Šta sam shvatila o sebi na terapiji 'Order of love'

Potiljak je deo tela koji najbolje poznajem kod svog intimusa (čoveka s kojim delim postelju, kuhinju, kupatilo i ostalo već petu godinu). To je zato što po vascelu noć, od popodneva kad se probudi, piči preferans na kompjuteru. Ovo, plus pijuckanje, njemu je suština života, pa ga, uglavnom, gledam s leđa. Kad mu to spočitam, brani se: „Dragaaa, pa nije baš tako", okrene se ka zidu i zahrče.

Ja, opet, ustajem rano, pišem, trčim u prodavnicu, na pijacu, po redakcijama, perem, peglam, kuvam ručak, uveče me umor sobali s nogu. Obaveze zapisujem u rokovnik, svaka štiklirana jeste bod više u mom samopouzdanju. Mojoj važnosti. Tako se prirodno nadopunjujemo, moj flegmatik i ja, sangvinik, s primesom kolerika.

Ali, svakih malo, razmišljam da to prekinem, uprkos strahu da ostanem sama. Tad potražim stručniju pomoć od prijateljske, gotovo jednodušne u mišljenju „ostavi ga". Obišla sam razne psihologe, grupe samopomoći i na kraju stigla i do metode Order of love.

Po ovom postupku, priznatom u tradicionalnoj medicini, za to kako se osećaš zaslužni su i tvoji preci. To je priča o porodičnim odnosima gde je nekad nešto, često davno, zapelo i zagukavilo. Pa, ako ti je abortirala baba, ti možeš da imaš problem u vezama, ili da manje voliš neko dete. Ili, ako ti otac nije dorastao roditeljskoj ljubavi, biraš partnere koji to nisu u pravom smislu, već ostaju večiti dečaci. Ili, ako je imao ljubavnice, majka i tebe gleda kao rivalku, što vas sprečava da ostvarite kvalitetan odnos. Tako vam je to nekako, samo laički, vrlo uprošćeno.

Sam način navođene introspekcije nalikuje psiho-drami. Izabereš neke od prisutnih da igraju određenu rolu iz porodičnog i šireg kruga, rasporediš ih po prostoriji, a oni se ponašaju shodno iracionalnom scenariju. Naime, u Poretku ljubavi se veruje da svi imaju pristup energiji date situacije, bez obzira kada i gde se odigrala. I to zaista radi, uvideh na vlastitom primeru.

Nedelja je, okupljene smo u stanu jedne od polaznica. Terapeutkinja nas opušta, fokusira na dlanove i stopala, instruira da pronađemo mesto gde osećamo svoju dušu. Umesto u grudima, gde bi svako očekivao, moja duša je u grbači. Bolnim, starački povijenim leđima, još od puberteta, kad su ih povukle naglo izdžikljale sise. Svaki pokušaj da je odatle dislociram, ostaje bezuspešan.

Na seansi nas ima toliko da sigurno znamo da nećemo sve doći na red. Sve smo žene, poslovično posvećenije unutrašnjem biću i spremnije da se javno požalimo, drugima iznesemo muku i bruku. Mene niko ne bira u prvom, drugom, trećem krugu… Valjda prejako emitujem nešto negativno da bih bilo kome mogla da poslužim da bilo šta rasvetli. Molim boga da budem sledeća čiji će slučaj da se pročešlja. Što molila, boga domolila, evo me na „pozornici".

Ukratko opišem svoju dilemu, ljubavni problem, ni manji ni veći od tuđih – sa decom, roditeljima, poslom… Terapeutkinja mi kaže da izaberem njega, sebe i nekog ko predstavlja izlaz iz situacije koja, po njoj, inklinira ravnoteži. Do god iz mene izvlači maksimum aktivnosti, a na ime njegovog minimuma.

Za njega sam unapred znala „glumicu", drugaricu što me je ovde i dovela. Ne zbog toga što je bivša zavisnica, ni zbog toga što poznaje mog partnera i što joj je gotivan, već što znam da ne drami, ne sere, ne preteruje, već je sasvim iskrena. Ne bih da me neki „fejk" odvede na stranputicu.

„Sebe" sam birala k'o u obrnutom ogledaklu. Snažnu, samouverenu, skoro pa gordu ženu, onakvu kakva bih ponekad želela da budem. Devojka za „rešenje" delovala mi je najstaloženije, opet u suprotnosti sa načinom kako rešavam stvari, ishitreno, ili blokirano, u zavisnosti od faze histerije. „Njega" sam okrenula ka zidu (kako bih drugačije?), „sebe" ka prozoru (simbolično), dok sam „rešenje" tutnula negde između.

Još nisam ni sela (u publiku), moj „partner" se već sručio na pod. Nešto „ga" odozdo vuklo. „Radije bih legla", priznala je „Cica" (iz džingla radija B92), pa joj terapeutkinja namesti udoban ležaj na parketu od jastuka i dva ćebeta. Smeškajući se u stlu da ova iznenadna želja da „Cica" sedne, pa legne, dovoljno govori o njegovoj energiji. „Cica" se razbaškarila, ne bi baš ništa menjala. Ne bi joj, kaže smetalo, da joj se pridružim, al' da makne dupe, ni govora.

Za to vreme, „ja" piljim kroz prozor sa čudnom grimasom. „Ovde me boli, tišti", samo to oseća(m) dok pokazuje(m) na grudi. Gde su obično srce i duša. „Ovako jaka reakcija je znak da nosiš neku staru muku, iz ko zna kog kolena", tumači terapeutkinja (u daljem tekstu i „šefica", kako je neformalno oslovljavaju). „Da li ti je to poznato", pita me, a vidi da jeste, jer me (pravu mene) oblivaju suze. Suzetine.

