Dve godine nakon terorističkog napada, kafe u Bataklanu je ponovo otvoren

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Dve godine i nedelju dana nakon užasnog masakra u Parizu, u kome je stradalo 130 ljudi, Grand Kafe Bataklan je ponovo otvorio svoja vrata.

13. novembra 2015. meta terorista su bili civili širom francuske prestonice, uključujući i mlade Parižane koji su u baštama kafea uživali u netipično blagoj novembarskoj večeri. Ali najgori napad se odigrao u koncertnoj dvorani Bataklan, gde je tokom koncerta grupe Eagles of Death Metal ubijeno 89 ljudi.

„Ušli su na glavni ulaz sale“, kaže novi menadžer Grand Kafea Bataklan Mišel Malem, koji se priseća da je, iako teroristi nisu ulazili u kafe, „jedan zalutali metak prošao kroz zid i pogodio jednog od šankera u butinu“. Pokazuje na zidove kafea, iako na njima nema tragova od metka.

Nakon što je dve godine bio zatvoren, ovaj restoran, koji je do maja pripadao vlasnicima koncertne dvorane, ponovo je otvoren, sa Malemom na čelu.

„Pitali su me da li sam zainteresovan da vodim Bataklan… i ja sam mnogo razmišljao o tome. Bio sam pun zebnje“, kaže on. „Pitao sam sebi bliske ljude šta oni misle – ženu, prijatelje, porodicu. I oni su rekli, „Samo napred. Nema razloga da to ne učiniš. Život ide dalje“.

Malen je bio prisutan svih pet meseci, koliko je trajalo potpuno renoviranje kafea. U sadašnjoj iteraciji ima podne pločice, novi mezanin, i jarko žutu tendu, umesto crne koji je nekada visila tamo, kao i nekoliko detalja inspirisanih Kkinom, koji podsećaju na njegovu prošlost. Sagrađen 1864, Bataklan je nazvan po Ofenbahovom muzičkom delu čija se radnja odvija u Kini, i koje se zvalo „Ba-ta-klan“.

Sve ovo se veoma razlikuje od prethodne iteracije: kafe je više bio pivnica nego restoran, a hrana je, prema kritikama na Trip Advisoru, bila „užasna“, „razočaravajuća“, pa čak i „košmarna“.

Međutim, nova kuhinja šefa Marka Sutona je sve samo ne to. Njegovo iskustvo iz hotela sa četiri i pet zvezdica je očigledno, i sve se pravi ručno i s ljubavlju. U jelovniku ćete naći jednostavna, bogata jela, kao što su domaći terin, topli kamamber s krompirom i tatar biftek, kao i klasične francuske deserte, kao što su čokoladni kolač bez brašna i karamel krem.

„Mi sve pravimo ovde“, kaže Suton, primećujući da se sastojci obrađuju u objektu (što je ovih dana retkost u bistroima i restoranima domaće kuhinje), da bi se spremala jela „bez pompe i cifranja“, koja su relativno jeftina po pariskim standardima – što je nameran izbor, kaže Malem, da bi se lokalci osećali kao kod kuće.

Veći deo Malemovog sadašnjeg osoblja nije bilo prisutno u noći napada: bivši zaposleni, priseća se on, su se zajedno sa mušterijama sakrili u podrumu, u strahu čekajući ishod događa u objektu pored. Jedini izuzetak, kaže Malem, je bio jedan kuvar koji je ostao na svom radnom mestu. On je i dalje istraumiran svojim iskustvom.

Ali Malem i Suton su veoma svesni težine posla koga su se prihvatili. Malem je rođen i odrastao u okolini Pariza, i u tom gradu radi već 30 godina. U noći napada, radio je u restoranu u Marezu, na kilometar i nešto od Bataklana.

„Restoran je bio pun“, priseća se on. „Neko mi je rekao da se nešto događa u 11 arondismanu, ali nisam ga sasvim shvatio. Ali kako je vreme prolazilo, ljude je polako počela da hvata panika“.

Te večeri je izgubio bivšeg zaposlenog: mladog čoveka u tridesetim godinama, koji je provodio veče u La Bel Ekipu, jednom od obližnjih restorana koji su bili na meti terorista.

„Bio je u bašti kafea, na pločiniku, pio piće… i eto“, kaže Malem.

Suton je u međuvremenu ostao neobavešten do kraja svoje smene u Habemusu, restoranu u blizini pariske opere. „Bilo je traumatično“, kaže on. „I pomalo nerealno“.

Priseća da njegov šef nije dozvolio da se iko vrati kući javnim prevozom, i svakom zaposlenom je pozvao po taksi.

„Nismo znali šta se događa“, kaže on. „Ljudi su govorili da se po ulicama još uvek šetaju naoružani ljudi. Svi su bili uplašeni“.

Međutim, kada mu je Malem ponudio da vodi kuhinju u Grand Kafeu Bataklan, Suton ni trenutka nije oklevao. „To je avantura koju sam radio prihvatio“, kaže on. „Čast je biti deo ovakvog projekta, vratiti u život mesto koje je deo istorije Pariza“.

