Koliko košta priprema za polumaraton

Ove godine Beogradski maraton je oborio rekorde u broju prijavljenih ljudi. U mesecima koji su prethodili maratonu, kao da su svi postali trkači. Svi trče. Tvoji prijatelji, tvoje komšije, ceo jebeni Instagram. Svi su se primili na trčanje. Pa i ja.

Neki kažu da je trčanje najgori sport za mršavljenje ili sticanje kondicije, ali mene to stvarno ne zanima. Jer ne trčim da bih bila bolja riba.

Pre pet godina sam istrčala svoju prvu trku zadovoljstva od 5 kilometara, pre dve godine trku od 10 i od tada fantaziram kako prolazim kroz cilj polumaratona. Neki trče da bi pobegli od drugih, drugi guraju slušalice u uši da bi pobegli od sebe. Neki to vole da rade sami i u tišini ili u ekipi i u tišini. Neki čak ne zatvaraju usta dok trče. Ja ćutim i to je jedini trenutak u toku dana kada ćutim duže od 30 minuta. Muziku nikada ne slušam jer mi nabija tempo koji ne mogu da ispratim i od muzike ne čujem sebe. Volim da trčim u grupi ali sama. Neophodno mi je da me neko pogura na poslednjem kilometru ali svakome ko pokuša da ćaska sa mnom odmah stavim do znanja da nisam zainteresovana za interakciju.

Tako da razumem zašto je trčanje sve popularnije iako ne daje instant rezultate vidljive na telu kao neka keto dijeta ili teretana. Jedan od razloga zbog kojih se ljudi opredeljuju za trčanje je uverenje da ti ne treba mnogo para. Izađeš napolje i trčiš. Ne moraš da platiš terenera, prostor, neke sprave… Šta ti je potrebno osim patika? Istrčala sam prvi polumaraton pre par dana. Duša slavi, telo se raspada a novčanik je u žalosti.

Počela sam da treniram sa jednom trkačkom grupom iz Beograda. Pokušavala sam nekoliko puta da se spremim za polumaraton ali sam svaki put odustajala iz milion razloga - jedan je svakako bio i činjenica da nisam imala adekvatnu opremu i sredstava za odlazak sa treninga.

Ovaj put sam se priremama posvetila intenzivnije nego ikad. Naivno i dečije “volela bih da istrčim polumaraton” sam petvorila u odraslo “želim da istrčim polumaraton” i shvatila šta je sve ono čega moram da se odreknem da bih za tri meseca zaista prošla kroz cilj na Terazijama.

Znala sam da su moje početne pozicije, kilaža i užasna neaktivnost, dosta lošije od pozicija mojih drugarica koje su se celog života bavile sportom. Ujedno sam znala da ne smem mnogo da izostajem od grupe jer ne postoji ništa što više može da te demotiviše od osećaja da si najgori i najsporiji. Pomirila sam se sa tim da neću biti među najbržima ali sam znala šta je cilj - spremiti se za polumaraton za tri meseca. Stalno sam govorila “to je samo tri meseca tvog života” i “nemaš šta da izgubiš”. Tri puta nedeljno ispijanja piva sa ekipom u gradu sam zamenila sa tri treninga trčanja i još toliko termina u teretani. Od piva nisam odustajala jer sam znala da ne smem da sebe lišim svih zadovoljstava, ali tokom radne nedelje i šest dana u kojima se trenira - pivo mi i nije bilo na listi prioriteta.

Za 80 dana sam se više viđala sa ljudima sa trčanja, trenerima, terapeutima i maserima nego svojim prijateljima. I svima sam obećala da ćemo se družiti posle trke. Odlučila sam da stavim “na papir” koliko me je ova medalja koja mi visi oko vrata koštala.

Iako su treninzi trčanja na koje sam išla bili besplatni, treba imati u vidu da postoje škole trčanja u Beogradu koje naplaćuju 7 meseci treninga od 20.000 do 25.000 dinara. Za one super lenje uvek je opcija i privatni trener koji košta između 17.000 i 30.000 dinara.

S obzirom na to da se ukoliko želiš da spremaš maraton, moraš da treniraš napolju da se stopala naviknu na asfalt, treba imati u vidu preslvačenje posle treninga koje je ključno ako ne želiš da zakačiš bronhitis i odložiš svoje pripreme, kao i brz dolazak kući - kolima ili taksijem. Ranijih godina ovo mi je bio jedan od najvećih problema, jer se znojm kao prase i kad veje sneg pa sam u nekoliko navrata uspela da se razbolim.

Ove godine sam se organizovala sa grupom devojaka od kojih je Milica ponosna vlasnica automobila i vozačke dozvole, tako da sam tu prošla za džabe. Ali Comi je stukla sasvim pristojno goriva za 3 puta nedeljno odlazaka i povrataka sa treninga, ali šta da joj radim.

