buč
Autor fotografije: Džordžija Smidli
LGBTQ

Biti buč je prelepo: Istraživanje kvir maskuliniteta, u fotografijama

“Ako ste buč i starija od 25 godina, ne postoji dovoljno vidljivosti za vas. Želja mi je bila da proširim [raspravu] među različitim vrstama bučica.
26 Maj 2020, 3:04pm

Rodna raznolikost i fluidnost su prihvaćenije nego ikada, ali za mnoge osobe koje se identifikuju kao buč, njihova maskulinost i dalje deluje kao da je tabu tema. Postoje dugotrajne pretpostavke da je biti buč sinonim za agresiju, ružnoću i usamljenost. Jedna osoba koja pokušava da razbije ove stereotipe je australijanka, kustoskinja fotografije, Ister Godoj, koja trenutno vodi projekat pod nazivom Butch is Not a Dirty Word. Sastavljena od iskrenih slika širokog spektra fotografa, najnovija instalacija istražuje šta znači biti buč u okviru “porodice” – u svakom smislu te reči. Broadly se sreo sa Godoj pre ručka, kako bismo popričali o identitetu, detinjstvu i pronalaženju prihvatanja kroz zajednicu.

BROADLY: U prošlosti ste prikupljali fotografije kako biste povratili buč identitet – kako ova nova kolekcija to čini uz svoj fokus na porodicu?

Ister Godoj: Odrastanje kada si maskulina znači da ćeš iskusiti neprihvatanje; ljudi odbijaju vaš maskulinitet, i konstantno vas pogrešno tumače kao da ste muško. To je veoma učestalo – to je na neki način standardna priča, tako da je moja želja bila da se pomerimo sa te tačke. Ako si buč i starija od 25 godina, ne postoji dovoljno vidljivosti za tebe. Želja mi je bila da proširim [raspravu] među različitim vrstama bučica. Fokusiranjem na porodicu dobili smo priliku da uključimo mnogo više različitih ljudi.

Fotografija: Džordžija Smidli

Kažete da je porodica često početno mesto gde maskulinitet mladih bučica biva odbijen. Šta mislite pod time?

Za mnoge bučice, i prema mom ličnom iskustvu, društvo gaji različite predrasude kada se radi o maskulinim ženama. Kada ste dete, najvažniji ljudi sa kojima provodite vreme je vaša porodica; zaista im verujete, i primate njihovo mišljenje k srcu. Tako da, pre nego što uopšte napustite dom, već se susrećete sa najbližim ljudima koji vam govore: “Nisi u pravu.”

Radi se o stvaranju vaše sopstvene porodice koju ste sami odabrali.

Uopšte ne osuđujem porodice ovih osoba; smatram da je normalno što tako reaguju. Postoje ukorenjeni negativni stereotipi koji dolaze uz maskulinitet kod žena, i jedina prirodna reakcija za roditelje je da ne žele da njihova deca prolaze kroz to. Ipak, prvi put kada pronađu grupu ljudi koja ne samo što prihvata njihov maskulinitet, već ga zaista i ceni, to predstavlja izuzetno pozitivnu stvar. Radi se o stvaranju sopstvene, izabrane porodice.

Fotografija: Džordžija Smidli

Koje stereotipe pokušavate da preokrenete?

Obično one negativne – nikada se nije desilo da neko kaže “Sjajno je što si buč.” Pre će se desiti izjava poput: “Oh, samo ne budi kao neka stara buč lezbejka.” Postoji stereotip da bučice nisu fizički privlačne, da su strašne, nešto čega se treba plašiti, one su vukovi samotnjaci – stereotip koji ukazuje na to da nećeš imati dobar život.

Čitajte još: Lezbejke objašnjavaju umetnost neobaveznog muvanja

Želja mi je bila da prikažem primere bučica sa njihovim zajednicama koje puno znače, sa ljudima koji ih okružuju. Radi se o suprotstavljanju toj prastaroj priči, i tome da kažemo: “Ovo nije istina.” Ovde je izvor pomoći, ljudi treba da mogu da kažu: “Oh, pa postoji nada i za mene.” Ljudima je isuviše neprijatno kada se radi o femininim muškarcima i maskulinim ženama.