Danas je pucnjava u Bataklanu deo kolektivnog sećanja grada i njegovih stanovnika; to je možda razlog zašto je Malem mislio je nepotrebno da svom osoblju da daje bilo kakve posebne smernice po pitanju toga šta da očekuju na svom novom radnom mestu „Znaju priču“, kaže on. „I oni su Parižani“.

Čak i šef Suton, sa svojim južnjačkim akcentom koji je stekao odrastajući u Averonu, misli da je taj događaj ujedinio stanovnike prestonice – i sebe smatra za jednog od njih. „Ne setiš se toga svaki dan, ali ipak razmišljaš o tome“, kaže on. „To je sada deo nas“.

Naravno, to ne olakšava posao. Malem primećuje da bi svakodnevno suočavanje sa masakrom mogo da bude sputavajuće. „Čak i kada odemo kući, razmišljamo o tome“, kaže on.. „Bilo je mnogo smrti, odmah tu, pored“.

Uprkos renoviranju, Grand Kafe Bataklan je takođe de fakto postalo mesto na kome ljudi koje ti događaji još uvek proganjaju mogu da dođu da žale.

„Ima gostiju koji dođu i mole se“, kaže Malem. „Ima klijenata koji plaču, koji nam se poveravaju, koji pričaju svoje priče, kao da su na nekoj vrsti terapije“.

Daje nam primer, kada je jednog popodneva, ubrzo nakon što je restoran otvoren, održana neformalna komemoracija za jednog mladića koji je poginuo u Bataklanu. „Čitava porodica je ceo dan provela ovde“, kaže on. „A dolazili su i odlazili ljudi za koje sam pretpostavio da su rođaci, tetke, bratanci… ceo dan, do 10 uveče“.

Bataklan je ponovo otvoren za koncerte 12. novembra 2016, večeri pre godišnjice napada. Od otvaranja Grand Kafea, simbioza između kafea i koncertne dvorane je ponovo uspostavljena: posetioci koncerata i lokalci su postali obeležja restorana, a Malem je čak počeo i u samom Kafeu da organizuje male muzičke večeri, pozivajući lokalne bendove da sviraju. „Prošle nedelje nam je bila džipsi džez grupa; sledeće nedelje imamo muziku iz Latinske Amerike“, kaže on. „Trudimo se da oživimo ovo mesto, da atmosfera bude vedrija, i u dobru i u zlu“.

I turisti su postali česti posetioci. Mesto za fotografisanje je ispred impozantne slike laserskom tehnikom, dela normanskog umetnika Marka Dupara. Na njoj se jedan mladi par ljubi; muškarac nosi bejsbol kačket i sportsku jaknu, a žena košulju na cvetiće.

„To mora da predstavlja ljubav“, kaže Duper. „A u isti mah, pošto je na nesreću ova lokacija postala legendarna, nisam želeo da bude suviše komemorativno“.

Svoje delo je nazvao Generacija Bataklan.

„Želeo sam da predstavim par ove generacije“, kaže on. „One koja je bila suočena sa svim tim nasiljem, ali je svejedno nastavila sa svojim životom“.

Vidljvi dokazi te večeri 2015. su nestali. Nema više plakata koji su nekada krasili obližnji Trg republike, nema više buketa cveća i sveća. Sve što je preostalo je mala plaketa na zidu između kafea i koncertne dvorane. Ali Parižani nisu zaboravili.

„Postoji velika solidarnost“, kaže Malem, prisećajući se ljudi koji su svraćali tokom prve nedelje otkako je kafe ponovo otvoren, samo da bi rekli „hvala“.

Mislim da su Parižani istraumirani, ali u isti mah…“, tražio je prave reči. „Nisu to ostavili iza sebe, to se ne može reći, ali krenuli su dalje“.

Uprkos istoriji koja baca senku na Grand Kafe Bataklan, jasno je da i Malem i Suton osećaju ogromnu količinu ponosa i ljubavi za posao koji obavljaju ovde.

„Ponekad izađem iz kuhinje da vidim naše redovne goste, da vidim kako ide, a uvek ide dobro“, kaže Suton. „Nema tajne. Imam sjajnu ekipu. Radimo sa smeškom na licu, u dobrom raspoloženju, a gosti to mogu da osete“.

Na kraju krajeva, ovo je možda najbolji vid protesta: za razliku od 11. septembra, sa kojim su ove napade u početku često upoređivali, meta terorista u Parizu nije bio finansijski centar grada, već njegov živopisni noćni život.

„Objasnili su zašto su napali ovo mesto“, kaže Suton. „Zato što nije dobro. Zato što nije dobro biti sa svojim prijateljima, zabavljati se, smejati se i piti alkohol“.

„Ali to je deo naše kulture. To je deo našeg francuskog identiteta. To je deo naše kulture dobre hrane i dobrog vina“.

JOŠ NA VICE.COM:

Kako je najbezbednija zemlja na svetu izrodila toliko boraca ISIS-a

Ne, kupovinom droge ne finansiraš terorizam

Zašto džihadisti žele da ubijaju