Usponi, padovi i život EXIT-a: Sve što niste znali o festivalu

Ova priča počinje na čudnom mestu: na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1998. godine. U preseku dva sećanja ovaj događaj je bio podjednako značajan za mene kao i njega, a opet i za celu Srbiju. Taj trenutak meni nije doneo nešto mnogo osim potrebe da se u zatvorenom svetu gde je i bog rekao laku noć barem na trenutak osetim kao čovek, da svi mi u nekakvom kolektivnom identitetu kroz našu reprezentaciju podsetimo svet da smo tu, da postojimo i da u nama još ima snage za borbu. Da nadu nismo zakopali, da nam je nisu ubili. Za njega je to bila slična stvar — hteo je da dovede svet u svoje dvorište, ali i da odnese jednu veliku, neophodnu pobedu nakon prvog teškog udarca u životu. Ja sam bio šesnaestogodišnji beogradski klinac, zbunjen, siromašan, osujećen i zaboravljen pre nego što sam uopšte mogao da naučim šta se dešava u svetu oko mene. I nisam bio jedini, bio sam deo celih generacija koje su oblikovale i vaspitavale nepravda i nasilje. On je bio nešto stariji, dvadesetogodišnji Novosađanin, student, sin dvoje profesora, akademsko dete, ali zbog okolnosti u zemlji ništa posebno bogatiji ili siromašniji od mene. Svima nam je bilo isto. Visok skoro dva metra, vižljast i mršav u svom životu je već postigao mnogo, ali i doživeo velike udarce. Podržavao je studentske proteste u Beogradu kojima se i pridružio 1997. godine predvodeći protestni skup iz Novog Sada peške u Beograd. Bio je član Otpora, ali je bio i mnogo više od toga. Na predstavi koju je organizovao pred Svetsko prvenstvo u fudbalu su izgradili veliki zid iza kojeg je stajao Dragoljub Đuričić sa svojim perkusionistima koji su u krešendu rušili taj zid i simbolično pokazilavi prkos vladi Slobodana Miloševića. Ta egzibicija ga je, nažalost, koštala i ostao je u dugu od 12.000 nemačkih maraka. Njegovo ime je Dušan Kovačević i znate ga kao direktora i osnivača festivala Egzit.

Sa dvadeset godina i takvim dugom na grbači u svetu u kojem smo tada živeli to je bilo jednako potpisivanju smrtne presude. Ali kada se vratio kući nije klonuo, nastavio je da organizuje događaje. Zbog progona studenata i svega što se tada dešavalo, njegov otac je iz straha za njegov život bio strogo protiv njegovog učešća u bilo kakvim aktivnostima. Posebno nakon što mu je vojna bezbednost dolazila na vrata. Kada ga je ćale pitao zašto i dalje organizuje te silne događaje, Dušan mu je rekao da je to jače od njega, ali da istovremeno ima i dug koji mora da vrati. Na pitanje koliki mu je dug, Dušan je odgovorio. Tada je prvi put video uplakanog oca, ali ne zbog tuge, već zbog nemogućnosti pomogne sinu. Sa prosečnom platom od 50 maraka mesečno, ovakav dug je mogao da se broji i u milionima, ne bi činilo nikakvu razliku. Ništa tih dana nije slutilo na dobro i tog 21. juna bilo je vreme za neke lepe vesti. U gradu Lensu u Francuskoj, reprezentacija Jugoslavije je nakon pobede od 1:0 protiv Irana igrala sledeću tekmu u svojoj grupi F protiv Nemačke. Taj meč je bio mnogo više od onoga kako je on na površini izgledao. Nije to bila samo borba za mesto u grupi i dalji prolazak na takmičenje. Poslednji put kada su se reprezentacija Nemačke i Jugoslavije srele bilo je to na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine kada smo izgubili 4:1. Bio je to strašan poraz. Uz smrt Airtona Sene 1994. godine, ovo je bio drugi najemotivniji događaj koji sam pamtio, barem kada je u pitanju svet sporta. A od ta četiri gola, najbolniji je bio onaj Jurgena Klinsmana. Njegovo ime nakon toga nije više moglo da se izgovori, a da se ne oseti gorak ukus u ustima, nakon kojeg moraš da pljuneš na pod. I nisam u tome bio jedini, svi smo to osećali. Na sledećem prvenstvu u Americi 1994. godine nismo mogli da učestvujemo zbog sankcija i osam godina kasnije, tog sunačanog juna smo se ponovo sreli. U međuvremenu smo mi postali SR Jugoslavija, a Nemci su nakon pada Gvozdene zavese izgubili podelu na Zapadnu i Istočnu, ali to su bile iste njuške. I Klinsman je bio tu. Iako nismo mogli da putujemo tamo, postojali su televizijski prenosi.
Dušan je u Novom Sadu rešio da na istom mestu svog prethodnog poraza organizuje gledanje te tekme. Uzeo je najjeftiniji video bim koji je mogao da nađe, a njegova majka je zašivala bele čaršave jedan za drugi koji je trebalo da posluže kao platno. Ono na šta nisu računali je da im video bim na junskom suncu nije baš služio svrsi, jer se tekma igrala u dva poslepodne. Ljudi su se uveliko okupili i cela akcija je počela da se raspada. Pošto mu je ćale malo pre toga otišao na posao, Dušan je sa drugarima otišao nazad majci i rekao da mora da uzme televizor iz kuće. Uz jasnu zabrinutost je ipak popustila pošto je obećao da će ga vratiti pre nego što se ćale vrati sa posla.