Moj trošak za mesec dana: 0 dinara
Vaš trošak za mesec dana: od 1000 dinara za BusPlus do 30.000 za privatnog trenera

Ako imaš 80 kila i 0 kondicije kao ja i misliš da ćeš za tri meseca da se spremiš za polumaraton samo tako što ćeš da trčiš - hoćeš ali teško. Neophodno je uvesti treninge snage. Ako se snalaziš u teretani sam, možeš da pronađeš mesečne pakete od 1.500 dinara, ali ako ne znaš šta se radi sa onim spravama i mrcina si - platićeš od oko 5.000 dinara za vođeni do 20.000 dinara za individualni trening.

Moj trošak za mesec dana: 5.500 dinara
Vaš trošak za mesec dana: od 1500 dinara do 20.000

Kada već uvedeš šest treninga nedeljno, zajebano je prati i sušiti jedan komplet opreme. Da ne pričam o tome da su se vremenske prilike menjale od januara do juče, tako da za svako godišnje doba moraš da imaš odgovarajuću opremu ako želiš da taj trening bude zaista efektan. Recimo, naučiš da su ti butkice toliko debele i da nikada (dok ne smršaš) i nikako ne smeš da ideš u šortsu, jer će onda butine da ti se ojedu pa ćeš umesto 16 kilometara istrčati 6 i plakati ostatak dana. Ali svaki ojed je jedna lekcija! Pa brzo naučiš da se bez vazelina na trening ne kreće. Ali to je samo početak.

PATIKE

Prva lekcija koju su naučile moje saborkinje je da u ravnim patikama za grad ne može da se trči. To se zovu patike, ali to nisu patike za trčanje. Čak i ja sa svojim prošlogodišnjim patikama za trčanje se nisam usrećila, jer će se ispostaviti da gazim pogrešno, zbog čega mi je bila potrebna drugačija patika. Prijatelji koji ne znaju ništa o trčanju su me naivno pitali - koji brend je nabolji, ali tu stvarno ne postoji tačan odgovor, jer je najbolja patika ona koja tebi odgovara. Opet, ako ne znaš sam da izabereš, preporuka je da se obratiš licima u stučnim radnjama zbog čega nećeš moći da kupiš patike na 50% popusta, ali ćeš makar napraviti pravi izbor. Druga opcija je da se kod njih informišeš a onda te patike potražiš negde drugde, ali kao što sam već rekla - ja sam ona lenja osoba od 80 kila i jako se ložim na dobru uslugu, pa sam viknula “uzimite, sve pare mi uzmite!”.

Moj trošak: 12.600 dinara
Vaš trošak: od 5.000 do 20.000 dinara.

BRUS

Naročito ako imaš veće grudi sportski brus ti ne gine. Bodljikave žice iz bruseva su smrt i u svakodnevnom životu, a kamo li za trening, tako da podrška tu treba da bude jaka. Ti sportski brusevi koštaju od 1500 do 5000 dinara, zavisi da li patiš od brendova ili ne. Ja sam kupila neki za 2.000 u H&M a drugi dobila na poklon. I to vrtela u krug. Priznaću sada da je bilo dana kada nisam stigla da operem brus od prethodnog treninga i rekla “jebeš ga, valjda niko neće osetiti”.

NEŠTO DOLE i NEŠTO GORE

Ono ostalo što moraš da obučeš može da košta od 500 dinara po odevnom predmetu, ako kao moja drugarica Maja imaš njuh za second-hand radnje, do milion dinara - ali bukvalno. Važno je da znaš šta je tebi najudobnije. Ja sam tokom ovih godina nakupila dosta te opreme ali sam svakako pored toga, za svoje teretana avanure, dokupila još opreme.

Moj trošak: oko 6.0000 dinara za ova tri meseca
Vaš trošak: od 1.000 dinara do bankrota

SAT

Da, možeš da trčiš sa telefonom i da nabaviš torbicu za 2 evra sa AliExpressa , ali to je baš smaranje. Znam, jer sam tako trčala 5 godina. Prvo, ne vidiš telefon ako ti stoji oko struka. Ne daj bože da ti stoji oko ruke, pa te onda zaboli ruka posle par kilometara trčanja. Drugaricu bole leđa drugi dan posle maratona od udaranja torbice u leđa. Dodatno, pitanje je da li ćeš uspeti da startuješ, pauziraš sve na vreme, pa ti se pokvari pejs, pa se iznerviraš i batališ sve. Zato je super ako možeš da nabaviš sat. Najpoznatiji brend u ovom svetu nas trkača je Garmin. To je posebno skupa stvar, tako da ako se odlučiš da pazariš ovako nešto to je kao da si se obavezao da ćeš do kraja života da trčiš. Cene satova variraju, mnogi ljudi nabavljaju polovne i “ispale iz kamiona”. Tako da ne moraš da daš 39.000 dinara koliko je koštao moj sat u prodavnici. Takođe, postoje i druge opcije jeftinijih trekera koji odavno mogu da se nabave i u Srbiji i kojima je početna cena oko 5.000 dinara.

