Reklame
Internet

Profesorka retorike objašnjava kako pobediti u raspravi na internetu

"Ne bih se oslanjala na uvredljive reči i izraze, jer vas to stavlja u poziciju slabosti."

pisao Vincenzo Ligresti
28 Novembar 2018, 7:00am

Ljudi se raspravljaju na Tviteru.

Prvobitno objavljeno na VICE Italija

Ući u raspravu sa nepoznatom osobom na nekoj društvenoj mreži, to je sušta suprotnost od brige o duševnom zdravlju. Ipak, nekad jednostavno niste u stanju da ne kontrirate neznalicama, uprkos najboljoj nameri. Zato se treba dobro pripremiti pre nego što zaronite u tu crnu rupu.

Elizabeta Mateli predaje klasično besedništvo na Katoličkom univerzitetu u Milanu. Pričali smo sa njom o uticaju onlajn trolova, o borbi protiv govora mržnje, i o tome da li je OK u slučaju poslednje nužde prosto reći sagovorniku da odjebe.

1543236216316-dorsey-obama
Predsednik Obama i Džek Dorsi odgovaraju na pitanja sa Tvitera; iz arhiva Bele kuće

VICE: Šta biste rekli kao stručnjak za retoriku, zašto ljudi take često koriste istrošene citate i kategoričke sudove?
Elizabeta: Koncept slogana i fraza potiče još od drevnih Grka na Siciliji. U to vreme je postojala težnja da se demokratijom menjaju postojeće monarhije i tiranije. Za razliku od sadašnjeg vremena, ljudi su citatima širili mudrosti – izreke tipa "ko se poslednji smeje najslađe se smeje" mogle su se primeniti na razne situacije, da podrže određene zaključke na bilo koju temu o kojoj se diskutovalo. Slogani su bili i ostali stilske figure kojima ljudi pripisuju višu vrednost nego uobičajenim izrazima.

A šta se promenilo?
Ključna stvar je to što savremeno društvo primenjuje niži prag mudrosti. Dovoljno je da neko popularan kaže nešto upečatljivo kako bismo svi krenuli da to citiramo. Problem je u autoritetu koji smo dodelili izvesnim osobama. Nekada davno, umeli smo da prepoznamo vrednost koju određeni čovek ima – citirali smo filozofe, pesnik, ljude za koje smo osećali da su bliži istini. Danas se i ne pitamo da li je nečija izreka osnovana. Izgubili smo sposobnost da prepoznamo društvene vrednosti.

Šta čini slogan uspešnim?
Da bi bio efikasan slogan ne samo što mora doći od nekog autoriteta, već mora i biti univerzalno primenjiv.

Sa te strane, recimo da dve osobe pričaju o kontroverznoj temi, npr. o imigraciji. Jedna kaže, "Neka ostanu tamo odakle su, ne želimo ih ovde, samo nam kradu poslove." Kako odgovoriti na tako nešto?
Načelna je pretpostavka u sukobu mišljenja da i vi i ja polazimo sa svojih stanovišta, oboje mislimo da smo istinu spoznali na racionalnom, emotivnom, i senzitivnom nivou. Toliko nam je stalo do tog stanovišta da smo spremni da se sukobimo sa suprotnim. Ali treba razmotriti i nameru: da li debatujemo samo da bismo pobedili, dokazali drugoj strani da smo superiorni? Ili da bismo zajedničkim snagama potražili istinu višu od naših trenutnih poimanja? Retorski je drugu stanu moguće efikasno ubediti samo ako ljudi zaista pokušavaju da razreše konflikt, ne ako se samo bore za prevlast – čega ima mnogo u današnjem društvu.

Ja bih dakle pokušala saosećajno – da bolje shvatim šta to plaši mog sagovornika. U suštini, da bi se nečijoj tezi suprotstavili, nije dovoljno samo joj kontrirati suprotnom tezom. Potrebno je sagledati širu sliku, naći kolektivnu premisu koja ukazuje na to da je istina negde između dva postojeća stanovišta.