Tekma je bila jedna od onih koje ćemo pamtiti ceo život. U 32. minutu Mijatovićevim golom Jugoslavija je povela 1:0. Sve je gorelo, gubili smo zdrav razum pred, kako je Milojko Pantić voleo da kaže, malim ekranima. Prvo poluvreme smo završili tim rezultatom. U drugom poluvremenu Stojković je postigao novi gol. Jugoslavija je protiv Nemaca vodila 2:0. Osveta je bila naša. Ali nažalost, nakon slobodnog udarca Nemaca, Mihajlović je u pokušaju da preseče putanju lopti potpuno promenio njen smer i postigao tragičan autogol. Bilo nam je beskrajno bitno da ne izgubimo taj meč. Nemci su vršili ogroman pritisak, a mi smo se previše opustili da bismo mu odoleli. U 80. minutu Nemci su izjednačili. Na terenu je nastao rat. Niko im nije zaboravio tu utakmicu 1990. godine, a kako stvari stoje najmanje Siniša Mihajlović koji je u završnim minutima meča iz slobodnog udarca, navodno namerno iz sve snage šutirao i ciljao glavu igraču Nemačke u živom zidu. Ali nije to bio bilo koji igrač, bio je to Jurgen Klinsman. Mihajlović je šutirao i bio precizan. Pogodio je Klinsmana u glavu, udarac od kojeg je ovaj pao u nesvest. Bio je iznesen na nosilima sa terena, a utakmica je završena nerešenim rezultatom 2:2. Zahvaljujući gol razlici Nemci su bili prvi u grupi, a drugi smo bili mi. Jugoslavija je prošla dalje i na neki čudan način dobila svoje katarzu za 1990. godinu. Ja sam otišao kući da budem i dalje običan beogradski klipan, ali je Dušan Kovačević odneo jednu veliku pobedu tog dana. Na tom istom mestu sledeće godine je opet organizovao skup koji je iz dana u dan dobijao momentum. Ukupno je trajao nekih 86 dana, ali je simbolično nazvan stodnevni skup otpora. Tu i tada je rođen EXIT festival.

