Šta danas rade nekadašnji loši i problematični đaci iz Srbije

Kao da nije bilo dovoljno stresno što se glas menja, vulkani bubuljica svakog dana kuljaju, dlake rastu gde (ne) treba i glas nije baš sasvim tvoj - u tom periodu moraš da ideš i u školu. Užas. Neki su bili posebne pahuljice, neki su gurali neprimetno, a za neke nije moglo da prođe bez otpadničkog imidža, koji su uglavnom stekli lošim ocenama, bežanjem sa časova ili tučama.

Nastavnici i profesori su gledali kako da te odstrane sa časa, roditelji su se pitali "gde su to pogrešili", a ti si nosio to breme propaliteta i "olakšanje" da se od tebe ništa ne očekuje da postigneš u životu.

Zanimalo me je šta je sa svim tim "otpisanima", gde su oni završili posle 10, 15 godina i da li su i dalje otpadnici.

Kad sam se raspitivala među prijteljima, šta je sa tim i tim i tom i tom, za neke smo shvatili da su u zatvoru, za neke da su otišli "preko", a solidan deo se "skrasio". Iako je stigma "lošeg i problematičnog đaka" bilo nešto što većina nije baš sa ponosom nosila, izgleda da nije svima to zakucalo živote u beznađe.

Upisao sam srednju Geološko-hidrometeorološko ekološku srednju stručnu školu "Milutin Milanković", smer meteorološki tehničar, na Voždovcu. Tad nisam imao predstavu šta želim od života.

Prvog dana škole sam uspeo da zakasnim na prijem đaka kod razrednog starešine, jer nisam mogao da se snađem po hodnicima, a i samu školu sam jedva locirao. Čim sam ušao svi su se okrenuli da vide ko to kasni prvi dan. Sva mesta su bila popunjena, pa sam bio prinuđen da uzmem neku stolicu koja je izgledala kao da je prošla albansku golgotu uzduž i popreko, i nekako seo na nju, iza svih. Već sam bio otpadnik.

Uglavnom sam bio usamljen, mada tada to sebi nisam priznavao. Družio sam se, ako se to može tako nazvati, sa par devojaka iz razreda koje su furale neki svoj alternativni fazon, a dečaci me uopšte nisu voleli. Većinom su bili iz unutrašnjosti, tako da sam ja za njih bio čudovište, narkoman, sektaš i naravno, metalika. Obožavali su da mi dobacuju, a to je prestalo kada sam nasrnuo na jednog od njih i išutirao ga martinkama. Tad mi je smanjena ocena iz vladanja.

Slali su me kod školskog psihologa, izbacivali sa časova, zato što sam se, kako su profesori govorili, "suprotstavljao njihovom autoritetu" . To je rezultiralo gnevom pojedinih profesora, ne svih (par profesora me je podržavalo u stajlingu ). Nisam podnosio školu kao instituciju i ljude u njoj.

Uspeo sam da pred kraj druge godine imam devet jedinica. Razredna se radovala, konačno će me se otarasiti. Mene te jedinice uopšte nisu doticale, ali jesu moju pokojnu majku, koja me je stvarno podržavala u svemu, te sam, bar nje radi, uzeo knjigu u ruke.

Popravio sam ocene, osim jednog keca, ali kod zamena profesora, a ne redovnih, pa je razredna to iskoristila da me uceni – ili ostajem u školi i padam godinu, ili menjam školu i ocene mi se uvažavaju.

E, i tu ti ja padnem godinu. Samo, ovo ce zvučati nerealno, ali to što sam pao godinu mi je najbolja stvar koja mi se desila tokom školovanja. Koliko sam prezirao moju prvu smenu, toliko sam zavoleo drugu, bila je potpuna suprotnost sa ljudima i profesorima. Stekao sam prijatelje sa kojima se i dan danas viđam redovno.

Profe su bile u početku rezervisane, ali sam vođen gorkim prethodnim iskustvom sada davao neki nivo poznavanja gradiva. Uz to i skidanje čirokane u trećoj godini počeo sam da bivam dopadljiv profesorima, neki su me čak i iskreno zavoleli.

Padao sam obavezno na popravne iz dva predmeta od druge godine, pa sve do kraja četvrte. Čak sam i maturu uspeo da okinem. To mi je teško palo, zato što je moja tadašnja razredna počela da plače, i izgrdila me zbog neozbiljnosti.

Po završetku srednje škole sam počeo dosta vremena da provodim na besmislenim blejama po blokovima, na kojima se uvek cirkalo i duvalo do besvesti. To je bilo živo blato u koje sam upao i iz koga moram da izađem, ne bi li potonuo potpuno. Morao sam da presečem tu kolotečinu, i to brzo i naglo.
Prijavio sam se dobrovoljno u vojsku, ne zbog nekog patriotizma, srpstva ili slično, već da bih sebi odalamio disciplinsku šamarčinu.

