Hitlerov lekar tvrdi da je diktator zamalo umro od prekomerne doze kokaina

Ilustracije: Armando Veve

Ovo što sledi je odlomak iz knjige Blitzed: Droge u Trećem rajhu Normana Olera. Oler je pet godina istraživao građu za svoju knjigu, proučavajući medicinske nalaze, dnevničke zapise, pisma nacističkih zvaničnika i vojne izveštaje koji se čuvaju u nacionalnim arhivama u Berlinu i Vašingtonu. Uprkos čitavom tom ogromnom trudu, neki kritičari doveli su u pitanje autentičnost knjige, a u predgovoru rasprodatog nemačkog izdanja Oler priznaje da je primenio "iskrivljenu perspektivu". Ipak, cenjeni Hitlerov biograf Ijan Keršo nazvao je knjigu "ozbiljnim naučničkim radom", a prikaz iz Kirkusa sa zvezdicom preporuke zaključuje da ona "u značajnoj meri doprinosi našem razumevanju Trećeg rajha."

Operacija Valkira i njene farmakološke posledice

Park oko Vučjeg legla zarastao je u bujno zelenilo, leto je bilo vrelo, šuma treperila, a Teo Morel pričvrstio je komarnik za zaštitu lica na vizir svoje impresivne vojničke kape. Drvene barake firerovog štaba dobile su jak štit od vidu ojačanih zidova od iverice, Gebels je ponovo pušio, a 20. jula 1944. godine: "Pacijent A primio je injekciju u 11:14, kao i uvek." U zdravstvenom kartonu postupak je označen kao "x".

Farmakološki osvežen, Hitler je požurio do prizemne zgrade u kojoj se tog sudbonosnog dana održavao vojni brifing. Neki oficiri već su čekali ispred vrata. Diktator je skupio svoje bujne obrve tako da je izbočina iznad njih postala još naglašenija i rukovao sa svima oko sebe. Potom je stupio u unutrašnjost barake, čiji su prozori bili otvoreni zbog agresivne vrućine. Dok su preostala 24 učesnika bila grupisana oko dugog hrastovog stola, sam je seo za sto i počeo da se igra lupom. General potpukovnik Adolf Hausinger, koji mu je stajao zdesna, smrknuto je opisivao situaciju na Istočnom frontu. Klaus Graf fon Staufenberg, koji je malo zakasnio, rukovao se sa Hitlerom i gurnuo svoju smeđu aktovku ispod stola, onoliko blizu svoje mete koliko je mogao. Nešto kasnije ponovo je neopaženo napustio prostoriju. U 12:41, admiral je prošetao do jednog od prozora da uzme malo svežeg vazduha. Hitler se sasvim nagnuo nad sto da bi bolje pogledao mapu, naslonivši bradu na ruku, a lakat na gornju površinu stola. Bilo je 12:42. General je objašnjavao: "Ako se vojna grupa konačno ne vrati sa Čudskog jezera, uslediće katastrofa" — I tad je došlo do snažne eksplozije.

"Video sam jarki, jasan nalet plamena i pomislio da to može da bude samo engleski eksploziv. Nemački eksplozivi nemaju tako intenzivan jarkožuti plamen." Hitlerov sopstveni opis događaja zvuči neobično rezervisano, kao da priča iza nekakvog vela. Udar eksplozije odbacio ga je iz središta prostorije čak do vrata. Imajući u sebi "x", diktator je možda eksploziju doživeo kao da je obmotan vunenom vatom, a osećao se jednako neranjivo kao Vagnerov Zigfrid — dok su se svuda oko njega teško ranjeni oficiri borili za svoje živote, sa kosama u plamenu. Kao da je tek slučajni posmatrač, on je ispričao: "Trenutak kasnije, nisam mogao da vidim ništa jasno kroz gusti dim. Video sam svega nekoliko prilika kako leže u izmaglici i pomeraju se. Ležao sam u baraci, blizu levog okvira vrata; na meni je ležalo nekoliko ploča i stubova. Ali uspeo sam da ustanem i pokrenem se bez ičije pomoći. Bio sam samo malo ošamućen i pomalo dezorijentisan."