U to vreme nismo imali ništa, ali smo bili gladni. Bili smo željni svega. Nedostajalo nam je sve i bilo kakva prilika da učinimo ma i najmanji pokret ka ostvarenju svojih snova, ili makar izlazu iz čamotinje u kojoj smo se nalazili je bio prihvatan oberučke, grizli smo kao pitovi, bez ikakve namere da pustimo. Tu nije bilo zajebavanja. Tako je i napravljen prvi EXIT: bez ikakvog iskustva, bez ikakvog znanja i bez ikakvih resursa, ali sa monstruozno velikim ambicijama i neutaživom željom da se to izvede do kraja. Ali neiskustvo, brojne obaveze i stres su u više navrata festival skoro koštali glave. U toku organizovanja tog prvog festivala 2000. godine, Dušan je sa celom ekipom na sve moguće načine pokušavao da se dovije kako da od Univerziteta dobije dozvolu da bi festival mogao legalno da startuje. S obzirom na to da je festival rođen iz borbe protiv još uvek aktuelne vlasti, to nije bilo nimalo jednostavno. Proces je trajao mesecima. Na kraju su, nekako, najzad uspeli da dobiju taj famozni papir ali se Dušan u tom trenutku, usled nebrojenih obaveza, osećao potpuno izgubljeno. Kada je pošao kolima do kancelarije da odnese papir koji je upravo dobio, majka mu je rekla i da usput baci đubre. Pošto je bacio đubre u obližnji kontejner, produžio je sa papirom dalje, samo da bi pred kancelarijom skapirao u jednom trenutku da mu nema papira, ali da je đubre i dalje tu. Papir je završio u kontejneru. Brzo se odvezao nazad, a potom je preturao po otpadu i samo pukom srećom uspeo da ga nađe. Da su đubretarci u međuvremenu naišli, EXIT festival se nikada ne bi desio. Sa današnjeg aspekta ovakva crtica iz života deluje bizarno, ali ona se desila i zaista oslikava koliko je sve što ljudi rade, zapravo, podložno nepredviđenim i često neshvatljivim okolnostima. Svaki čovek koji govori o razlozima sopstvenog uspeha, a da ne nabroji sreću laže pre svega sebe, a potom i druge.

Sledeći EXIT festival (2001. godine), je bio već ogroman zalogaj. Preko silnih privatnih kontakata su došli do prvih stranih izvođača među kojima je Roni Size bio ključno ime. Tek nekih tri dana pred festival naučiće ogromnu lekciju. Prema samim Dušanovim rečima, ovo je bio jedan od najtežih trenutaka u istoriji festivala. Tada su, naime, nemajući apsolutno nikakvo znanje u planiranju budžeta shvatili da dve noći pred otvaranje kapija imaju 200.000 maraka minusa. U panici je Dušan hteo da otkaže sve bine osim dve glavne, ali su i sa tom celom uštedom skapirali su da bi dug smanjili samo za nekih petnaestak hiljada maraka, što se nikako nije isplatilo. Tada je prvi put doneo veliku, ključnu i veoma rizičnu odluku — rešio da je da ipak nastave sve kako su planirali. I desilo se čudo: na vratima su za vreme trajanja festivala pokrili ceo minus. Festival je završen sa nulom. Najboljom nulom koja se ikada desila. Ništa nisu zaradili, ali barem niko nije zbog dugova otišao u zatvor. I tu se pokazala snaga lokalne publike, tu se pokazao značaj ne samo festivala, već i festivalske publike u Srbiji. Gladni kulture, gladni potrebe da budemo deo sveta, svi smo pohrlili na festival i time ga nesvesno spasili od njegove propasti. Poslednje veče jutro na festivalu ja sam stajao u pozadini glavne bine kada je puštao Roni Size, a MC Dinamite izgovorio sada već legendarnu rečenicu: "Serbia, are you ready for the future!" I zaista smo bili.

Ovoga puta dug koji je imao nije podelio sa ćaletom.

Sa 2003. godinom je festival počeo polako da se ustaljuje, kako organizaciono, tako i među publikom. Shvatili su da u rukama imaju nešto veliko i da su kroz teške okolnosti stekli orgomno i dragoceno iskustvo koje ih je osnažilo, ali i učvrstilo njihovu odlučnost u tome da nastave dalje. Usledili su lepi dani. Festival je dobio međunardodni karakter koji je 2007. godine bio krunisan nagradom za najbolji "overseas" festival ( UK festival awards), strani mediji su počeli da ga prepoznaju, a turizam u Novom Sadu je počeo da cveta, jer je EXIT postao naš. Publika je hrlila iz svih zemalja sveta. Novi Sad je postao mesto na kojem smo se, barem u ta četiri dana osećali kao njegov deo. I to ne samo deo sveta, nego ravnopravan deo sveta. Čuli su se razni jezici (od kojih je britanski engleski daleko odnosio pobedu po brojnosti), do teme mere da smo i mi sami stekli naviku da kada nekoga upoznajemo na festivalu prvo razgovor započnemo na engleskom, samo da bismo se posle dobro ismejali kada bi se ispostavilo da komuniciramo već pola sata na engleskom sa nekim ortacima iz Gornjeg Milanovca. EXIT nije više bio samo izvor na kojem smo se pojili kulturom, energijom, ljubavlju i iskustvima koja su nam nedostajala tolike godine, ne. EXIT je postao deo identiteta svih nas. Poznajem ljude koji danas imaju odraslu decu, a koji su se upoznali na festivalu. Na njemu smo počeli da stičemo iskustva, sećanja, on je postao deo nas kao što smo i mi postali deo njega. Lično na festivalu nisam zaradio ni dinara, ali se smatram bogatijim čovekom.

