Krivično delo

Barmen koji je otkrio defekt na bankomatu i spiskao 1,6 milion dolara

Zamolili smo Dena Saundersa da nam opiše na koju foru, a i kako je izgledalo njegovih pet meseci provoda.

pisao Jack Dutton
22 Maj 2020, 3:59pm

DEN SAUNDERS U PARIZU. SVE FOTOGRAFIJE SU OBEZBEĐENE

Ovo je mali odlomak iz naše poslednje epizode Ekstrema: VICE podkasta ekskluzivno za Spotifaj. Ako želite da čujete celu priču o Denovom hakovanju bankomata, poslušajte celu epizodu ovde .

Den Saunders je bio napolju na piću u svom rodnom gradu Vangarati, tri sata severno do Melburna, kada je nabasao na grešku banke, zbog koje se na kraće vreme obogatio. Izašao je iz bara da podigne keš, kada je otkrio da mu bankomat dozvoljava da podiže više novca nego što ima na računu. I nakon nešto isprobavanja, ovaj dvadesetdevetogodišnjak je shvatio da je otkrio foru, i iskoristio je.

Tokom haosa koje je trajao nekih pet meseci, Den je uspeo da potroši oko 1,6 miliona dolara novca banke. Pravio je raskošne žurke, iznajmljivao privatne mlaznjake, plaćao studije prijateljima, sve dok ga – bez iznenađenja – nije uhvatila policija.

Proćaskali smo sa Denom o njegovim parama koje su zaista rasle na magičnom drveću: kako je to funkcionisalo, kako je to kada slučajno postaneš milioner, i kako je kada se spustiš na zemlju i ponovo postaneš barmen koji radi za 22 dolara na sat.

1543195260643-dan9

VICE: Ćao, Den, ispričaj mi kako je to išlo. Kada si prvi put podigao pare i shvatio da se nešto dešava?

Den Saunders: Pa, jedne večeri sam bio u provodu i pokušao da vidim stanje na računu, ali bankomat je stalno izbacivao poruku „stanje trenutno nije dostupno“. Tako da sam prebacio 200 dolara sa kreditne na debitnu karticu, i pisalo je „transakcija prekinuta“, i bankomat mi je izbacio karticu. Pomislio sam da je to baš čudno, pa sam rešio da pokušam da podignem 200 dolara sa svog tekućeg računa, da vidim šta će se dogoditi. Bankomat mi je dao pare, pa sam se vratio u bar i nastavio da pijem.

Kada sam krenuo kući iz bara, prošao sam pored tog istog bankomata. Pomislio sam koliko je sve to bilo čudno, pa sam ponovo ubacio karticu i počeo da se zezam. Prebacio sam još 200 dolara, i dobio pare. A onda 500, pa 600, samo da vidim šta će da se dogodi. Mislim da je to bila kombinacija toga što sam bio pripit i bilo mi je dosadno, pa sam samo terao dalje. Bilo je kao mađioničarski trik.

Čekaj, šta se, dakle, dogodilo?

Pa, sutradan ujutru sam pomislio da sam sigurno sve to sanjao. Ali gle, pare su i dalje bile u mom novčaniku. Onda sam pozvao banku da vidim koje mi je stanje na tekućem računu, na kome sam bio 2000 dolara u minusu. Shvatio sam da postoji razlika između onoga što mi je bankomat dao i mog stanja na računu, što je značilo da šta god potrošim, to mogu da pokrijem tako što ću jednostavno svake večeri da prebacim pare sa kreditne na debitnu karticu. Mogao sam da „napravim“ pare tako što obavim transfer između 1 i 3 ujutru, jer sam shvatio da bankomati tada nisu na mreži.

Dakle, samo je uvek trebalo da budeš jedan dan ispred njih?

Tako je. Tako da sam prvog dana potrošio 2000 dolara, ali drugog dana sam prebacio 4000, da ne bih bio u minusu. Transfer bi noću prošao, ali bi se ujutru korigovao. Ali ako pre nego što se koriguje obaviš još jedan transfer, možeš da prevariš sistem da pomisli da imaš milione. Kasnije sam otišao u banku, gde su mi rekli da na računu imam milion dolara. Brojevi na ekranu su skakutali gore-dole kao jo-jo.

Na šta si prvo potrošio pare?

Prvo sam gospođi dao hiljadu dolara za naš zajednički račun, onda sam pozvao par tura u baru. To što sam mogao da povećam stanje na računu do miliona, običnim kuckanjem po tastaturi, bila je velika navlaka; osećao sam se kao pećinski čovek koji je otkrio vatru.

1543195467731-23f96c77-c3bd-45ea-9820-aa722758a328

Da li je takav provod zabavan onoliko koliko svi misle da jeste?

Jeste. Ako imaš mašte i para, možeš da pomogneš ljudima da dožive svoje najluđe snove. Lako je navući se i zabavno je, naročito kada pare bukvalno padaju „s neba“.

Kada ljudi misle da imaš pare, tretiraju te drugačije. Ako neko shvati da imaš mnogo para, iznenada će početi da ti prodaje ideju kako da zaradiš još više. A što se tiče suprotnog pola, još više ga privlači. Na primer, sećam se da sam jednom otišao u banku da podignem nešto para, i gospođa za šalterom je videla stanje na mom računu, i čitav njen stav se promenio. Iznenada je bila zadivljena tim tipom koji ima milione dolara na računu. Tako je to kada si bogat. Ljudi promene svoj način razmišljanja o tebi, i promene držanje.

A šta je sa tvojim prijateljima? Šta su oni mislili o tome?

Neki od njih su bili u fazonu, „Ne bi trebalo to da radiš, ja ne želim da učestvujem u tome“, ali većina njih nije to rekla. Većina njih bi rekli, „U redu, ti si od onih koji vole da zajašu talas. Shvatam šta radiš. Praviću ti društvo“. A drugi su me nagovarali i govorili, „Možeš da radiš ovo, možeš da radiš ono“.

1543195512059-52a867c8-87c7-4372-8d73-2a5850c0b739

Da li si rekao svojoj porodici?

Nisam rekao porodici. Oni bi mi rekli, „Šta to radiš? Uvalićeš se u nevolju“. Mnogima sam govorio da sam investicioni bankar, ili da se bavim nekretninama. Govorio sam različite stvari, zato što sam stalno upoznavao mnogo ljudi, i to bi uvek bila samo jedna rečenica. Nikoga nije bilo toliko briga. Znali su da imam mnogo para; nije ih bilo briga odakle mi.

Neverovatno je da u banci to nisi primetili četiri i po meseca. Da li si se brinuo da će te uhvatiti?

Da, čak sam to i sanjao. Jedne noći sam imao noćnu moru da su ispred vrata moje hotelske sobe specijalci. Sećam se da sam se probudio u lokvi znoja, shvatajući da je to samo san, ali onda je zazvonilo zvonce na vratima. Pomislio sam, „To je to, gotov sam. Dolaze po mene.“ – što bi zapravo bilo olakšanje – ali ispostavilo se da je to bila sobarica koja je pitala, „Da li želite čiste peškire“.

Ako si mahom celog života „postupao ispravno“, a onda počneš da radiš ono što „ne treba“, telo ti odlepi. Imao sam napade anksioznosti. Kada bi telefon zazvonio, ja bih se uvek javio. Mislim da je jedan mali deo mene želeo da se to završi, ali prešao sam tačku posle koje nema povratka. Život mi se dramatično promenio. Iz banke su me pitali: „Jeste li upravo bili tamo? A ovamo?“, a ja bih rekao, „Da, to sam bio ja“, a oni bi rekli, „Bez brige, samo proveravamo“. Bilo je istinski bizarno.

1543195572540-goodtimes2

Šta te je nateralo da se sam prijaviš?

Nije prošlo mnogo pre nego što sam se zapitao: Ko si ti? Malo si prekoračio granicu, ali ko si ti, u stvari? Iza čega stojiš? Jesi li ti Den iz Australije, ili si kao neko iz filma, ko će jednog dana nestati sa milionima? Šta će se onda dogoditi? Zbog svoje porodice nisam želeo da nestanem bez traga, ili tako nešto.

