Sport

Antiheroj se vraća kući - čudno putešestvije Save Miloševića

Iako je ovaj visoki špic tokom karijere često nalazio put do mreže, put do srca navijača je za njega mahom bila nemoguća misija.

pisao Miloš Jovanović; fotografije MN Press
28 Mart 2019, 8:06am

Fudbalsko leto 1998. obeležio je povratak tadašnje Jugoslavije na veliku scenu - dobro, barem nama. Nakon osam godina pauze, i nemogućnosti da se kvalifikujemo za bilo šta zbog sankcija UN, "plavi" su se opet našli na nekom velikom takmičenju. I tu već znate šta se desilo, dve pobede, remi i jedna prečka, ali za potrebe ovog teksta zadržimo se na onom remiju.

Tog 21. juna Jugoslavija je nekih šezdeset minuta rastavljala Nemačku na sitno, Piksi Stojković je sa 33 godine igrao kao mladić, Dejan Stanković i dalje ne zna da li je on dao onaj gol za 1-0 ili je samo dovoljno zasmetao, a mi smo se ložili i mazohistički potajno očekivali da nas Nemci stignu. Naravno, stigli su nas - u 75. minutu Tarnatov slobodnjak biva skrenut od strane Mihajlovića u našu mrežu, a nešto kasnije Oliver Birof donosi izjednačenje "pancerima" i to mu bude to.

E sad, da opet ne produžimo u preveliku digresiju, citiraću vam samo jednog mog prijatelja koji je samo rekao : "zamislite samo da je taj Tarnatov slobodnjak umesto Mihe okrznuo Savo. Pisala bi se peticija da mu se oduzme pasoš, a na aerodromu bi se postrojio hor zaludnika da mu viče ono što mu inače viču". Moj prijatelj nije bio u krivu, jer kod nas u reprezentaciji svakako su postojali bezgrešni, manje grešni i dežurni grešnici. A tadašnji napadač Saragose bio je uglavnom u poslednjoj kategoriji.

I tako je naš narod nekako uvek percipirao Savu Miloševića, čoveka koji je postigao 37 golova za reprezentaciju u 102 zvanična meča, stigao da se upiše na Vembliju, i solidan broj godina terorisao golmane u Primeri. Savo je nekako bio pravi antiheroj srpskog i jugoslovenskog fudbala - čovek koji je često radio svoj posao, ali mu je i češće prebacivano što ne radi...ne znam, nešto što nije radio.

Milošević je, elem, ponovo postao aktuelan u vestima jer se u četvrtak 27. marta potvrdilo da će ovaj nekadašnji igrač postati novi trener Partizana. Grom iz vedra neba, reklo bi se, i samo još dodatnog stresa za navijače crno-belih, koji su ove sezone već ispratili Miroslava Đukića i Batu Mirkovića.

Pred Savom je ogroman posao i izgledi sa uspeh su minimalni - najbolje što "grobari" mogu da očekuju je odbrana trofeja u kup takmičenju, ali i to je trenutno na dugačkom štapu. U ligi, titula je već odavno izgubljena - Crvena Zvezda je na dvadeset i četiri poena prednosti, dok je drugoplasirani Radnički bolji za čak sedamnaest bodova. Skorija istorija zaista ne pamti ovako lošu sezonu Partizana, i veliko je pitanje može li još jedan trener, ovaj put minimalnog iskustva, da učini bilo šta i izvuče situaciju.

Savo je u Partizan stigao još kao tinejdžer iz rodne Bijeljine, i na veliku scenu stupa 1992. U tri sezone u crno-belom dresu, Milošević postiže čak šezdeset i pet prvenstvenih golova, osvaja dve titule i kup sa Partizanom i ulazi u istoriju kao deo generacije koja je po drugi put donela "duplu krunu" u Humsku. Još tada se Milošević izdvojio kao fizički snažan centarfor "engleskog" stila, dominantan u vazduhu i sa dobrim osećajem za gol. Pa opet, mnogima to tada i nije bilo dovoljno.