Lično se identifikujem prevashodno kao žena, ali je moj izgled veoma maskulin, i to je ono što je izazov za mnoge ljude da prihvate. Zašto je društvo toliko uznemireno zbog toga? Ne znam pravi odgovor na to. Ipak, mislim da se ljudi plaše onoga što ne znaju, a pretnju za patrijarhat zaista predstavlja postojanje žena ili muškaraca koji nisu cis-muškarci u svojoj punoj snazi i moći. To predstavlja pretnju za društvenu šminku u celosti.

Fotografija: Džordžija Smidli

Kakva su Vaša lična iskustva kao bučice?

Svako je doživeo iskustva sa stvarima kao što je mikro agresija. Često dobijam te… poglede, kada sam na mestima koja su izuzetno feminina. Na primer, ako odem na facijalnu masažu, druge žene će me odmeravati uzduž i popreko. To je veoma neprijatno. Ljudi me tretiraju kao tinejdžera dečaka, zato što izgledam kao tinejdžer dečak.

U pitanju je potpuno drugačiji način na koji sam hodala svetom.

Kada sam odlazila u SAD, doživela sam da me kvir ljudi tretiraju daleko pozitivnije nego što su to činili oni u Australiji. Trebalo mi je dosta vremena kako bih shvatila da se ne radi samo o meni; u pitanju je bio širi, socijetalni problem. Pustila sam kosu samo jednom u životu, kako ne bih morala da se nosim sa time da izgledam kvir i da me ljudi konstantno zapitkuju nešto. Te godine kada sam nosila dugu kosu, primetila sam da me ljudi tretiraju potpuno drugačije. U pitanju je potpuno drugačiji način na koji sam hodala svetom.

Fotografija: Džordžija Smidli

Šta ste naučili od bučica koje su učestvovale u ovom projektu?

Četrnaest bučica je učestvovalo u ovom projektu, a njihove priče se sve razlikuju. Zaista mi se svidela priča koju je napisala jedna buč žena iz Melburna. Ona i njena partnerka imaju dvoje prelepe dece, a pritom su obe buč žene. Ona je pisala o svojim iskustvima u tome kako je biti osoba koja se brine o deci, i kako su je odjednom ljudi počeli tretirati kao da je manje maskulina osoba u vezi, samo zato što je njena partnerka išla na posao, dok je ona vodila računa o deci.

Čak iako se obe predstavljaju kao maskuline žene, ljudi su ih posmatrali kroz uloge koje su one imale. Druge bučice su primetile da ljudi drugačije tretiraju žene koje su više maskuline u vezi, pretpostavljajući da će one biti manje brižne kada su deca u pitanju. Sjajna stvar u vezi sa kvir maskulinitetom je da su one socijalizovane kao žene, ali takođe imaju i prozor u daleko maskulinije iskustvo. Na neki način dobijaš najbolje od oba sveta, kada se radi o ovim ljudima. Oni su dinamični, ljudi sa više faceta.

Fotografija: Ister Godoj

Govorili ste o tome da ste morali da se izborite sa sopstvenom “unutrašnjom homofobijom” kako biste se osećali okej sa time što ste buč – ispričajte mi više o tome.

Pre nego što mi je objašnjeno da ako si maskulina, a nisi muškarac, to može biti dobro, bila sam produkt društva koje me je okruživalo – mrzela sam i samu pomisao na to. Bila sam u fazonu: “Odvratno, ne želim da budem deo te priče” – tako sam razmišljala kao klinka.

A kada sam ukapirala da sam gej, sve ovo sam usmerila ka sebi. U pitanju je bilo zapravo gnušanje prema samoj sebi.

Ono što je promenilo stanje u mom slučaju bilo je kada me je neko doživeo privlačnom, i kada me je jedna starija osoba koja je imala slična iskustva kao ja ohrabrila da budem buč koliko god želim. Poenta je u samom prisustvu osobe u životu koja će reći: “Znaš, možeš da odeš u berbernicu. Možeš da nosiš mušku odeću. Ne moraš da sediš u sredini.”

To je nešto što pre toga nisam doživela, i to ničijom krivicom. Moji roditelji nisu kvir, i nisu znali kako da me posavetuju o ovakvim stvarima. Smatram da se situacija u Australiji popravlja; više nismo toliko ugnjetavani. Pokret samo raste i raste.

Fotografija: Džej Flores

Fotografija: Džordž Smidli

Fotografija: Džordž Smidli

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.