Kad je neko deo vlasti skoro tri decenije - sa relativno kratkim prekidima - onda je nekako uobičajeno da je uvek spreman na brzu reakciju, odgovor, manje ili više tačan i suptilnu manipulaciju zvanu skretanje sa teme pravac u dvorište u kome se oseća sigurno. Trenutno ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić ima najdužu karijeru u vladajućim strukturama u Srbiji, iako smo skloni da to često smetnemo sa uma. Ne samo zbog pevačkih sklonosti.Zato i nema mesta čuđenju što ga je tako dugo iskustvo - jedva šest od ovih 30 godina nije bio u nekakvom obliku vlasti - naučilo da izvlači adute za podgrevanje večnih kafansko-skupštinskih raspredanja o pitanjima koja uvek izazivaju burne reakcije, bilo u tabloidno-internetskim patkometrijama, bilo u ozbiljnim situacijama.Kada je nedavno lansirao priču o podeli Kosova kao "jedinom rešenju" najvećeg izazova srpske politike, Dačić je, sasvim sigurno svesno, samo podgrejao svoju davnašnju tezu, a onda brzinom svetlosti jednog tabloidnog ciklusa, dodavao ili oduzimao ulje na vatru, u zavisnosti ko ga i šta pita. Efekat je postignut - zadovoljio je nadređenog, predsednika Aleksandra Vučića koji je nešto ranije pozvao na "unutrašnji dijalog" o Kosovu i pokazao da je vredan đak. A ništa ga nije koštalo, nijednu noć nije probdio nad razrađivanjem predloga ili pripremi terena.Iz Kosova se lako sklizne u priču bez kraja: neki se ljute, drugi prete, a treći sležu ramenima na još jedno mlaćenje prazne slame u maratonskom diplomatskom preganjanju zvanom dijalog između Beograda i Priština. I eto trenutka za još jedno podgrevanje u sred pimplovanja sa komšilukom: druga velika misterija srpske politike je, verovatno nikad do kraja iščitan, Dejtonski mirovni sporazum.Mnogo je to davno bilo - još malo pa 22 godine od one slike koju pamte skoro svi stanovnici Balkana stariji od dejtonskog doba. Sede trojica predsednika - danas svi počivši - i potpisuju neke velike knjige.Svi imaju nekako metiljave izraze lica, i ovi što stoje iza njih, i svima je, pa i najnezainteresovanijim slučajnim gledaocima vesti, jasno da niko nije zadovoljan. Sem činjenicom da je jedno veliko diplomatsko natezanje završeno, a posledice - ko će da razmišlja unapred, o tom potom.I naravno, ko će da se bavi objašnjavanjem i proučavanjem Dejtonskog sporazuma - 58 gusto kucanih strana pisanih pravno-diplomatsko-birokratskim rečnikom. Rat u Bosni je završen, teritorije kako-tako podeljene, niko nije dobio baš sve, a o stotinama hiljada poginulih i milionima raseljenih - pa, brinuće se sami o sebi, možda malo njihove nove-stare države ili ove nove domovine u kojima su našli utočište."Svi se prave blesavi kad ih pitam, a nezamislivo je da Srbija nema sačuvan primerak Dejtonskog sporazuma. Svi Miloševićevi saradnici tvrde, a njegova sekretarica se kune da je Milošević zvao i da joj je dao papir na kome je Holbruk, tadašnji glavni pregovarač između Zapada i Srbije i američki izaslanik, potpisao Miloševiću (tokom pregovora 1998. i 1999) da Amerika nikada neće priznati nezavisnost Kosova", kaže Dačić.Lekcija za spinovanje. U 64 reči, Dačić je stigao od nesačuvanog primerka Dejtonskog sporazuma - novembar/decembar 1995. godine - do pregovora oko zaustavljanja sukoba na Kosovu 1998. godine i šatl diplomatije Ričarda Holbruka, sve u jednom odgovoru.A skoro svaka od ove 64 reči zaslužuje posebna potpitanja. Dačić kaže, "nezamislivo da Srbija nema sačuvan primerak"… Da, nezamislivo. Ali isti taj Dačić je 1995. godine bio visoki zvaničnik Miloševićeve partije. Znači, i njega možemo da pitamo gde je ta misteriozna knjiga zvana Dejton. Pa potom, "svi Miloševićevi saradnici…" Zamišljam nekog novinara, umesto ovog što ga je intervjuisao, koji kaže: "Ali, zar vi niste bili saradnik Miloševića u to doba, gospodine Dačiću?" Mada, nešto se mislim, otišao bi taj spin u nekom drugom pravcu.I cela ta priča o "izgubljeno-nađeno" Dejtonskom sporazumu se već pretvorila u onaj prsten što ga traže u Tolkinovoj trilogiji. Ko ga stvarno traži, lako će ga naći, samo treba da ispljune par stotina evra za overavanje kod nekog francuskog notara - jer se od decembra 1995. godine tamo čuva, u gradu u kome je i potpisan.Ali što bi? Ovako je legenda ostala tajnovita, može se potegnuti kad god nema odgovora za nešto malčice savremenije i trenutnije, a ubaciti se i izbaciti može sve i svašta. Ionako ga skoro nikad niko nije do detalja iščitao, sem pravnika i ponekog diplomate.A druga legenda, o Holbrukovom navodnom obećanju da Amerika nikad neće priznati (ili možda dozvoliti) kosovsku nezavisnost - tek se njoj smeši snažna udarnička karijera. Holbruk je mrtav, Milošević je mrtav, Rugova je mrtav, a oni pominjani Miloševićevi saradnici - ko će sad sve da ih pohvata, nema više suđenja i svedočenja pred Haškim tribunalom, zakletve su ionako prevaziđene.I zato, računajmo na Ivicu Dačića da će nam, kad god zatreba, podgrejati neki od mitova. Posle će se samodemantovati, objašnjavati da je loše citiran ili će prosto, kao i skoro uvek do sada, preći na neki drugi teren i neku drugu legendu. Može mu se, kad nećemo da uzmemo knjige u šake i raskrinkamo mitove.Još na VICE.comKako smo se svi zaljubili u Dačića i Palmu zagrljene na skuteruU ime svih nas iz sedamdeset i neke, podneo sam tužbu protiv Vučića i DačićaDijalozi, kletve i podele: Kosovo u vrelo leto 2017. godine
Reklame
Reklame
I legenda je rođena - Dejtonski sporazum je, uostalom kao i svi važni dokumenti - postao nekakva mistifikacija svih nerešenih i spornih balkanskih pitanja. Pa je tu uletelo i Kosovo, iako ga u tom trenutku nema ni na mapama, ni na vestima. Ali Dačić zna, kao i svi koji o politici raspravljamo za kafanskim stolovima i razmenjujemo informacije dobijene od nazovi dobro obaveštenih izvora, da se o Kosovu pričalo u Dejtonu.Govoreći za tabloid "Srpski telegraf", Dačić je podsetio na činjenicu da nijedan državni organ u Srbiji nema originalni primerak Dejtonskog sporazuma, a zatim je skrenuo pažnju i na to da nigde nema navodnog pisma Ričarda Holbruka Slobodanu Miloševiću u kom, navodno, diplomata "potpisuje" da SAD "nikada neće priznati nezavisnost Kosova".
Reklame
Reklame