Fion Vajthed, zvezda u usponu, o snimanju 'Denkerka' i odbacivanju slave

Fotografije: Maxwell Tomlinson, Stajling: Max Clark

„Ne osećam potrebu da izlazim ljudima u susret", smatra Fion Vajthed. Dan je topao i vlažan, tradicionalni engleski, u studiju na istoku Londona gde ovaj glumac razmišlja o svom rastućem uspehu. „Neću da pokušavam da ubedim druge da me zavole. Imam čak i prijatelje koji me ne vole", kaže on, napola u šali.

Ovaj dvadesetogodišnji glumac provodi ceo dan pred fotoaparatom. Kiša nemilice pljušti po staklenom krovu, glas mu se jedva čuje ali on ipak šarmantno i učtivo podnosi niz intervjua dok ga tim upućuje kako da pozira na milion različitih načina. Ovo i nije naročito naporno u poređenju sa režimom pod kojim je živeo snimajući Denkerk, novi kritički i komercijalno uspešan ratni film Kristofera Nolana.

Fion je na setu u severnoj Francuskoj proveo pet mučnih meseci, trčao po plažama Denkerka, vucarao tela na nosilima, gazio kroz ledenu morsku vodu u vunenom kaputu i čizmama, sa puškom na leđima. Na sve strane dim, vriska, sirene, ogromni ratne krstarice, avioni proleću, ljudi urlaju. „Sve to je bilo iscrpljujuće", priseća se on, „ali naravno ni nalik iskustvu samih vojnika". Film se dešava početkom Drugog svetskog rata, tokom evakuacije 400,000 savezničkih trupa pred nemačkom vojskom. Brutalna priča o junaštvu i preživljavanju bavi se i stotinama civilnih brodova koji su pritekli u pomoć vojnicima u povlačenju.

U filmu takođe glume britanski teškaši – Silijan Marfi, Kenet Brana, Tom Hardi, Mark Rajlans – i holivudski početnik Hari Stajls, dok Fion igra ulogu Tomija, mladog vojnika koji pokušava da se vrati kući. „Iz njegove perspektive publika gleda i sluša film", objašnjava Fion. „On vas vodi kroz ceo put." Iako nema mnogo toga zajedničkog sa ovim likom, Fion kaže da se na bazičnom ljudskom nivou lako identifikovao sa Tomijem – mladim čovekom koji se zatekao u nepojmljivoj situaciji iz koje traži izlaz. „Cela stvar delovala mi je veoma realno. Nije bila potrebna gluma, samo smo reagovali na sve ono što se oko nas dešavalo. Denkerk je neobično mesto, našli smo se na plaži na kojoj su toliki ljudi izginuli. Na zidu obližnje crkve još se vidi trag metaka. Ja nisam vernik, ali deluje mi suludo da bi neko pucao na crkvu." Denkerk će zauvek proganjati sećanja na 1940., kao da je vreme stalo. „Celo mesto se još oporavlja od tih događaja", kaže Fion. „Veoma emotivno sam to doživeo. Morali smo da se šalimo i pravimo da nas ne pogađa atmosfera da nas ne bi preplavila sva ta tuga. Kad god bi se neko iz ekipe požalilo da je teško, rekli bismo mu da bar nije bio tu u ono vreme."

Poreklom iz jugozapadnog Londona, Fion je najmlađi od četvoro dece. Odrastao je srećno, okružen muzikom. Otac mu je svirao džez, imao je običaj da na licu mesta improvizuje melodije. Fiona ipak prati blag osećaj sete; izuzetno je povučen, ali kao da nečim mami ljude da ga bolje upoznaju. Ime su mu dali po mitskom irskom lovcu Finu Makkulu, koji je u mladosti greškom popio svu mudrost sveta, a reklo bi se da to nije slučajnost. Deluje previše mudro za svoje godine, iako je dečački šarmantan. Ova kombinacija je fascinantna kako na ekranu tako i uživo.

Fion je počeo da glumi još u školi, a sa 15 godina pristupio Nacionalnom teatru mladih. „Zvuči čudno perverzno, ali sviđa mi se ideja emotivne manipulacije, volim kad mogu da ih nateram da osete nešto neočekivano", objašnjava on šta ga je privuklo glumi. „Kod nekih uloga, moguće je pozvati se na osećanja koja si i sam osetio u prošlosti, lične stvari, ali ima i likova sa kojima ne možeš tek tako da se poistovetiš, koje moraš temeljno da istražiš – da shvatiš šta rade, misle, osećaju." Dok se pripremao za ulogu u Him, britanskoj drami iz tri dela, kombinovao je iskustvo i istraživanje. Glumio je problematičnog tinejdžera koji neočekivano stiče telekinetičke moći. „Mladi ljudi se često osećaju izolovano kad odrastaju, usamljeno, što je prilična tabu tema. Kaže im se da su to najbolje godine života, a oni se ipak osećaju bedno. Sva ta intenzivna osećanja se javljaju, a ne znaš s kim da pričaš. Muškarce stigma sprečava da se obrate nekome. Ja sam imao sreće jer mi je porodica vrlo otvorena, o svemu pričamo."

Denkerk je izašao krajem jula, a interesovanje je privukao mnogo pre toga. Sve oči su uprte u Fiona, iako mu pomaže i pažnju odvraća Hari Stajls. Da li je spreman za status superstara? „Ne zanima me to", odgovara bez oklevanja. „Meni je ceo svet čudan i pomalo me plaši. Važno mi je da ostanem normalan. Imam malu grupu bliskih prijatelja, i porodicu koja me podržava. Ne daju mi da previše dignem nos. Nemam Instagram, neću da hranim tu čitavu mašinu. Koga to zanima, ja nemam ništa protiv, daleko od toga da je neko loš glumac zbog društvenih mreža. Meni samo ne prija pomisao na to da me masa ljudi upozna na ličnom nivou."

Još na VICE.com:

Sanjive fotografije iz filmova Vesa Andersona

Šta smo naučili od žena iz domaće kinematografije

Dejvid Linč je opsednut stradanjem u kolim