Morel je čuo eksploziju sa svog radnog mesta i odmah pretpostavio da se radi o bombi. Svega nekoliko trenutaka kasnije, u ordinaciju mu je uleteo Hitlerov sobar Hajnc Linge: profesor mora hitno do firera. Lekar je u žurbi uzeo svoju crnu torbu i odgegao se na vreli letnji vazduh. Neki general ležao je na podu s otkinutom nogom i iskopanim okom. Morel je želeo da se zaustavi i ukaže mu pomoć, ali ga je Linge odvukao dalje: firer je važniji.

Nije im trebalo mnogo da stignu do Hitlera, koji je predstavljao groteskan prizor: smeškao se bezbrižno i sedeo na krevetu iako mu je čelo bilo krvavo, kosa otpozadi spaljena, a na zadnjoj strani lista imao je opekotinu veličine tanjirića: "Kajtel i Varlimont su me odveli u moj bunker", diktator je ispričao sa živahnim, gotovo veselim izrazom lica: "Usput sam video da su mi pantalone gadno pocepane i da se svuda vidi golo meso. Potom sam se umio, jer mi je lice izgledalo kao u Mavra — nakon čega sam se presvukao."

Kad je Hitler istakao da Musolini dolazi na važnu državnu posetu za dva sata, Morel je izvadio svoj pribor i ponovo mu ubrizgao "x". Malo je verovatno da je to bila samo glukoza a ne neki efikasan lek protiv bolova. Pacijent A imao je na desetine iveraka u svom telu i oni su sada morali da budu uklonjeni jedan po jedan — što je bio bolan postupak. Ali Hitler nije negodovao. Probušene bubne opne su mu krvarile, ali mu čak ni to nije smetalo, i impresionirao je svakoga svojom vidnom hrabrošću.

U zdravstvenom kartonu Pacijenta A, Morel je zapisao da Hitler nije bio ni najmanje potresen. Puls mu je bio normalan, kao i uvek. Lekar je svejedno predložio da ostane u krevetu. Ali Hitler, živahan posle injekcije, već je stajao u svojim sveže izglancanim čizmama i govorio kako nema smisla da savršeno zdrav čovek prima svoje goste u krevetu. Umotan u pozamašni crni plašt, otišao je do železničke stanice u Vučjem leglu i nestrpljivo čekao Musolinija, koji je, zatečen Hitlerovom očiglednom fizičkom izdržljivošću, izjavio: "Bio je to znak s nebesa!"

U stvarnosti, Hitler je osećao ozbiljnije posledice nego što je to na prvi pogled izgledalo. Gotovo je u potpunosti izgubio sluh i počeo je da oseća jake bolove u rukama i nogama kada je naveče uminulo dejstvo "x". Krv mu je i dalje neprekinuto tekla iz oba uva. U psihološkom smislu napad je imao katastrofalne posledice. U svom tradicionalno sporadičnom ritmu, Pacijent A je primao "x" protiv bolova i nervne rastrojenosti. U ovoj kritičnoj fazi posle pokušaja puča, nije mogao sebi da priušti da propusti dozu. Međutim, predstavljanje Hitlera kao neuništivog, čak neranjivog heroja nije uvek funkcionisalo. Kad je dočekao grupu oficira nedelju dana kasnije, njihovi uzbuđeni povici " Hajl Hitler!" zamrli su čim su ga videli kako ulazi u prostoriju. Odjednom je jaz između fikcije o fireru i Hitleru iz stvarnog života postao suviše napadan.

Najzad, kokain!

