istorija

Odakle potiče izraz "Vešanje na Terazijama"

Iza tih reči stoji mrak i ne jedna, već dve tragične epizode, iz oba svetska rata.

pisao Bane Gajić
06 Septembar 2018, 6:00am

Fotografija: izdanje "Zločini Vermahta"

Dan još nije bio svanuo u toplom predskozorju 17. avgusta 1941. kada je opersku pevačicu Melaniju Bugarinović u njenom stanu na Terazijama, probudila vika sa ulice. Diva se polako privukla prozoru i razmakla zavesu tek toliko da krajičkom oka vidi šta se dešava ispod njene sobe. Nacistička okupacija Beograda počela je četiri meseca ranije i na snazi je bila zabrana izlaska van kuća pre pet časova izjutra, pod pretnjom streljanja.

Melanija nije znala da li se pretnja okupatorskog aparata odnosi i na puko posmatranje kroz prozor, ali je svejedno bila oprezna.

"Ja sam nevin, ne ubijajte me ljudi!", vikao je čovek u seljačkoj odeći koga su vezanih ruku dvojica u nemačkim uniformama vukla ka obližnjem stubu javne rasvete. "Nevin sam, nemojte ljudi", nastavio je da očajnički viče, kako će se kasnije ispostaviti, Velimir Jovanović, iz mesta Parcane u blizini Beograda. Jedan od vojnika mu je prislonio cev automata u stomak i odjeknuo je rafal. Jovanović je pao mrtav, nakon čega su na njegov leš namakli omču i podigli ga na stub.

Pored Jovanovića, nacisti su doveli još četiri čoveka. Nakon što je ispaljen prvi rafal u zlosrećnog seljaka iz Parcana, odjeknulo je još nekoliko pucnjeva. Esesovci i pripadnici tajne nacističke policije Gestapo ubili su na licu mesta i ostale. Zvali su se Milorad Pokrajac, Jovan Janković, Svetislav Milina i Ratko Jević. Njihova tela su zatim takođe podigli na ostale stubove, prikačili su im ćirilični natpis na kartonu "Komunistički terorista", i otišli u svoj štab prekoputa ulice odakle su prethodno doveli žrtve.

Putnici tramvaja posmatraju telo Velimira Jovanovića, 17.08.1941 - fotografija: autorova arhiva

Zgrožena i zaprepašćena onim što je videla, operska diva Bugarinović ostala je do danas jedini poznati svedok početka događaja koji će se duboko urezati u kolektivno pamćenje Beograđana - vešanja na Terazijama 17. avgusta 1941. godine.

Kada je već svanulo, a bila je nedelja (zločin je sračunat da bude na dan u kome je "čitav Beograd“ izlazio u tradicionalnu porodičnu šetnju i kafanski dnevni provod), preko Terazija su krenuli prvi pešaci i tramvaji.

Beograđani su, tog jutra, sa užasom videli tela kako vise sa bandera u centru grada. Niz nogavice nesrećnih ljudi slivala se tamna usirena krv i još uvek padala na kaldrmu kojom je bio popločan centar grada. Iako je grad bio bombardovan početkom aprila, sa mnogo žrtava, a na sve strane su još uvek stajale ruševine, Beograd je počeo da se polako oporavlja od te prve velike ratne traume. Počele su da rade kafane, radnje, gradski prevoz, i život da dobija privid „normalnosti“. Utoliko je šok prizora u kome sa bandera vise obešeni masakrirani ljudi ponovo ulio stravu u usplahireno građanstvo.

"Na Terazijama su vešala", došaptavali su prolaznici jedni drugima od Slavije i Nemanjine do Kalemegdana. Strašna vest se munjevito proširila gradom i već u toku prepodneva veliki broj ljudi je dolazio da vidi mučan prizor. Nacisti su ubilački hladnokrvno izračunali koliko je dužine konopca potrebno da obešeni vise tako da ih ne zakače tramvaji u prolazu (stubovi na kojima su stajala tela nosili su električnu kontaktnu mrežu za tramvajski prevoz), a opet da budu dovoljno blizu prolaznicima da osete dah smrti.