Ako su "grobari" tih godina više idolizovali igrače poput Predraga Mijatovića, Dragana Ćirića i Đanija Ćurčića, animozitet koji su navijači Crvene Zvezde gajili prema Miloševiću bio je retko viđen u dotadašnjoj istoriji organizovanog navijanja na našim prostorima. Savo je bukvalno odmah po debiju seo "delijama" na penal, koji su ga narednih deset godina brutalizovali prvo u dresu Partizana, a odmah zatim i u nacionalnoj selekciji.

savo milosevic jugoslavija
Foto: MN Press

Ne moramo sad ulaziti u to šta je njemu vikano jer to svako iole stariji zna da vam objasni, ali je prosto neverovatno do kojih granica je to tada išlo. Tokom kvalifikacionog ciklusa za Francusku 1998, beleži se i slučaj kada je grupa navijača došla na trening reprezentacije sa ekskluzivnim ciljem da izvređa Miloševića - navodno je kapiten Stojković razgovarao sa njima i odvraćao ih od toga.

Ono što je interesantno je i da "jug" nije previše zapinjao da odbrani čoveka koji je dao onolike golove za njihov klub, pa još i za igračkog mandata. Kada je reprezentacija igrala i taj deo tribine je katkad umeo da izjednači Miloševića sa određenim stanovnikom životinjskog carstva - ovo se, interesantno, ponovilo i pre desetak godina na jednoj Partizanovoj evropskoj utakmici na kojoj je Milošević bio gost.

Taj incident je tada navodno imao neku političku motivaciju, ali opet, ne verujem da bi se ovako nešto skandiralo Mijatu ili Saši Iliću pa makar došli u Humsku pod parolom da će da ruše stadion i zidaju tržni centar. Indikativno je i to da je Jutjub, riznica svega fudbalskog iz svih krajeva sveta, mahom lišen klipova Savinih golova u dresu Partizana - najbliže što dolazimo su neki snimci sa zvezdaških kanala gde on daje gol u derbiju.

Kako god, Savo 1995. odlazi iz Partizana u Englesku, preciznije Birmingem. Aston Vila je izdvojila za njegove usluge u to vreme rekordnih tri i po miliona funti, i on naredne tri godine provodi na Vila Parku. I tu ga prati slična sudbina kao i u Srbiji - iako je za vreme svog boravka na ostrvu postigao tridesetak golova, između ostalog i jedan pravi dragulj u finalu Liga Kupa na Vembliju, Miloševića danas navijači evropskog prvaka '82. pamte mahom kao skup promašaj. Novinari su ga onomad još prozvali miss-a-lot-ović, što je očigledna posprdna igra reči na njegovo prezime.

Miloševićev toplo-hladni odnos sa ljubičastom polovinom Birmingema dosegao je tačku ključanja 1998, kada je isfrustrirani napadač pljunuo prema kopu "Vilana" koji ga je doslovce ceo meč prozivao kako "ne zaslužuje da nosi taj dres". Reprezentativac tadašnje SRJ je, nakon pretnji navijača da će bojkotovati utakmice ako on ponovo zaigra za Vilu, stavljen na transfer listu i kažnjen sa trinaest hiljada funti - jasno je bilo da je njegovom boravku u Engleskoj došao kraj.

Savine "zlatne godine" usledile su u Saragosi, gde se brzo snašao i nadoknadio izgubljeno vreme. U svoje prve dve sezone u Primeri, Milošević postiže trideset i osam golova - fanovi sa "Romarede" i danas pamte jednu od najvećih utakmica u istoriji kluba, kada su "Los Manjosi" isprašili veliki Real po sred Madrida sa 1-5, uz dva gola srpskog napadača.

Najednom, ceo taj negativni narativ se menja makar na kratko. Savo možda i po prvi put nalazi sredinu koja ga sasvim prihvata, igra odličan fudbal, a usput mu solidno ide i sa reprezentacijom. Nakon lepih partija u kvalifikacijama za Francusku 1998 koje je obeležio njegov ključni gol protiv Češke u Pragu, Milošević ostavlja trajni pečat u plavom dresu sjajnim nastupom na Evru 2000.

Cinici, kojih u nas ima i previše, su često umeli da primete da je Savo bio napadač za "male utakmice", i zaista, brojke ovde ne lažu. Do tog evropskog prvenstva, Savo je postigao dvadeset golova - od tih dvadeset, pet je došlo protiv Malte, četiri protiv Farana, tri protiv selekcije Hong Konga, a dva protiv uboge Mađarske kojoj smo u dve meča baraža stavili dvanaest.