Znači, treba da pitam sagovornika koji su ga to strahovi pogurali u pravcu zaključka da će izgubiti posao zbog migranata?
Ne bih eksplicitno pominjala strahove, ljudi od toga obično počnu da se brane. Pre bih pokušala sa shvatim motivaciju sagovornika tako što bih pitala zašto misli to što misli. Ako obrazloži pa kaže da je nezaposlen i da ne uspeva da nađe posao, to je konkretna situacija koju vredi razmotriti. Ako ne uvažite njegovo iskustvo, vi biste tako samo uprostili svoj doživljaj realnosti i učvrstili se u svom stanovištu, umesto da se krećete ka zajedničkom rešenju.

Šta ako znam da je sagovornik prosto ksenofob?
U tom slučaju samo izložite činjenice i pokušate da ga ubedite da ih razumno sagleda. Ali i tako se moraju uvažiti koreni te ksenofobije kao iracionalnog nagona; možda treba krenuti od iskustva zbog kog je ona nastala. Danas se mnogo priča o neonacistima. Kao i sve ideologije, i tu inspiriše društvena nesigurnost koja se ispod površine krije – ljudi se za to uhvate jer su gladni ideja koje mogu lako da usvoje i osete se bezbedno.

Koliko je važno fizičko prisustvo oba sagovornika?
Komunikacija nije striktno racionalna ni verbalna, može biti i neverbalna. Načelno gledano, pozitivan ishod dijaloga (u kom ne mora uvek biti pobednika) lakše je postići ako dvoje ljudi sedi za stolom i pije kafu, nego ako se nalaze u TV studiju gde je razdaljina između njih svesno prenaglašena, ili na internetu gde čak ni ne vide jedno drugo.

Šta ako sagovornik odbija racionalne argumente, ili odgovara nekim priprostim sloganima, na primer "Zašto ih onda ti ne primiš kod sebe u kuću"?
Odgovorila bih da migracioni sistem ne zahteva ni od jednog građanina da izbeglice prima pod svoj krov. Premisa je tu lažna, on diskutuje u kontekstu koji ne postoji. To je podjednako relevantno kao kad bi me pitao "Zašto slonovi onda ne žive u moru".

Ako vidim da je sagovornik baš tvrdoglav i ne zanima ga razmena mišljenja, mogu li onda da mu kažem da odjebe?
Ne bih se oslanjala na uvredljive reči i izraze, jer vas to stavlja u poziciju slabosti.. Ako želite da mu poručite a odjebe, možete prosto da okončate razgovor i odete.

Šta bi trebalo da čitaju ljudi koje zanima veština besedništva?
Ja mislim da retoriku treba učiti u svim školama, to je osnovna veština razlikovanja laži od istine. Aristotel nas uči da privid istine ne mora biti ujedno i manipulacija istine, već samo znak da se postepeno približavamo istini koju još nismo sposobni da sagledamo.

Čitajte Aristotelovu Retoriku, kao i Kvintilijanovu Institutio Oratoria. Njihova je praktična primena bila viđena u nekim od najuspešnijih istorijskih govora. A od novijih stvari tu je Amerikanac Maršal Rozenberg koji kaže da reči mogu biti zidovi ili prozori u zavisnosti od toga kako ih koristimo. Iz toga se lako izvodi onaj empatski pristup debati, načelo otvorenosti prema sagovorniku umesto zloupotrebe moći.

U savremenom javnom diskursu, o ovome se malo zna. Naglašavamo onu lažnu težnju da se retorika predstavi kao nešto spektakularno, iako je u stvari sasvim drugačija. Naši savremenici su iskvareni užasno lošim primerima komercijalne komunikacije u najširem smislu reči. Ako nastavimo da rasprave o egzistencijalnim pitanjima svodimo na nivo marketinga, samo ćemo se zatvarati u svoju sve užu dimenziju, sve manje sposobni da se nosimo sa kompleksnim problemima sadašnjice.