Egzorcizam nije zamena za doktora

Ovaj tekst je originalno objavljen na VICE US.

Mari Maklelan kaže da je sa 15 godina po prvi put pomislila da je pohode demoni. Ova mlada Kanađanka u kariranoj košulji, kose ofarbane u zeleno, prisustvovala je probi za uskršnju predstavu u svojoj evangelističkoj školi u Nju Brunsviku kad je osetila da joj se strah uvlači pod kožu. Glumca u ulozi Isusa dizali su na krst dok mu je lažna krv curila niz ruke i lice, a Maklelan je počela da diše ubrzano i da se agresivno češe.

„Nisam znala šta se dešava, znala sam samo da moram da pobegnem", priča u telefonskom razgovoru danas o tom teškom trenutku iz 1995. Ponašala se do te mere mahnito da joj je prišao pastor i pribio joj šake o pod. Od njegovog dodira bila je samo još više užasnuta, što je česta pojava u slučajevima demonskog posedovanja.

„Jesi li se nekad igrala prizivanja duhova?" pitao je pastor. Maklelan je klimnula glavom. On joj je objasnio da je verovatno pohodi demon, uznemiren prizorom raspeća. Ovo ju je užasnulo i izazvalo osećaj psihološke podvojenosti tela i duha.

Maklelan nije znala ovog pastora (bio je iz druge crkve), ali mu je verovala. Držao ju je prikovanu za pod nekoliko minuta i molio se. Kad je otišao, više ga nikad nije videla. Pošto joj molitva nije pomogla, Maklelan je nedugo potom počela da se seče u pokušaju da naškodi telu posednutom demonima.

Tri godine kasnije, Maklelan je još uvek verovala da je pohode demoni. Jedne večeri, dok je radila kao savetnik u crkvenom kampu nedaleko od Saseksa, osetila je kako ponovo gubi kontrolu nad svojim telom. Počela je da se njiše napred-nazad i nešto mrmlja. Ostali savetnici i pastori u kampu zagrlili su je i pokušali da isteraju đavola iz nje, što je samo pojačalo strah koji je osećala.

„Neko se stalno molio nadamnom, često na stranim jezicima. Neki su buncali, neki su me ubeđivali da ispovedim grehe dok oni zazivaju svetog duha da ih izgna iz mene." Kad se onesvestila od umora, to je uzeto kao dokaz da su demona bili izgnani.

Ona danas ne smatra da su je opsedali demoni. Medicina je ustanovila da pati od anksioznosti otežane sugestijom demonizma (što je vodilo ka samopovređivanju) i kasnijim pokušajem prisilnog egzorcizma.

Pogledajte VICE film: Glasovi (ludila)

Kroz istoriju, demonska posednutost je u mnogim verama bila česta amaterska dijagnoza kojim bi se objašnjavali mnogi poremećaji, od šizofrenije do epilepsije. Kakvo god bilo zdravstveno stanje, verski zvaničnici bi izvodili egzorcizme umesto terapije. U slučaju Maklelan, isterivanje duhova izazvalo je trajne psihološke posledice od kojih se godinama oporavljala. U drugim slučajevima posledice mogu biti još teže, čak i fatalne. Poslednjih godina u medije dopiru priče o egzorcizmima u kojima se ljudi tuku, truju, gaze, ili izgladnjuju.

Takav slučaj viđen je kod 25-godišnje žene po imenu Kjonga Ha, koja se zbog nesanice obratila Jesus-Amen duhovnicima. Dijagnoza je ustanovila demonizam, pa su Ha vezali i šest sati tukli do smrti u Emerivilu u Kaliforniji 1995. godine. Žan Park, duhovnik ove crkve, rekao je policajcima da su preminuloj ženi povrede naneli demoni.