Oh, noći! Uzeo sam malo kokaina i disperzija krvi je u toku, kosa mi sedi, godine beže, moram, oh moram u živosti još jednom procvetati pre nego što istrunem. — Gotfrid Ben

Zbog povrede obe bubne opne, poslat je nalog obližnjoj rezervnoj poljskoj bolnici da se u Vučje leglo dovede doktor Ervin Gising. On je brzo uvideo šta se dešava u višim ešalonima hijerarhije. Iako mu je pre njihovog prvog sastanka rečeno da je Hitler neka vrsta "moćnog, mističnog Supermena", susreo se sa pogurenom, slabašnom figurom u tamnoplavom bademantilu i papučama na bosim nogama. Gising je precizno zabeležio svoje utiske:

U neurološkom pogledu, specijalista je pacijentu postavio normalnu dijagnozu: bez halucinacija, bez gubitka kontrole nad crevima, sa funkcionalnom memorijom i osećajem za prostor i vreme. "Emocionalno nestabilan, međutim — ili voli ili mrzi. Ima stalne nalete misli, njegove izjave su uvek važne… firerovo psihološko stanje je veoma kompleksno."

Pregledajući Hitlerove probušene bubne opne, Gising je pronašao poveću ranu u obliku srpa u desnom uvu i manju povredu u levom. Kad je počeo da tretira osetljivo tkivo kiselinom, bio je impresioniran Hitlerovom izuzetnom pasivnošću. Više ne osećam bol, hvalio se Pacijent A. A i, u svakom slučaju, bol ionako samo služi da očvrsne čoveka. Gising nije mogao da pretpostavi da ovaj ne oseća bol zato što mu je njegov lični lekar dao drogu neposredno pre pregleda. Nije bilo konsultacija između dva lekara. Iako Gising nije saznao ništa od Morela šta mu je ovaj dao, ni Morel nije imao predstavu šta je novi lekar prepisao pacijentu: "Stručnjak za uši doktor Gising mi nije podneo nikakav raport", Morel je primetio uvređeno. Dva doktora su od prvog trenutka razvili antipatije jedan prema drugom. Kad se Morel obratio Gisingu po dolasku rečima: "Ko ste vi? Ko vas je zvao? Zašto mi se niste javili?", Gising je odbrusio: "Kao oficir, ja odgovaram samo svojim vojnim pretpostavljenim, a ne vama, običnom civilu." Nakon toga je glavni lekar odbio čak i da pogleda sveže regrutovanog specijalistu.

Gising je ličnog Hitlerovog lekara opisao jednom drugom prilikom sa vrlo malo simpatija i otrovnim perom:

Ali ni Gising nije došao kod firera praznih ruku. Njegov omiljeni lek protiv bolova u uhu, grlu i nosu bio je kokain, ista supstanca koje su se nacisti gnušali kao "droge jevrejske degeneracije". Izbor nije toliko neobičan kao što bi se na prvi pogled dalo zaključiti budući da u ono vreme nije bilo dostupno mnogo alternativa za lokalnu anesteziju, a kokain se držao kao lek u svakoj apoteci. Ako je verovati Gisingu, jedinom izvoru u ovom slučaju, između 22. jula i 7. oktobra 1944. godine, tokom 75 dana, on je pacijentu dao tu supstancu više od 50 puta u obliku kapi za nos i grlo, vrlo efikasnom površinskom aplikacijom štapićem. Bila je to čista, prvoklasna roba, slavni Merkov kokain, dopremljen u Berlin kurirskim vozom kao ekstremno psihoaktivni 10 postotni "kokainski rastvor" u zapečaćenoj bočici, koju bi odgovorno potpisao SS-ov apotekar u skladu sa protokolom Glavne kancelarije Rajha za bezbednost. U Vučjem leglu, Hilterov sobar ga je držao pod ključem i svojim ličnim nadzorom.

Ponovo, Hilterovi biografi su se jedva dotakli ovog očiglednog uzimanja droge, iako ga vredi pomenuti zbog njegovog snažnog euforičnog potencijala u kritičnoj fazi posle pokušaja atentata. Procedura je išla ovako: ujutro bi pomoćni hirurg Karl Brant doveo svog kolegu Gisinga do šatora pored bunkera za gosta, gde su prolazili stroge bezbednosne mere na snazi od 20. jula. Gisingove torbe su ispražnjene, svaki instrument proučen; čak su i sijalice iz otoskopa izvrtane i vraćane. Gising je morao da preda svoju vojničku kapu i nož, isprazni sadržaj džepova svojih pantalona i bluze na sto, i izvrne džepove. Dobijao je nazad samo maramice i ključeve, a njegovo naliv-pero i olovka vraćani su mu kasnije. Pretresali su ga od glave do pete. Kokain je izostavljen iz ovih strogih kontrola; on je već bio unutra. Tada je na scenu stupao Linge, sobar, koji je uzimao bočicu iz ormarića sa lekovima u bolničkoj sobi i pozivao Gisinga da obavi inspekciju.