"Ravnodušno ispijanje piva ispod leševa"

Tog leta u Srbiji je buknula velika pobuna komunističkih odreda i naoružanih grupa kraljevske vojske čiji oficiri nisu priznavali poraz u Aprilskom ratu, i nacisti su pored ogorčenosti na "nepoćudne Srbe" bili i zabrinuti da bi omasovljenje ustanka vitalno ugrozilo njihove saobraćajne kapacitete kao i funkcionisanje eksploatatorske okupacione privrede koja je kopala rude metala enormno važnih za ratne napore Trećeg rajha po nekoliko jama u Srbiji.

Dok još nisu obznanili zločinačko pravilo "sto za jednog", da će u odmazdama ubiti sto Srba za svakog nemačkog vojnika koji strada od strane ustanika, nacisti su odlučili da na ovakav način, javnim vešanjem leševa nekoliko ljudi u centru Beograda, upute zastrašujuću pretnju Srbima šta ih dalje čeka ukoliko se ne smire i pokore.

"Između obešenih zatezalo se veliko platno koje je objavljivalo konjičke trke kod Careve ćuprije za sledeću nedelju. Radio zvučnici su prenosili kao na kermesu neku muziku Radio Beograda koji je sad bio nemačka vojnička stanica. Pred Difrankovom "Atinom“ sedeli su neki ljudi i žene, kao i svake druge nedelje, i srkali svoja pića. Porodice, nedeljno obučene, zaustavljale su se pred ovim prizorom i majke su držale za ruke svoju decu koja su lizala kornete sladoleda na vrućini i gledala začuđeno u obešene. Na sredini terazijskog skvera bila je istaknuta velika tabla sa inicijalima mučenika i njihovim zanimanjima – jedan student, dva radnika i dva seljaka, jedan iz Parcana, drugi iz Drlupe, oba iz sreza Kosmajskog, i dela za koja su ih optuživali“, pisao je kasnije Stanislav Krakov, pisac koji je tuda prolazio sa svojim ujakom Milanom Nedićem.

17.avgust - jedna od žrtava - fotografija: autorova arhiva.

Priča da su Beograđani sedeli i pili pivo ispod leševa ubijenih, koja se provlači sve do danas kao neizostavan segment celokupnog pojma "vešanja na Terazijama", najverovatnije je zaživela iz ovih natpisa Krakova. On je tokom okupacije uređivao kvislinšku štampu i u nekoliko navrata je u novinama ponavljao ovaj mučan detalj, o indiferentnim ljudima koji sede u "Atini" (tada prestižni gradski lokal, baš pred samim mestom zločina) i piju pivo u senci vešala.

Leševi su stajali na Terazijama čitav dan da bi, najverovatnije, bili skinuti u noći 18. avgusta i odneti na nepoznatu lokaciju. Same bandere koje su poslužile kao gubilište dugo su ostale da stoje na tom mestu, i to svih pet, sve do sredine pedesetih kada su prenete na Novo groblje i postavljene u Aleju ubijenih rodoljuba. Kao prvoklasni spomenik opstale su na tom mestu decenijama, do rekonstrukcije tog dela groblja 2003. godine kada su neočekivano nestale bez ikakvog traga. Do danas je ostalo nepoznato kako je došlo do toga, da li su ukradene tokom noći, kao "sekundarna sirovina“, namerno preprodate, ili čak "uklonjene" zbog svoje teške istorijske konotacije.

Prvi svetski rat

Ipak, iako se u kolektivnoj svesti Beograđana pojam "vešanja na Terazijama" isključivo odnosi na pomenuti događaj iz 1941. godine, to nije jedina javna egzekucija koja je sprovedena na tom mestu u XX veku. Prema fotografskom materijalu koji je otkriven na internetu, Terazije su poslužile kao mesto prvog ubistva nedužnih Beograđana od strane okupatorskih snaga.

U kratkom periodu zauzeća grada u Prvom svetskom ratu, decembra 1914. godine, koji je trajao svega 14 dana, Austrougari su postavili vešala na mestu na kome se danas nalazi fontana na Terazijama ispred hotela "Moskva“" i tu obesili nekoliko ljudi. Prva žrtva se zvala Miroljub Radojčić i njegovu smrt snimio je nepoznati austrougarski fotograf.