Pogledajte VICE dokmentarac o "Eksperimentima na životinjama: u labarotoriji za majmune":

„Kako da ne, baba mi je uvek bila žrtva, a ona je centralna figura mog vaspitanja", priznajem i zamišljam maka Emu koja je uvek jela trticu da bi za nas, majku i mene, ostali bataci i belo meso. Niko to od nje nije tražio, već vremenom, „samo" podrazumevao. Keva mi se, opet, samoubila, od pregolemog tereta svakodnevnog života, odrasla pod staklenim zvonom, nemoćna da se suoči sa teškoćama. Za njih obe moju dvojnicu tišti u grudima.

Devojka - „rešenje", u međuvremenu, ne može ni da mrdne. Fiksirana je pred regalom, igrom slučaja, sasvim istim kao u mom detinjem domaćinstvu.Tako blokirana, odmah se pokazala kao nepotrebna, izlišna, pa je šefica odstranila sa scene. Sve što je trebalo da se reši, bilo je do mene.

A „mene" je sve jednako bolelo, stiskalo u grudima. Ne bi „mi" palo na pamet da se okrenem prema partneru, izvaljenom, opuštenom, pod pokrivačem, pa „me" je terapeutkinja zarotirala. „Ja" se uhvatih za glavu, uz još bolniju facu, kao da sam dobila napad migrene. „Ne osećam ništa, samo sažaljenje", opisala je emociju čija je nus-pojava bila fizička bol. Odakle ona zna šta preteže u mom odnosu, pitala sam se. Jer, negde mi najteže pada kako bi on „jadan" bez mene… da plati stan, da redovno ruča, (da kupi alkohol)…

Scena dalje nije mogla da teče, toliko je moju „kaskaderku" žigala glava, pa mi se šefica obrati: „Ako tako nastaviš, postoji ozbiljna mogućnost da se razboliš".

Zato me postavi licem u lice sa partnerom (za divno čudo, nije okrenuo potiljak). „Sad mu reci: ostavljam te, i krećem svojim putem, za svojom srećom". Ja ponavljam mehanički, bez ikakvih emocija. Kao da u toj pozi ne mogu da prepoznam svog izabranika. Skrećem joj na to pažnju, a ona pita da li nešto „vidim" kad zatvorim oči, recimo, neku boju. Vidim tamnu mrlju oko koje se žari žuto, narandžasto, što me asocira na slobodu. Ali, noge su mi i dalje prikovane, jezik zapliće kao šlogiran.

Još mi je svašta sugerisala da mu kažem – da hoću da živim sopstveni život, da neću više da nosim teret, da nisam to dužna, da ga puštam da on nađe svoju životnu stazu… i tome slično. Papagajski recitujem, glava mi prazna, kao i duša, koja se iz „grbe" pomera ka vratu. Skolala me neka čudna tupost, u disbalansu sa rečima. U tom stilu i sedam, poslednju sesiju pasivno pratim, kao da me partner (pravi i scenski) inficirao inertnošću.

Sva smušena krećem, u hodniku me čeka jedna od učesnica, koju znam od ranije. „Je l' vidiš razliku između sebe i mene", pita me, a ja ne kapiram na šta misli. „Želim ti ovakav osmeh", prosvetljuje me, listajući romantične poruke svog dragana sa mobilnog. Njega je srela tek kad je poslušala savet šefice, koja samo u drastičnim primerima bira da sugeriše konkretnu akciju. Za blaže je dosta da vide scenu iščitanih energija.

Ja sam još neko vreme pod dojmom. Smišljam način kako da ga ostavim,a da ne bude bolan. Onda mi drugi zadatak, sledeći sa spiska, skrene misli. Vraćam se u kolotečinu žene-sline kojoj više godi da nosi tuđe breme, nego li da reši svoja posla. Možda je istina to što mi je još rekla ta žena srećnog osmeha: možda nešto jače treba da me šutne u dupe, od Ordera.

Kod kuće vidim da je moj „potiljak" oprao posuđe. Sam je otišao da kupi pivo, nije čekao da mu donesem. Namestio je krevet. Stvari se kreću na bolje, možda baš ne moram da ga ostavljam. Tako sad mislim, ali je sasvim moguće da ću već za pola sata sasvim da odlepim zbog njegovih navika. Sve je kod mene tako kratkog daha, osim potrebe da budem mučenica.

Jer, zajedno sa tim bremenom, nasledila sam egocentrizam nekog posebnog kova. Neka i boli, samo da sam ja glavna, ona od koje sve zavisi. Srećom pa nemam poroda, da nastavi poredak (ne)ljubavi. Ili mi treba psihoanaliza što temeljno menja karakter, a ne samo jedna sesija Poretka ljubavi.

Možda i ja treba da nađem drugog, kao ona srećna žena. Ali, osećam da još nisam dorasla drugoj do paćeničkoj ulozi. I prvi muž mi je bio sličan, pa sam ga zamenila ovim. Kao da me nešto jače drži u začaranom krugu, što se ne rešava deklaracijom „ostavljam te".

Ako to stvarno uradim, šta će da me motiviše da ustajem rano, pišem, trčim u prodavnicu, na pijacu, po redakcijama, perem, peglam, kuvam ručak? Ne znam, dok ne iskusim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu