Biti buč je prelepo: Istraživanje kvir maskuliniteta, u fotografijama

BROADLY: U prošlosti ste prikupljali fotografije kako biste povratili buč identitet – kako ova nova kolekcija to čini uz svoj fokus na porodicu?

Ister Godoj: Odrastanje kada si maskulina znači da ćeš iskusiti neprihvatanje; ljudi odbijaju vaš maskulinitet, i konstantno vas pogrešno tumače kao da ste muško. To je veoma učestalo – to je na neki način standardna priča, tako da je moja želja bila da se pomerimo sa te tačke. Ako si buč i starija od 25 godina, ne postoji dovoljno vidljivosti za tebe. Želja mi je bila da proširim [raspravu] među različitim vrstama bučica. Fokusiranjem na porodicu dobili smo priliku da uključimo mnogo više različitih ljudi.

Kažete da je porodica često početno mesto gde maskulinitet mladih bučica biva odbijen. Šta mislite pod time?

Za mnoge bučice, i prema mom ličnom iskustvu, društvo gaji različite predrasude kada se radi o maskulinim ženama. Kada ste dete, najvažniji ljudi sa kojima provodite vreme je vaša porodica; zaista im verujete, i primate njihovo mišljenje k srcu. Tako da, pre nego što uopšte napustite dom, već se susrećete sa najbližim ljudima koji vam govore: “Nisi u pravu.”

Uopšte ne osuđujem porodice ovih osoba; smatram da je normalno što tako reaguju. Postoje ukorenjeni negativni stereotipi koji dolaze uz maskulinitet kod žena, i jedina prirodna reakcija za roditelje je da ne žele da njihova deca prolaze kroz to. Ipak, prvi put kada pronađu grupu ljudi koja ne samo što prihvata njihov maskulinitet, već ga zaista i ceni, to predstavlja izuzetno pozitivnu stvar. Radi se o stvaranju sopstvene, izabrane porodice.

Koje stereotipe pokušavate da preokrenete?

Obično one negativne – nikada se nije desilo da neko kaže “Sjajno je što si buč.” Pre će se desiti izjava poput: “Oh, samo ne budi kao neka stara buč lezbejka.” Postoji stereotip da bučice nisu fizički privlačne, da su strašne, nešto čega se treba plašiti, one su vukovi samotnjaci – stereotip koji ukazuje na to da nećeš imati dobar život.

Želja mi je bila da prikažem primere bučica sa njihovim zajednicama koje puno znače, sa ljudima koji ih okružuju. Radi se o suprotstavljanju toj prastaroj priči, i tome da kažemo: “Ovo nije istina.” Ovde je izvor pomoći, ljudi treba da mogu da kažu: “Oh, pa postoji nada i za mene.” Ljudima je isuviše neprijatno kada se radi o femininim muškarcima i maskulinim ženama.

Lično se identifikujem prevashodno kao žena, ali je moj izgled veoma maskulin, i to je ono što je izazov za mnoge ljude da prihvate. Zašto je društvo toliko uznemireno zbog toga? Ne znam pravi odgovor na to. Ipak, mislim da se ljudi plaše onoga što ne znaju, a pretnju za patrijarhat zaista predstavlja postojanje žena ili muškaraca koji nisu cis-muškarci u svojoj punoj snazi i moći. To predstavlja pretnju za društvenu šminku u celosti.

Kakva su Vaša lična iskustva kao bučice?

Svako je doživeo iskustva sa stvarima kao što je mikro agresija. Često dobijam te… poglede, kada sam na mestima koja su izuzetno feminina. Na primer, ako odem na facijalnu masažu, druge žene će me odmeravati uzduž i popreko. To je veoma neprijatno. Ljudi me tretiraju kao tinejdžera dečaka, zato što izgledam kao tinejdžer dečak.

Kada sam odlazila u SAD, doživela sam da me kvir ljudi tretiraju daleko pozitivnije nego što su to činili oni u Australiji. Trebalo mi je dosta vremena kako bih shvatila da se ne radi samo o meni; u pitanju je bio širi, socijetalni problem. Pustila sam kosu samo jednom u životu, kako ne bih morala da se nosim sa time da izgledam kvir i da me ljudi konstantno zapitkuju nešto. Te godine kada sam nosila dugu kosu, primetila sam da me ljudi tretiraju potpuno drugačije. U pitanju je potpuno drugačiji način na koji sam hodala svetom.

Šta ste naučili od bučica koje su učestvovale u ovom projektu?

Četrnaest bučica je učestvovalo u ovom projektu, a njihove priče se sve razlikuju. Zaista mi se svidela priča koju je napisala jedna buč žena iz Melburna. Ona i njena partnerka imaju dvoje prelepe dece, a pritom su obe buč žene. Ona je pisala o svojim iskustvima u tome kako je biti osoba koja se brine o deci, i kako su je odjednom ljudi počeli tretirati kao da je manje maskulina osoba u vezi, samo zato što je njena partnerka išla na posao, dok je ona vodila računa o deci.

Čak iako se obe predstavljaju kao maskuline žene, ljudi su ih posmatrali kroz uloge koje su one imale. Druge bučice su primetile da ljudi drugačije tretiraju žene koje su više maskuline u vezi, pretpostavljajući da će one biti manje brižne kada su deca u pitanju. Sjajna stvar u vezi sa kvir maskulinitetom je da su one socijalizovane kao žene, ali takođe imaju i prozor u daleko maskulinije iskustvo. Na neki način dobijaš najbolje od oba sveta, kada se radi o ovim ljudima. Oni su dinamični, ljudi sa više faceta.

Govorili ste o tome da ste morali da se izborite sa sopstvenom “unutrašnjom homofobijom” kako biste se osećali okej sa time što ste buč – ispričajte mi više o tome.

Pre nego što mi je objašnjeno da ako si maskulina, a nisi muškarac, to može biti dobro, bila sam produkt društva koje me je okruživalo – mrzela sam i samu pomisao na to. Bila sam u fazonu: “Odvratno, ne želim da budem deo te priče” – tako sam razmišljala kao klinka.

A kada sam ukapirala da sam gej, sve ovo sam usmerila ka sebi. U pitanju je bilo zapravo gnušanje prema samoj sebi.

Ono što je promenilo stanje u mom slučaju bilo je kada me je neko doživeo privlačnom, i kada me je jedna starija osoba koja je imala slična iskustva kao ja ohrabrila da budem buč koliko god želim. Poenta je u samom prisustvu osobe u životu koja će reći: “Znaš, možeš da odeš u berbernicu. Možeš da nosiš mušku odeću. Ne moraš da sediš u sredini.”

To je nešto što pre toga nisam doživela, i to ničijom krivicom. Moji roditelji nisu kvir, i nisu znali kako da me posavetuju o ovakvim stvarima. Smatram da se situacija u Australiji popravlja; više nismo toliko ugnjetavani. Pokret samo raste i raste.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.