Ovu vrstu zločina obično sprovode izolovani evangelisti ili grupe koje se ne oslanjaju na infrastrukturu i hijerarhijski nadzor kakvim raspolaže Katolička crkva. Oni koji veruju u „duhovno ratovanje", ideju po kojoj anđeli i demoni konstantno u sukobu unutar naših duša i tela, kao što je Gordon Klingenšmit, kažu da svaka vrsta greha može voditi do demonskog posedovanja. Drugim rečima, egzorcizam potencijalno preti svima nama.

Klingenšmit je isterivač duhova, ali i bivši senator iz Kolorado Springsa – nezvanične prestonice američkih evangelista. On smatra da mediji negativno predstavljaju egzorcizme. „Moderna isterivanja duhova, koliko ja znam su veoma nežna, veoma česta, i veoma korisna", kaže on u telefonskom razgovoru. „Mi u Americi na to gledamo izvitopereno zahvaljujući medijima i Holivudu. Nije to kao na filmu."

Katolici obično drugačije prilaze ovom problemu od evangelista. Na osnovu viševekovne prakse, zaključili su da manjak apetita ili svrab ne zavređuju (potencijalno nasilno) isterivanje duhova. Danas se osoba obično upućuje na psihološko ispitivanje pre nego što se razmotri egzorcizam. (Maklelan bi bolje prošla da je krenula tim putem.)

Zahvaljujući ovim filterima, katolički egzorcizmi vekovima unazad postaju sve ređi i ređi. Ipak, prethodnih decenija ovu praksu je oživela pop kultura koja egzorcizme najčešće dovodi u vezu sa katoličkim sveštenicima, pa se širom sveta broj ovih rituala povećao. Više nije praksa da sveštenici postavljaju dijagnozu, već im ljudi masovno dolaze i sami insistiraju da iz njih izgna đavole.

Francuski Le Monde izveštava da je u SADA 2000. godine bilo samo 12 licenciranih egzorcista; 2014. je taj broj skočio na 85. Iste godine, Vatikan je formalno priznao Međunarodno udruženje egzorcista, savez katoličkih sveštenika koji putuju svetom, isteruju đavole, i obučavaju nove egzorciste. Prošle godine je kroz kurs prošlo 150 sveštenika, ove godine ih ima 250. Da ne pominjemo da Vatikan od nedavno nalaže da svaka dijeceza mora imati bar po jednog egzorcistu zbog povećane potražnje.

Isti izvor navodi da isterivanje duhova naručuju vernici iz svih staleža, ali ih je 75% ženskog pola, a među njima je većina žrtava seksualnog nasilja (silovanja, incesta, itd.) Istom populacijom bavi se Libera Nos („Spasi nas"), italijanski dokumentarac u režiji Federike Di Đakomo koji opisuje kolika je pomama za egzorcizmima među katolicima. Fenomen zlostavljanih žena koje zahtevaju da se iz njih isteraju demoni sugeriše da mnogi od ovih vernika zaista pate od posledica ozbiljnih psiholoških trauma.

„Za mnoge je dovoljno da im sveštenik utvrdi problem, da mu da ime, i odmah se osećaju kao da su spašeni", kaže Di Đakomo preko Skajpa. „U Italiji je teško doći do besplatnog psihološkog savetovanja, a kao terapija obično se nude lekovi. Ljudi probaju Nju Ejdž, probaju ajahuasku, ali sveštenik je deo njima bliske kulture, čini im se stvarnim."

U filmu, jedan sveštenik je do te mere preplavljen zahtevima navodno posednutih ljudi da počinje da izvodi masovne egzorcizme. Prikazuju nam se grupe ljudi sa svih nivoa društva kako se grče i tresu na podu crkve, pljuju, psuju, plaču, reže kao besni psi, pričaju o sebi u trećem licu demonskim glasom, a sveštenik citira Sveto pismo dok ih zasipa solju i svetom vodicom."

„Sveštenici dolaze sa svih strana sveta [na kurs]. Kažu da su do te mere zauzeti isterivanjem duhova da ništa drugo ne stižu da rade. Neki čak obavljaju egzorcizme preko telefona ili SMS-a", kaže Đakomo čiji je film nedavno emotivan u sklopu vatikanskog kursa za egzorciste.