Nikada nisam kontaktirao policiju. Samo sam prestao da pravim transfere, i kontaktirao sam banku u junu i julu 2011. Oni su mi rekli: „Ovo je sada posao za policiju, i mi ne možemo da razgovaramo s tobom. Oni će te kontaktirati, u velikoj si nevolji“, i to je bilo to. Sve što sam želeo da kažem je da imam 80 hiljada dolara u Hiltonovoj kesi za veš, i da ih slobodno uzmu. Onda me dve godine niko nije kontaktirao. To mi je uvek bilo negde u glavi, pa pretpostavljam da jednostavno nisam mogao da nastavim sa svojim životom. Mislim, ko tako uzme toliki novac, a oni ne preduzmu ništa?

1543195617640-dan6

I kako se policija na kraju umešala?

Zbog osećaja krivice i anksioznosti, odlazio sam kod psihijatra. Imao sam potrebu da pričam s nekim o tome. Prvi psihijatar mi je rekao, „Ja nisam kvalifikovan za ovo“, a ja sam mu rekao, „Čoveče, ti si psihijatar, naravno da si kvalifikovan“. Ali onda sam našao malo razumnijeg tipa. On mi nije govorio šta da radim, ili bilo šta slično, ali mi je rekao da bi bilo važno da se prijavim i da ću tako olakšati svoju savest i nastaviti sa svojim životom.

Onda sam u naporu da se stvar reši otišao u Herald San, a onda i u nekoliko drugih medijskih kuća, uključujući i video intervju za Aktuelnosti. U suštini su mi bila potrebna tri objavljena članka i pojavljivanje na nacionalnoj televiziji da bi me ozbiljno shvatili.

Da se nisi prijavio, koji bi ti bio plan za bekstvo?

Preselio bih se u Španiju, možda na Majorku. Verovatno bih prebacio sve pare, ne u neku drugu banku, već u kasina, zato što ima mnogo kasina, a oni baš i ne pričaju kada uplatiš depozit kod njih. Oni ne pričaju o svojim klijentima i o tome koliko imaju para.

Da li imaš osećaj da si nekoga ovime opelješio?

Nisam mislio da te pare zaista postoje, sve dok ne bih nešto kupio ili ih prebacio negde. Do tog trenutka, to su bukvalno bile samo brojke na ekranu. Znao sam da niko ne misli da te pare fale, pa sam bio mišljenja da nikada uopšte nisu ni postojale. Moja racionalizacija je bila da ih nikome nisam uzeo.

Kako je protekao sudski proces?

Mislio sam da će totalno da me razvale, ali sud je bio čudan, zato što niko nije zaista razumeo šta sam uradio – ni sudija, ni tužilac – pa je bilo veoma uvrnuto. Mnogi su me gledali belo; banka je obezbedila minimum dokaza, tako da je u stvari bilo kao da kažu, „Dene, nisi bio dobar, zaslužuješ packu“, i to je bilo sve. Priznao sam krivicu, proveo sam godinu dana u zatvoru, a onda sam dobio 18 meseci društveno korisnog rada.

Kako je bilo vratiti se na posao u bar i zarađivati 22 dolara na sat, nakon što si bio milioner?

Naučio sam da je lako izgubiti sebe kada si suočen s iskušenjem, ali polako se vraćam u normalu. Osećao sam se kao Mekoli Kalkin posle Sam kod kuće 2: u jednom trenutku si faca, a već u sledećem više baš i nisi, i to je pomalo teško podneti. Definitivno sam imao period mamurluka, kada bih pomislio, bože, možda je ipak trebalo da odem u Španiju.

Ovo je mali odlomak iz naše najnovije epizode Ekstrema: VICE podkasta ekskluzivno za Spotifaj. Čitavu priču možete čuti ovde .

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia .

Tagged:
Krađa
Dan Saunders
Ekstremi
banka