Ali, u Beneluksu, Milošević postiže pet golova u četiri utakmice (dva protiv Slovenije i po jedan protiv Norveške, Španije i Holandije), i time stiče i zvanje najboljeg strelca tog turnira zahvaljujuće manje odigranih minuta od Patrika Klajverta. Usledio je skup transfer u Seriju A, preciznije u Parmu, a njegov PR dodatno je "bustovan" pojavljivanjem na protestima petog oktobra koji su srušili režim Slobodana Miloševića.

Odlazak u Italiju se nije isplatio, i Savo brzo "beži" nazad u Španiju, gde sa solidnim uspehom brani boje ponovo Saragose, a zatim i Espanjola, Selte i Osasune. Paralelno sa tim, on i dalje daje doprinos reprezentaciji, sada kao napadač-veteran koji snagom i iskustvom otvara prostor mlađim saigračima poput Mateje Kežmana.

U sam suton karijere Milošević odlazi u Rusiju, gde u dresu Rubina iz Kazanja osvaja svoj jedini inozemni naslov šampiona - njegov gol u utakmici protiv Saturna doneo je ekipi iz Tatarstana njihovu prvu titulu u istoriji kluba. Bila je to ujedno i njegova poslednja profesionalna igračka sezona.

Otad, Savo Milošević ostaje u fudbalu i oko njega, sa jednako kontroverznim učinkom kao dok je bio igrač. Milošević je jedno vreme bio žestoka opozicija Toletu Karadžiću u FSS,vikao da "FS treba ukinuti, pretio "ratom protiv saveza", i čak je bilo svojevremeno i glasina da je on organizovao nerede u Đenovi 2010. protiv Italije (u šta, siguran sam, malo ko zaista i veruje).

Nekim čudnim tokovima, međutim, četiri godine kasnije Savo i Tole postaju najbolji drugari - do te mere da je čak Savo javno predložio svog negdašnjeg arhineprijatelja za državno odlikovanje, nazvavši ga pritom "izuzetnim sportskim radnikom". U kasnijim intervjuima, Savo čak i spominje kako mu je Karadžić bio svojevrsna mentorska figura, koja mu je pomogla kad "Partizan nije". Na kraju priče, Savo je ostvario nekoliko funkcija u FSS, gde je donedavno radio i kao potpredsednik saveza.

Ah, da, tu je i Partizan. Savo je i tamo imao nekoliko epizoda, jednako kontroverznih kao i onih u nacionalnom savezu. Pre četrnaest godina je iskazao podršku Žarku Zečeviću tokom bojkota grobara, zatim je u nekoliko navrata pokušao da se kandiduje za predsednika kluba (neuspešno), i generalno je uvek bio tu negde okolo, ali nikada baš blizu. Pre tri godine je na skupštini kluba razmenio par teških reči sa sadašnjom garniturom tokom jednog glasanja, nazivajući ih između ostalog i "divljacima".

I njegov privatni život obeležile su neke čudne stvari. Pre par godina nekadašnji selektor SR Jugoslavije Milovan "Belčo" Đorić javno je izjavio kako je Milošević bankrotirao i da mu daju posao u FSS-u čisto da bi preživeo, a tada su se pojavile i neke glasine da je nekadašnji napadač Partizana, zajedno sa nekoliko bivših kolega iz reprezentacije, navodno izgubio silne novce investiranjem u naftna polja u Južnoj Americi. Da li se to zaista i desilo ili su po sredi tabloidne maštarije, nemamo nikakvu potvrdu. O šokantnoj porodičnoj tragediji koja se odigrala u njegovom roditeljskom domu je bolje i ne pričati previše.

Bilo kako bilo, Savo Milošević je posle mnogo krivudanja ponovo na mestu na kojem je lansirao svoju karijeru, i na kojem će pokušati da se afirmiše kao trener. Od iskustva na klupi, on ima jedan kratak asistentski staž u reprezentaciji Crne Gore - nedovoljno. Ali, upornost i dobru volju mu niko ne može osporiti.

Kao što ste videli dosad, ovde se radi o čoveku koji je uvek kao igrač davao sve od sebe, i napravio karijeru od "kontriranja" kritičarima koji su prema njemu bili dosta surovi. Sada, on stiže u Partizan koji vodi nepopularna uprava, koji se nalazi u velikim dugovima i čiji su navijači podeljeni u tri frakcije.

Pravi izazov za nekoga koji celu karijeru nije bežao od istih, čak i kada su svugde oko njega sevale najstrašnije uvrede.