Upalilo je. Ti u kasarnu uđeš kao jedna osoba, a izađes kao druga. Useru te od života tamo, ali i nauče nekom redu.

Kada sam odrobijao vojsku, tražio sam posao, da ne bih više parazitirao kod bake. Počeo sam da radim u zemunskoj vatrogasnoj stanici kao dobrovoljni vatrogasac, i tu sam proveo predivne dve i po godine, ali je bio problem što, kao dobrovoljac, nisam primao platu. Dobio sam ponudu da se zaposlim u vojsci, i eto me, radim u armiji već dve godine.

Imala sam problem od samog početka, zbog lošeg uspeha u osnovnoj školi nisam mogla da upišem srednju. Petnaest dana nakon 1. septembra sam krenula u XIV beogradsku gimnaziju, ubačena je klupa za mene i upisana sam kao 37. učenik.

Nisam bila posvećena učenju samim tim mi ni ocene nisu bile sjajne.

I pored toga je bilo bežanja sa časova. Davali smo sami sebi slobodne dane. Razredna je htela da pravda gotovo sve izostanke pa sam i to imala na umu. Profesori su davali mogućnost da naučimo određeno gradivo za dvojku.

Na kraju svake školske godine mi je cilj bio da mi uspeh ne bude ispod 3,00 kao i da nemam jedinice, to mi je bila granica za "normalnog učenika". Mojoj porodici to nije bio nikakav uspeh, a svaki roditeljski sastanak za moju majku je bio poziv za neki bensedin.

Jednog dana sam pozvana na razgovor kod direktorke. Optužena sam, da sam cepala dnevnik i nasrnula da udarim mladu profesorku. Bilo je teško objasniti situaciju i izbeći ispisnicu iz škole.

Nakon završene srednje škole, malo sam se uozbiljila i shvatila da me čeka teži period studiranja. Nisam želela da izdvajam novac za školarinu zbog svog ležernijeg stava prema učenju, pa sam se trudila da budem na državnom a ne na kućnom budžetu. Danas sam (može se reći) uspešna studentkinja Geografskog fakulteta na kom mi je preostao još jedan ispit do diplome.

Sada se smejem svojim postupcima i stavovima iz srednje škole, ne žalim što nisam bila bolji đak, samo mi je žao mame i njenih stresova.

Išao sam u Gimnaziju "Svetozar Marković" u Subotici. Nisam bio mnogo zainteresovan da učim, pa sam zato bio loš đak. Imao sam ekipu u razredu sa kojom bih se zajebavao na časovima i nekad napijao u pauzama. Ponekad smo bežali sa časova.

Generalno sam se super provodio tokom škole, osim što je uvek bilo stresno prilikom zaključivanja ocena. Shvatio sam da me većina stvari koje me uče ne zanima dovoljno, da to što me zanima neću mnogo naučiti u školi i da sam sposoban da se izvučem ako baš previše zabrljam neki predmet. Fokusirao sam se primarno na zabavu i u izuzetnim situacijama neki zanimljiv projekat ili gradivo, kada bi se našlo.

Kasnije sam se uozbiljio i uložio trud u ono što me je oduvek zanimalo. Trenutno radim kao softverski inžinjer u firmi Rendered: Text na razvoju proizvoda Semaphore. Pored toga kada imam vremena mentorišem na RailsGirls radionicama i igram se sa sopstvenim projektima iz raznih oblasti.

Išao sam u osnovnu školu Svetolik Ranković u Aranđelovcu. Sedmi i osmi razred pamtim po tome što sam se dosta tukao. Znao sam da planem za sitnicu, a to je uglavnom bila neka nepravda koju bih doživeo, pa sam više sebe smatrao impulsivnim, nego problematičnim.

Najviše sam se tukao na fizičkom, na fudbalu, ali bilo je i drugih prilika kad sam se osetio ugroženim i tako reagovao. Jednog drugara sam toliko umlatio od batina, dok nije poplaveo, samo zato što me je gađao grudvom i pogodio u glavu. Dobio sam keca iz vladanja i ukor pred isključenje. U suštini, odmah posle bih se pokajao, bilo bi mi krivo zbog toga koga sam prebio, a i bilo bi mi frka šta će da se desi. Drugari su me uglavnom podržavali.

Posle sam se skrasio u srednjoj. Dešavalo se i tad da me nešto izbaci iz takta, ali sam znao da se iskuliram.

Danas mi je sve to daleko, kao da se desilo mnogo davno. Sada radim kao fotograf i dodatno kao šanker, trudim se da zaradim, da budem odgovoran, da budem što bolji fotograf, to me interesuje u životu. Siguran sam da ne bih mogao da budem onakav, kakav sam bio u školi.

Još na VICE.com

Današnji tinejdžeri su dosadni do bola

Tinejdžeri, mislite na svoje potomke kada pijete, kaže novo istraživanje

Japanske devojačke bande koje su zaludele sve