Moj trošak: 20.000 dinara
Vaš trošak - ako ideš sa telefonom, treba ti tobrica - 200 dinara, ako ideš sa satom od 5.000 do 60.000 dinara

Dolazimo do najbolnijeg, u svakom smislu te reči, dela. Kao što sam pomenula, nije baš pametno da sa 0 treninga pređeš na 6 treninga nedeljno. Telo traži odmor, prosto vapi za istim. Ako si budala kao ja, mislićeš da to što te boli je test i da je na tebi da nagaziš još više i upropastićeš se. Dve nedelje u bolovima sam trčala, odlazeći s vremena na vreme na masažu (1500 dinara) nadajući se da je to dovoljno. A onda je noga toliko počela da boli da sam šepala i morala da odem na fizikalnu terapiju. Da sam čekala u Domu zdravlja, verovatno bih stigla do sledećeg maratona na red, pa sam još jednom posegla za svojom, sada već kreditnom karticom, i uputila se kod privatnika. Prva krio terapija (neka hladna skalamerija kojom ti drljaju po nozi) 15 minuta - 2000 dinara. Puta 4. Pa onda za drugi deo noge koji nismo odmah konstatovali da boli još 4 takve terapije. Pa “krivo gazite, stopala vam upadaju na unutra - valjalo bi da nabavite uloške” - BAM! još 5.000. “A znate, sada bi valjalo da idete na vežbice malo”, neka hvala, sama ću.

Moj trošak: ne usuđujem se da saberem
Vaš trošak - ako si kreten kao ja: mnogo para a ako svoje telo treiraš lepo, vodiš računa o njemu, treniraš ceo život: verovatno 0 dinara.

TERAPIJA KOD KUĆE

Pre a i posle odlaska kod fizijatra moja kuća je mirisala na konjske balzame i ostale ljute vruće i hladne kreme. Cena je od oko 200-300 do 600 dinara. Pored toga, obavezno je nabaviti vazelin kako bi se sprečilo ojedanje tela (oko 200 dinara), flasteri i ostali hanzaplasti (100-200 dinara) ali samo ako si prethodno štedeo na patikama i kupio broj manje jer nisi otišao kod profesionalnog prodavca! Ono što ne košta mnogo a korisno je - led. Mnogo leda i hladne vode na nogama da se oporavljaju.

Moj trošak: oko 1000 dinara za tri meseca
Vaš trošak: isto

Ako misliš da možeš isto da ždereš kao i pre priprema za polumaraton - varaš se. Ishranu moraš da prilagodiš, što u smislu vremena - jer ne možeš da jedeš kad hoćeš nego minimum 2h pre treninga a opet ne ni prekasno, što u smislu kvaliteta hrane. Koliko puta sam zažalila što sam na poslu jela jeftinu picu iz lokala pored kancelarije i onda ceo trening imala gorušicu i želju da se ispovraćam. Bez obzira na to što je taj ručak bio u dva popodne a trening je šest sati kasnije, posledice su bile tu. Pored toga, počneš da kupuješ magnezijum i ostale dodatke ishrani u nadi da će mišići manje da bole. To i dalje ne znam da li i koliko radi, ali eto - svakog dana jednu šumeću magnezijuma popijem.

Moj trošak: oko 1000 dinara za tri meseca za suplemente, ostalo - pitaj boga
Vaš trošak: isto

Dakle, kada odlučiš, ali stvarno odlučiš da istrčiš maraton - nekoliko meseci svog života moraš da posvetiš ovom sportu ozbiljno. To znači da sve aspekte života prilagodiš trčanju. Mene je moje iskustvo koštalo oko 78.000 dinara (srećom, sve je na rate!) vas ne mora toliko - pogotovo ako se spremate na vreme, sa dobrom ekipom i slušate svoje telo.

Protrčavanje kroz cilj na maratonu svakako vredi mnogo više, ali bolje je kad posle pobede imaš pare da izvedeš ekipu na to dugo očekivano i zasluženo pivo!

Prvi maraton je za mene samo prvi korak. Onaj posle koga sam znala da više nema nazad. Jedna medalja je na zidu i čeka nove da joj se pridruže. Sad je gotovo - deo sam te sekte u koji ljudi samo pričaju o brzini kojom trče i pređenim kilometrima. Sve me boli, jedva hodam i pakujem opremu se za sledeći terning i spremam nove maratone.