Život nas, međutim, uči da je svaka sigurnost kratkog veka. Nije prošlo mnogo, novi problemi su počeli da se javljaju, ali sada na jednom potpuno drugačijem planu — ideološkom. Početkom 2005. godine među osnivačima festivala, pre svega dugogodišnjim prijateljima, došlo je do raspada međuljudskih odnosa. I to je, nažalost, sve što je Dušan želeo da kaže na tu temu. Tih trenutaka se priseća sa nekom težinom, nečime što će, verovatno, sa sobom nositi dok je živ, ali je ipak bio spreman da podeli važan detalj iz tog perioda; jednog dana u aprilu 2005. godine Dušan je došao na redovan sastanak upravnog odbora festivala u njihove kancelarije u Srpskom narodnom pozorištu. Ovo je bio, inače, veoma važan sastanak, na kojem se nije samo sumiralo ono što je urađeno do sada i šta je trebalo da se radi dalje, već su se tu rešavala i strateška, dugoročna pitanja festivala. Kada je ušao u kancelariju nije bilo nikoga. Stajao je tu sam i pozvao je telefonom kolegu Ivana koji mu je saopštio da su se svi, izgleda, organizovali bez njegovog znanja i održali sastanak na drugoj lokaciji. Plan je, naime, bio da ga izbace iz festivala. Jedina osoba koja nije otišla na taj drugi sastanak je bio taj kolega Ivan. Problem je bio sukob idologije i biznis plana. Dušan je oduvek festival zamišljao kao nešto više od mašine za pravljenje novca i da, ukoliko se festival vodi isključivo profitom neće živeti dugo, ali da neće napraviti ni nikakav značajniji uticaj za šta je on duboko verovao da je taj festival i rođen — da ima svrhu veću od profita. Drugi se izgleda sa time nisu slagali. Vrlo često je, štaviše, bio sklon donošenju odluka koje su možda na prvi pogled i išle na kratkoročnu finansijsku štetu festivala, ali je on imao drugačiju viziju i verovao je u dugoročne plodove takvih odluka. Primera radi, Dušan je doneo odluku da se zabrani reklamiranje cigareta godinu dana pre nego što je donesen zakon o toj zabrani i time je, na prvi pogled, sebi odsekao ruku u finansijskom smislu, ali je verovao da je to odluka koja je na duge staze veoma značajna. Svesno se odrekao tih para, jer je želeo nešto veće. U prvom trenutku nakon prazne kancelarije je usledila neverica. Ono što se ispostavilo da je Dušan radio tada intuitivno sada je potpuno jasno — gradio je brend. Strani mediji su ih voleli baš zato što su bili društveno odgovorni festival. To što su nastali iz društvenog pokreta. To im je davalo snagu, to im je davalo težinu. Sve pare ovoga sveta ne mogu da kupe ono osnovno ljudsko. Dušan je kod sebe imao pečat firme i imao je upravnu moć kojom je mogao da izda i pečatira dokumente kojom bi ostale članove upravnog odbora rešio njihovih funkcija. Tada se ponovo našao na raskrsnici: da li ostati dosledan svojoj filizofiji ili iskoristiti taj trenutak. Rešio je da je festival ipak bitniji i veći od njega, te je rešio da to ne uradi. Ti teški trenuci za njega nisu trajali samo u danima koji su sledili, već i cele naredne godine. U početku je verovao da će oni doći sebi, da je to samo trenutna, ishitrena odluka. Ali godinu dana od tog trenutka je shvatio da se to neće desiti. Pokrenuo je tužbe koje su trajale neko vreme, nakon kojih je usledila nagodba. Dušan je nakon toga zvanično izašao iz festivala koji je stvorio. Zadržao je segment koji se bavio turizmom, kao i određenu finansijsku nadoknadu i to je bilo to.