Okupatori su primenjivali netipična vešala na kojima smrt nije nastajala padom sa visine i trenutnim lomljenjem vrata već sporim i stravičnim davljenjem od težine tela koje je prislonjeno na malu visinu uz drveni stub.

Austrougari su tokom okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu od 1914. do 1918. masovno primenjivali čin vešanja nevinih ljudi kao kaznenu meru i sredstvo primoravanja stanovništva na pokoru novim vlastima. U arhivama iz tog perioda nalaze se fotografije vešanja seljaka, žena pa čak i dece iz Mačve, Šapca, Kruševca, Jagodine, pa sve do Pljevalja u Crnoj Gori. Posebnu monstruoznost talasu vešanja i ubistava davljenjem davalo je to što su austrougarski oficiri sa posebnom pažnjom fotografisali te prizore i – nosili te snimke kao morbidne suvenire sa sobom.

U toku borbi u Prvom svetskom ratu, srpski vojnici su sa čuđenjem i užasom otkrili da se kod mnogih zarobljenih ili poginulih austrougarskih oficira nalaze snimci sa prizorima egzekucija vešanjem. Kada su u Vrhovnoj komandi shvatili koliko su ti snimci upečatljivi dokazi ratnih zločina počinjenih u napadnutoj Srbiji, odredili su posebnu grupu za prikupljanje tog materijala po bojištu.

Fotografija: Prvo vešanje na Terazijama, decembar 1914. Žrtva je Beograđanin Miroljub Radojčić, a dželati austrougarski vojnici.; izvor fotografije: Muzej grada Beograda.

Tim je predvodio fotograf Rista Marjanović, predratni dopisnik tadašnjeg najtiražnijeg lista na svetu, američkog "Njujork Heralda", koji je od tako sakupljenih snimaka 1915. organizovao izložbu u Parizu i Londonu, posle kojih više nije bilo sumnje u razmere talasa ratnih zločina po Srbiji. Dve od tih fotografija prikazivale su vešanja po Beogradu: jedno nepoznatog sveštenika u krugu vojne bolnice (danas Urgentni centar KCB) i drugo, već pomenuto ubistvo Miroljuba Radojičića ispred hotela "Balkan" i palate "Rosija" (danas hotel "Moskva").

Vešanje na Terazijama je tako doživelo svoju premijeru koju će nacisti, po svemu sudeći, baš na osnovu tog iskustva, ponoviti 27 godina kasnije, avgusta 1941. Sam pojam - "vešanje na Terazijama" - bio je time spreman da zaživi u svesti i govoru Beograđana.

Anegdota sa Ćuruvijom

Da pomen tog lošeg istorijskog iskustva može da izazove negativna osećanja i bes koji će se odraziti na sam život onog ko je koristi, pokazuje i "anegdota" u kojoj je frazu upotrebio Slavko Ćuruvija, kasnije ubijeni novinar i vlasnik lista "Dnevni telegraf“. Prema potonjim navodima novinara Aleksandra Tijanića, Ćuruvijinog kolege i saradnika u to vreme, ovaj je "vešanje na Terazijama“ pomenuo u poslednjem razgovoru koji je vodio sa Mirjanom Marković, predsednicom tadašnje partije JUL i suprugom predsednika Srbije Slobodana Miloševića, u kasnu zimu 1999. godine.

U želji da istakne nepodnošljivu situaciju u kojoj se nalazi srpsko društvo usled političkog terora koji je krenuo da sprovodi njen suprug, i da ilustrativno istakne kakve bi posledice mogla da donese čitava takva rigidna politička i društvena klima, Ćuruvija je naivno i neoprezno upotrebio frazu "vešanje na Terazijama" kao ishod koji bi mogao da snađe samu predsedničku porodicu ukoliko dođe do građanskih nemira.

Mirjanu Marković su te reči izuzetno uznemirile i prekinula je razgovor, da ga više nikad ne nastavi sa Ćuruvijom. Zlosretni novinar je nedugo zatim ubijen ispred svog stana 11. aprila 1999. Zločinu je prethodio članak pun pretnji objavljen u listu "Politika Ekspres“ nekoliko dana ranije, a ubice do dana današnjeg nisu otkrivene i osuđene.