Zašto i dalje volimo "Seks i grad" uprkos svemu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Seks i grad je debitovao pre neverovatnih 20 godina i uprkos tome što se više ne emituje već više od decenije, ova serija je i dalje velika u kanonu pop kulture. Preko noći je pretvorila glavne glumice u prave pravcate zvezde i redefinisala prikazivanje seksa na televiziji. Uprkos nekim nepovoljnim, i iskreno seksističkim, recenzijama serije kad je prvi put prikazivana, većina kritičara se danas slaže da posle nje više ništa nije bilo isto, jer je zakotrljala zlatno doba televizije zajedno sa "ozbiljnijim" serijama kao što su Sopranovi.

Da se razumemo, Seks i grad u mnogim pogledima nije dobro ostario. Za jednu seks kolumnistkinju, Keri Bredšo je neverovatno ograničenih shvatanja kad je u pitanju kvir seksualnost i nastranost. Kad se obojene osobe nekad i pojave u seriji, to je često jezivo simbolično. Kad se Samanta preseli u hipsterski deo grada, svoje komšinice transrodne seksualne radnice zove "trandžama". I da je Šarlota sa nama ove 2018. godine, recimo samo da bi verovatno bila najbolja prijateljica sa Ivankom Tramp.

A opet, dve decenije kasnije, Seks i grad je i dalje žestok zagovornik ženskog prijateljstva. Nepokolebljiv je u opisu ženske seksualne želje. Publici je prikazao četiri krajnje nesavršene i stoga veoma prepoznatljive žene koje pokušavaju da "imaju sve", uporno tražeći i profesionalno i ljubavno ispunjenje u velikom gradu.

Uprkos svemu, Seks i grad je i dalje kvalitetan televizijski program. Evo zašto ga i dalje volimo, 20 godina kasnije.

Dok sam kao tinejdžerka koja odrasta u Njujorku gledala Seks i grad, dobila sam uvid u možda problematičan pogled na to kako je biti singl, strejt žena u Velikoj jabuci. Svi u seriji su toliko bogati da je to nenormalno! Ali Seks i grad mi je pokazao i da je seks nešto u čemu žene mogu i treba da uživaju, a serija je predivan portret snage ženskog prijateljstva.

Kad se danas osvrnem na ovu seriju, shvatam zašto mnogi njeni kritičari odmah ističu da nije dobro ostarila, zato što je u poslednjih 20 godina naša kultura prošla kroz ogromne društvene promene. Meni to zvuči potpuno nebitno; serija je oduvek bila meta napada zato što govori upravo o krajnje nesavršenim ženama, a ljudi će iskoristiti svaku priliku da kritikuju žene. Kao što je Emili Nusbaum napisala za Njujorker 2013. godine, " Seks i grad je izrodio nepriznatog prvog ženskog anti-heroja na televiziji: dame i gospodo, Keri Bredšo." Serija je iskreno istražila neuroze koje nastanu kad ste singl i ona prikazuje žene koje prave greške i preživljavaju ih. Zato je volim i zato ima toliko hejtera.

Kod Seksa i grada najviše su mi se dopadali otvoreni razgovori koje bi žene vodile na javnim mestima — razgovore o braku tokom branča i o pušenju kare za ručkom. Svaki lik uneo je svoju jedinstvenu perspektivu i mišljenje o vezama za jednu noć, vezivanju i pronalaženju pravog partnera. Serija je uspela u isticanju i veličanju njihovih razlika. I u tim iskrenim razgovorima stekli smo utisak da su žene preuzele kontrolu nad sopstvenim sudbinama. Za istim stolom imali smo advokaticu, publicistkinju, novinarku i domaćicu u pokušaju, a svaka od njih je imala trenutak kad je bila droljasta, feministkinja, ponosna i izgubljena.

Postoji ideja da će se sa godinama i iskustvom život sam dovesti u red, ali su dame iz Seksa i grada promenile tu opštu predstavu. Omogućile su drugim ženama, mladim ženama, da zavire u nesređene, neobavezne živote žena od karijere koje pokušavaju da se ostvare u velikom haotičnom gradu. Često smo viđali kako ne uspevaju u svojim pokušajima, ali su nastavljale da podržavaju jedna drugu i trudile se da se međusobno ne osuđuju. To je bilo ključno za mene da počnem da prihvatam razlike u sopstvenim prijateljstvima sa ženama i naučim da prihvatim sve njihove pojedinačne haotične živote.

Dugo mi je rođena majka branila da gledam Seks i grad. Zaključavala bi se u svoju spavaću sobu da gleda epizode jednom nedeljno, a njenoj deci prosto nije bio dozvoljen pristup. Kad sam jednom konačno postala punoletna, moja majka me je posela jednog letnjeg popodneva kao da će mi proslediti nekakav sveti poklon. Ostatak leta, moja majka i ja smo maratonski pogledali čitavu seriju.

Totalno sam se zaljubila u likove i njihove energične njujorške živote. Kad sam prvi put počela da gledam seriju, pretpostavila sam da je to nekakva bela verzija Devojaka — pametnog sitkoma o četiri prijateljice koje se bore sa životom. Ali kad sam krenula da je gledam, shvatila sam da je svaki od likova izgubljena kučka koja je nesavršena na najbolji mogući način, nimalo u fazonu sitkoma dozvoljenom za gledanje deci. (Ne kritikujem Devojke; to je i dalje fantastična serija.)