Festival je nakon 2005. godine nastavio da se kreće po receptu koji je bio postavljen, ali je u trenutku svetske ekonomske krize, strmoglavo krenuo silaznom putanjom što se direktno odrazilo na posetu, posebno strane publike. Ali nije bilo samo to; ključni sastojak je bio taj socijalni kapital društvenog angažovanja, aktivizma i pokreta koji mu je dao kredibilitet u svetu. On se trošio i kombinacija svih faktora je zadala strašan, skoro fatalan udarac 2012. godine. To je bio najslabije posećen EXIT otkako je festival osnovan. Čak je u narodu kružila anegdota da je na glavnoj bini mogao da se igra fudbal za vreme nastupa, koliko je bilo prazno. Ljudi koji su u to vreme vodili festival su doneli odluku da naprave pauzu i da ga 2013. godine ne organizuju. To je zapravo bila kapitulacija. Samo maska kojom niko sebi nije smeo da prizna da festival više neće postojati. Da se desila ta pauza, jednostavno se sa nje nikada ne bi ni vratili.

Tada se Dušanu pružila prilika da se vrati u igru, ali je to na svojevrstan način bio ne samo veliki rizik, već potpuno iracionalna odluka. Borba je morala da se vodi na više frontova: s jedne strane je bila motivacija zaposlenih koja je potpuno izostajala. Skoro niko od njih nije verovao više u taj projekat i njihovo poverenje je moralo da se povrati. S druge strane je bilo poverenje publike koje je potpuno izgubljeno, posebno domaće publike koja se povukla sa festivala. Takođe poverenje sponzora i medija. Bilo je mnogo frontova na kojima je sve delovalo kao da je vrlo malo izgleda da će se desiti bilo šta. A na sve to je festival mesec dana pred organizovanje imao i milion evra duga. Ni ovaj put ćaletu nije rekao koliko duguje.

Prema Dušanovim rečima to je bio jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu, odmah posle izbacivanja iz festivala 2005. godine. Ali je, kako on kaže, 2005. godine izgubio nešto što je morao da vrati. Kada je izgubio festival osećao se godinama kao da je izgubio deo sebe. Nije uspevao da posmatra rizik objektivnim očima, jednostavno je želeo da spase taj festival.

"Neka me tuže, neka završim u zatvoru zbog dugova, ali ja moram ovo da uradim. I trenutka kada sam to rešio stekao sam mir", rekao mi je Dušan.

Najveći problem je, među mnogima, bilo zapravo poverenje publike. Tada je jedna od najvećih zvezda na svetu bio CeeLo Green koji je bio bukiran kao jedna od glavnih zvezda festivala. Sećam se toga, to je bila prilično bitna stvar i o tome se govorilo dosta. Između ostalog su i kružile glasine da se to neće desiti, mada je to već više bio skepticizam publike zbog ranijih iskustava. Ali neke tri nedelje pred festival, ne lezi vraže, CeeLo Green je potpisao novi ugovor sa rijaliti programom The Voice i zbog klauzule u ugovoru je morao da otkaže sve predstojeće nastupe. Među njima je bio i EXIT. U teškom klinču kada se svakog mogućeg trenutka bore da povrate poverenje domaće publike, glavni izvođač im otkazuje nastup. U očajničkom pokušaju da se izvuku kako znaju i umeju, rešili su da probaju ipak da ga dovedu, samo da ne bi razočarali publiku. Preko zvaničnih kanala komunikacije raspitali su se kada bi mogao da dođe, koji su mu slobodni dani, a da ne obuhvataju njegov novi ugovor. Ispostavilo se da je slobodan 28. juna (na Vidovdan), dan pred zvaničan rođendan festivala. Bilo je postavljeno pitanje: da li da organizuju koncert na tvrđavi i da naplate karte, kako su mu predlagali stručni savetnici ili da ulože taj novac i da organizuju besplatan koncert na glavnom trgu, što je bila ideja njegove verenice, Ivane. Noć pred potpisivanje ugovora, Dušan je ipak rešio da koncert bude besplatan i da bude na trgu. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak. Oko tridesetak hiljada ljudi se okupilo na trgu i odjednom je poverenje publike bilo vraćeno. Prodaja karata je u finišu naglo skočila i te 2013. godine EXIT festival dobija nagradu za najbolji veliki muzički festival u Evropi. Prema rečima Dušana Kovačevića ta nagrada je pored rođenja dece i nekih važnih privatnih trenutaka, bio najbitniji događaj u njegovom životu.