Neki misle da je ovaj porast potražnje posledica uticaja pop kulture, koji je počeo još 1973 sa filmom „Isterivač duhova" Vilijama Fridkina. Ovo delo bilo je rodonačelnik čitavog žanra; samo u poslednjih par godina imali smo priliku da gledamo filmove kao što su The Exorcism of Emily Rose, The Rite, The Last Exorcism, The Possession, Exorcist: The Beginning, The Last Exorcism Part 2. Ideja demonske pretnje ovako se jača u svesti nekih vernika.

„Pop kultura vratila je egzorcizme u žižu javnosti, upravo zbog toga se izvode u sve većem broju", kaže Adam Posamai, profesor sociologije i popularne religije na Univerzitetu Zapadnog Sidneja. „Danas ljude više interesuje emotivna, nepoznata strana života od one racionalne; zato ih se sve više okreće magijskom rasuđivanju."

Na temu porasta potražnje za egzorcizmom, Vatikan je izdao izjavu kojom za ovo krivi širenje „crne magije, paganizma, satanizma, i prizivanja duhova" po internetu.

Otac Gabrijel Amort, možda najpoznatiji od modernih egzorcista, kaže za Telegraf da je za ovaj razvoj krivi širenje istočnjačkih religija preko joge i knjiga o Hari Poteru. On smatra da se tim putem poziva Satana da uđe u čoveka. Ova upozorenja zvuče poznato Mari Maklelan, kojoj je rečeno da je bila posednuta jer se igrala Uidži tablom.

„Tada sam im poverovala, al kad se sad osvrnem, sećam se da me je u to vreme nekoliko drugarica odbacilo. Govorila sam sebi da me niko ne voli, da niko ne želi da sam tu, pa me je uhvatila panika. Naravno, sve je samo iskomplikovao čovek koji me je oborio na pod i rekao mi da mi je u telo ušlo demonsko biće", priseća se Mari Maklelan. „Imam naviku da se češem po rukama kad sam nervozna, a to teško da može da popusti kad te neko drži prikovanu za pod i ne da ti da ustaneš. Ne znam šta su očekivali da se desi, da se nekako smirim? Tek kad mi je telo istrošilo sve rezerve energije, panika je prestala jer sam se sasvim isključila. Za njih je to bio kraj demonskog pohođenja."

Neki sekularni medicinski stručnjaci smatraju da egzorcizam može imati pozitivan psihološki efekat. „Izuzetno je teško racionalnim argumentima osporiti nečije duboko ubeđenje da ga pohode demoni", piše Dr Stiven Dajmond za Psychology Today, i zaključuje „nekad je najbolje pratiti ih tamo kuda su krenuli, koristiti verovanja koja je pacijent već usvojio da bi mu se pomoglo."

Možda to za nekog i važi, ali obolele osobe kojima se postavi dijagnoza demonizma suočavaju se sa ozbiljnim zdravstvenim rizicima. Maklelan je imala sreće jer joj je par godina kasnije ponuđena stvarna terapija, ali njena priča je poučna – egzorcisti bi trebalo da se zapitaju šta rade. Njeno iskustvo demonstrira kako se isterivanjem duhova sa jedne strane škodi telesnom zdravlju, a s druge strane se obolela osoba udaljava od vere.

„[Egzorcizam] je bio početak kraja moje vere", kaže Maklelan. „Sve te godine molitava, bulažnjenja, kukanja i plakanja svud oko mene. Kompleksan proces koji nije sprečio da me kad odem na spavanje ponovo uhvati napad panike. Jednostavno nije delovalo. Danas se oslanjam na nauku."

Još na VICE:

Zašto treba da preskočiš mozak ako jedeš prijatelje

Pornići sa čigrom za stres su najnoviji hit na Pornhabu

Nauka je našla način da prevarite svoje slomljeno srce