Moja omiljena epizoda Seksa i grada sigurno je ona kad Keri i Zverku uhvati u preljubi Zverkina žena Nataša. Jer iako je serija usredsređena na Keri, ona se ne prikazuje uvek kao bez mane, bezgrešno sunce univerzuma Seksa i grada oko kog se beslovesno vrte svi ostali likovi. Njen lik je prilično sebičan i jednostran, što mi se dopada jer je utoliko lakše poistovetiti se sa serijom. Iako su delovi serije pomalo zastareli i neprijatni za gledanje — kao kad je Keri izlazila sa biseksualcem i rešetala ga pitanjima kao da je vanzemaljac ili kad je Samanta izlazila sa crncem i odjednom počela da ubacuju novi sleng u svakodnevni govor — unapred se radujem što ću jednog nasumičnog letnjeg popodneva ovu seriju gledati zajedno sa budućom ćerkom.

Počela sam da gledam reprize Seksa i grada kad sam imala 16 godina. Dolazila bih kući sa letnjeg posla u prodavnici sladoleda i prepuštala se glamuroznim njujorškim životima Keri Bredšo i njene tri najbolje prijateljice. Konačno sam pogledala seriju od početka do kraja na koledžu, nakon što su mi izvadili umnjake te sam morala da ležim nakljukana lekovima. Ovih dana seriju koristim kao sredstvo za dekompresiju.

Seks i grad je za mene kao omiljeno ćebe koje mi pruža sigurnost, poznato i utešno prisustvo koje me podseća na moje sopstvene prijateljice. Neću vas lagati, sve ju je teže gledati kako vreme prolazi, zbog čega sam delimično zahvalna na dobronamernim ali zajedljivim Instagram nalozima kao što su @everyoutfitonsatc i mimovima kao što su #WokeCharlotte. Ali volim bezuslovnu ljubav serije prema Njujorku, zbog toga koliko mnogo epizoda se završava tako što Keri šeta kišnim trotoarima, iskazujući svoju ljubav prema Velikoj jabuci dok saksofoni tule u pozadini. Prepuna je širokookog optimizma koji me podseća na to kako je biti tinejdžer u Sent Luisu, dok sam sanjala o avanturama u velikom gradu koje ću jednog dana imati.

Neke momente u Seksu i gradu izuzetno je neprijatno gledati danas: upadljiva transfobija i bifobija, činjenica da su svi beli (mada taj problem nije jedinstven samo za ovu seriju), arhaična pre-tinderovska tehnologija. Iz nekog razloga, međutim, uvek osetim nostalgičnu toplinu kad je ponovo gledam. Prvi put sam gledala Seks i grad kad sam bila suviše mlada, iskoristivši pretplatu na HBO mojih roditelja. Zbog toga, epizode kao što je ona u kojoj se Šarlota smuva sa likom koji je opsednut pružanjem oralnog zadovoljstva, ostale su mi u živom sećanju. (Ne mogu da se setim kako se zove ta epizoda, ali u njoj postoji scena u kojoj on jede voće ili tako nešto i ta scena je apsolutno opscena.) Dok odrastaju, žene nauče mnogo o slat-šejmingu i mitovima o seksu koje je Seks i grad opovrgao — kao što je da muškarci ne vole da ližu žene, da iskoristim baš taj konkretan primer. Dakle, uprkos svim glupostima, Seks i grad ima svoje bisere, a za mene to i dalje ostaje serija kojoj se rado vraćam.

Razlog zašto je Seks i grad toliko dobra serija za ponovno gledanje jeste upravo zato što je snimljena pre nego što je trebalo da počnem da se brinem da li je nešto problematično ili ne i mogla naprosto da uživam u TV seriji na osnovu njenih kvaliteta kao ludački dobre zabave. Ponekad likovi urade nešto homofobično, ali kad se to desi, trudim se da postavim stvari u perspektivu tako što prihvatim činjenicu da sam osoba koja je poslednjih deset sati provela maratonski gledajući sitkom o nesimpatičnim strejt ljudima koja se ne emituje već više od deset godina. To što nemam život deluje kao logičniji razlog da se osećam loše u sopstvenoj koži nego zato što je tamo neka fiktivna osoba bila neodređeno zlobna prema meni.

U svakom slučaju, moj omiljeni lik je Stiv. Postoji skeč u seriji Ejmi Šumer u kojoj žena povede prijateljicu na jeftinu verziju autobuske ture po Njujorku iz Seksa i grada, a vic je u tome da je tura veoma loša i depresivna. Ja sam išla na pravu turu (dvaput), ali bih zasigurno volela da se ona više bavila Stivom. Može čovek da se poistoveti s njim kad pokuša da se obogati dobijanjem takmičenja u slobodnom bacanju na poluvremenu utakmice Niksa, zato što i sama gubim vreme igrajući HQ svakog dana u pokušaju da otplatim sva svoja dugovanja. Veoma je tužno kad čovek dobije rak. Seriju možete da gledate na HBO-u ili na Amazon Prajmu.