Pogledajte VICE film: Dance Arena

Ali nevolje nisu prestajale tu. Iako je 2013. godina bila neočekivano dobra i bez obzira na sve što se desilo, uvek te život čeka iza ugla spreman da te baci od nemila do nedraga. Sledeće godine, 2014. su se desile poplave u Srbiji, svaki dan festivala je padala kiša i festival su završavili sa nekih pola miliona evra u minusu. Tu se nastavio pritisak, jer se kasnilo sa plaćanjima i narednih godinu dana se živelo sa tim svakodnevnim pozivima. Ali je 2015. godina bila vrlo uspešna. Vreme je bilo idealno, uslovi su bili idealni i sve se vratilo na svoje mesto.

Sada, 2017. godine festival nezvanično ulazi u svoje punoletstvo. Ako računamo taj čuveni "nulti" EXIT, on ove godine puni osamnaest godina. To znači da su stasale cele generacije mladih koje predstavljaju poslednje bastione odbrane naše kulture. Mladi na kojima se kulturološki obrasci i dominante obrazuju i postavljaju. Oni koji sada donose nove trendove i seku vezu sa nama, "matorcima", koji obično lamentiramo nad "starim dobrim vremenima". Za mnoge od njih EXIT festival nije proizvod jednog pokreta, jednog vremena. Za njih je EXIT festival nešto što je pristuno tu cele njihove živote i predstavlja sastavni deo svakodnevice. On sada već baštini određeno nasleđe i bez imalo preterivanja je zborno mesto svih nas. U okruženju koje nam ne pruža mnogo, gde je izbor i dalje takav da ga ni ne možemo nazvati izborom, EXIT stoji kao svetionik. I dalje je prozor u svet. I ma šta mi mislili o njemu, on nam je i dalje potreban. Imamo pasoše koji nam omogućuju da putujemo, ali se na njima skuplja prašina, jer ne možemo sebi da priuštimo ta putovanja. EXIT svojim cenama i uslovima koje pregovara sa izvođačima svetske klase nam, ipak, veoma povoljno omogućava to iskustvo. A to nije malo. Donosi nam magiju koja na nekoliko dana izmešta našu svakodnevicu. Na EXITu dan nije dan, noć nije noć i u tim karnevalskim trenucima stvaramo sećanja koja su jedina prava životna valuta.

Ove godine se, takođe, navršava pola veka od spontanog okupljanja hipi pokreta u Hajt Ešburiju, naselju u San Francisku kada je više od 100.000 ljudi slavilo ljubav. U pitanju je čuveno "Leto ljubavi". Slogan ovogodišnjeg festivala je upravo taj i nošen talasom magije Petrovaradinske tvrđave nam ove godine upriličuju još jedan iskorak napred — peti dan festivala (nulti) kada će nastupiti The Killers. Bend koji ove godine nije dobio ni legenradni Sziget, kao ni drugi, daleko veći festivali od EXITa.

Novih izazova će, svakako, uvek biti. Ni ja nisam više onaj šesnaestogodišnji klipan. Mnogo toga se promenilo za mene, baš kao i za EXIT. Ne samo da je uspeo da opastane, već se i razvio. Uprkos svemu. Ako to nije magija, ne znam šta je. I kao što su televizor, video bim i šiveni čaršavi bili pokušaj da se dovede svet kod nas na tom Svetskom prvenstvu 1998. godine, tako je i danas, bez obzira na to što sve izgleda drugačije, suština je ostala ista. Dušan i ja se nismo poznavali tada, pa ni godinama kasnije, ali smo posredno sarađivali. Jedini ortak koji nije otišao na taj sastanak 2005. godine je Ivan Milivojev, koji je danas član Upravnog odbora, programski urednik festivala i Dušanov kum, a život je pokazao da bez obzira na sve, uvek samo treba da znamo šta je ono što želimo. I vreme je da slavimo upravo to — ljubav prema želji, viziji, istrajnosti, jer ništa ne dolazi na gotovo.

Još na VICE.com:

Exit festival slavi petnaest godina i zašto je to bitno

Petnaest godina EXIT festivala u fotografijama

Ljudi nam pričaju o prvom EXIT-u na kom su bili