivao svet repa, već je više bio Trojanski konj hip-hopa namenjen predgrađu, sa hordama TRL ekipe sastavljene isključivo od boj bendova, Britni i Eminema, sa američkom vladom koja je delovala rešeno da ga spljeska kao blajhanu muvu.

“ White America!

Erica loves my shit I go to T-R-L,

look how many hugs I get”

TRL je od tada ugašen, oživljen i po hitnom postupku ignorisan. Video spot je nestao i regenerisao se za najmanje ekrane. Ali osnovna premisa njegove žvake ostaje ista. Beli reperi nikad nisu bili veći nego 2018. godine, ali nijedan od njih nije nadmašio Eminemovo umeće, njegovu sposobnost da odbije kritike za kulturnu aproprijaciju ili fluentnost u obe kulture. Eminem je bio most, i to most koji je u potonjim godinama oronuo pod čitavom decenijom naleta brutalnih idiotskih vetrova. To je poenta koja se iznova ističe mitologijom iz 8 Mile, istovremeno nekom vrstom reperskog Rokija ali i njegovog iskupljenja za grehove prošlosti.

Pred uglavnom belom i dobrostojećom publikom u dresovima sa natpisom Kvinsbridž i indijanskim perjanicama (i dalje), Eminem je repovao o tome kako bi, da je crn, prodao duplo manje ploča. On je iskoristio sistemski rasizam koji mu je dozvolio da postane najveći reper na svetu, potom se smesta okrenuo protiv istih tih sila koje su mu omogućile da procveta. To nije bila cinična kalkulacija, već ga je više niz srećnih okolnosti doveo pod skute Dr. Drea, omogućivši mu neranjivost za koju bi inače morao neprekidno da se bori da bi je stekao.

Slim Šejdi iz “Just Don’t Give A Fuck” najavio je Eminemov originalni proboj. Otprilike polovina ove publike nije bilo ni rođeno kad je prvi put objavljen na njegovom EP-u iz vremena pre Drea 1997. godine. Druga polovina činilo se da zna sve reči. Nema mozga kao Džim Bjredi. Psuje ljude kao što su fudbalski treneri Kanzas Siti Čifsa. Uzima esid, krek, koku i puši travu, opanjkava svakog belog repera, vrišti “ fuck the world like 2Pac”. Na Koačeli, nije nadglasao The Outsidaz u outru, ali voleo bih da mislim da se to prećutno podrazumevalo.

I dok su Beastie Boys uzburkali scenu kao divlji beli momci hip-hopa, oni su oduvek obitavali u oba sveta. Bili su njujorški umetnički nastrojeni klinci sa hardkor prošlošću i sklonošću ka sprdanju Karvela. Za 3rd Bass niste mogli da ne pomislite kako očajnički žele da ispadnu retki “dobri momci”. Sa Eminemom, sve je bilo prirodno: nijedan drugi umetnički medij nije posedovao dušu niti sposobnost da artikuliše njegov kaustični duh i nesputani bes. On je bio hip-hop zato što nije mogao da bude ništa drugo. Nosio je durag na dodelu Gremija i niko nije smeo da mu sere zbog toga.

Naravno, izveo je i druge pesme na kojima ne moramo da se zadržavamo. Posustali pozni period pop krosovera koji je Internet više od decenije koristio kao drva za potpalu. Pevao ih je sa Skajlar Grej. Možete da vidite set listu ovde. Ljudi su sprintovali iz toaleta da bi čuli “Love the Way You Lie”. Jedno veče 2010. godine proveo sam vozikajući se u staroj beloj izduženoj limuzini i pijući džek denijels sa budućom pop zvezdom koja je sebe zvala Meg Rajan. Ona je na plejbek otpevala hrpu haus balada pred zelenokosim post-adolescenatima obučenim u kožu u propaloj holivudskoj robnoj kući koja je pretvorena u instant sklonište u fazonu osamdesetih i Wild Style-a. Jedan zec sve vreme je slobodno trčkarao unaokolo.

Nekako sam završio na švedskoj žurki u čast letnje ravnodnevnice u Bičvud Kenjonu, gde sam se onesvestio na jednom od kreveta. Probudio sam se u 6:30 izjutra, potpuno obučen, dok je u pozadini u nedogled išla “Love the Way You Lie” poslednja tri sata. Kokaina je bilo svuda. Ubrzo posle toga, jedna od Šveđanki napustila je zemlju, otreznila se i postala instruktorka joge u gradiću na severnom obodu Skandinavije. Poslednje što sam čuo za nju bilo je da nije mogla da nabavi karte za izraelski Burning Man. Nemam dokaze za to, ali prilično sam siguran da voli i pesmu “Not Afraid”. Poenta je da nisam baš siguran da je voli i Eminem.

Tokom poslednje decenije, čini se da je Eminem sve više naginjao starom modelu koji više ne postoji. Mogao bi da repuje preko starih lupova Black Moon-a i njegove verna publika bi to halapljivo progutala. Umesto toga, on juri za duhom prošlih TRL vremena koja su se ubuđala i prema kojima je nekada gajio isključivo prezir. I to je u redu. Uradio je dovoljno da zasluži ugled i poštovanje na koje često zaboravljamo u žurbi da osudimo današnje mane zarad bonus poena na društvenim mrežama. Kad je u dobroj formi, on i dalje poseduje fascinantno tehničko umeće koja vas podseća da i dalje ima šansu. Sve što treba da uradi je da se okrene ka di-džej kabini i kaže Alhemičaru ono što je trebalo da kaže još pre deset godina: Ajde da snimimo album.

Ništa od toga nije bilo važno u nedelju uveče. Nije to bilo ni krunisanje ni potvrda njegove veličine, već podsetnik na neka bolja vremena koja deluju strano i nezamislivo u ovoj današnjoj distopiji. 50 Cent je repovao “Patiently Waiting”, “I Get Money” i “In Da Club”. Zvučao je zadihano i promuklo, ali mogli ste osetite njegovu sreću. To su postale svadbene i bar-micva himne. Bio je tu i benč pres Hipokrat, Dr Dre, koji se dogegao na binu da bi izveo “Still D.R.E.”, “Forgot About Dre”, “Nuthin But a G Thing” i “California Love”.

To su sada drevne duhovne pesme Zapadne obale, čini koje su nekada delovale neobično, ali su u međuvremenu postale prepoznatljive poput palmi. Na bis je izvedena “Lose Yourself”, koja je istakla raskol između starog i novog. Njegova mitologija nikad se nije razvila dalje od toga, što samo po sebi tom biblijskom materijalu daruje jedinstveni šarm fosila u ćilibaru. Zastareo a opet nekako svevremenski. Eminem je postao deo tradicije, anahroni simbol nekih prostijih vremena. Prava je šteta što smo usvojili pogrešne lekcije.