Pacijent A izrazio je svoju zahvalnost zbog ove varijacije u meniju. Prema Gisingovom izveštaju, on je tvrdio da se "na kokainu oseća znatno lakše i bezbrižnije, kao i da može jasnije da razmišlja." Doktor mu je objasnio da je psihotropski talas "medicinska posledica natečene nosne sluzokože i da mu je sada lakše da diše na nos. Dejstvo obično traje između četiri i šest sati. Možda će imati blagi kokainsko šmrkanje posle, ali će ono posle kraćeg vremena prestati." Hitler je navodno pitao da li ovo nanošenje leka štapićem može da se izvodi jednom ili dvaput dnevno — čak i nakon što su se ušni kanali kojima je bio potreban tretman zalečili posle 10. septembra. Gising, koji je video svoju zvezdu u usponu, složio se s tim, ali tvrdi da je upozorio pacijenta da sav kokain kroz nosnu sluzokožu završava u krvotoku i da mora da se pazi da ne do dođe do uzimanja prevelike doze. Ali Hitler je insistirao da dobije dozu i u narednih nekoliko dana, uprkos obilatom znojenju, pohvalio se uspehom: "Dobro je da ste tu, doktore. Kokain je divan i drago mi je da ste pronašli pravi lek. Ponovo me na neko vreme rešava tih strašnih glavobolja."

Te glavobolje verovatno su bile izazvane neprestanim lupanjem i drljanjem koje je poslednjih nekoliko dana tanjilo živce stanovnika najdublje zabranjene zone Vučjeg legla: pneumatske bušilice i teška mašinerija inženjerije ubrzano su podizale novi, još ojačaniji bunker za firera. Pacijent A mogao je da podnosi buku samo dok je na kokainu, a od ove lekovite droge osećao se kao da uopšte nije bolestan: "Mozak mi je ponovo slobodan i osećam se veoma dobro." Ali jedna stvar ga je ipak mučila: "Molim vas, nemojte me pretvoriti u kokainskog zavisnika", rekao je Hitler svom novom omiljenom lekaru, na šta je Gising odgovorio umirujući ga: "Pravi zavisnik od kokaina ušmrkava kokain u prahu." Hitler je bio osokoljen: "Nemam nameru da postanem kokainski zavisnik."

I tako je firer dobijao štapić u nos i odlazio na vojne brifinge pun lažnog samopouzdanja. Stvar je što se njega tiče bila rešena: rat protiv Rusa biće na kraju dobijen. Kad je primio novu dozu od Gisinga 16. septembra 1944. godine, na pamet mu je pala jedna veoma posebna ideja: od onih pseudo-genijalnih firerovih ideja kojih su se svi plašili. Saopštio je svojoj zbunjenoj sviti da uprkos ogromnom zaostatku u ljudstvu i materijalima, želi da se vrati na ofanzivu na Zapadnom frontu. Smesta je formulisao naređenje zahtevajući "fanatičnu rešenost svih vojnika sposobnih za službu." Iako su ga svi savetovali protiv beznadežnog preduzimanja druge ofanzive na Ardene, diktator je odbijao da se predomisli: Pobeda će biti njegova!

Zbog svega toga, Gisinga je počela da brine Hitlerova sklonost ka kokainu — koji otklanja sva osećanja sumnje u sebe i podstiče na megalomaniju — i poželeo da prestane da daje Hitleru ovu jaku supstancu štapićem u nos. Ali Hitler mu to nije dozvolio: "Ne, doktore, nastavite sve kao i pre. Ovog jutra osećam stravično pulsiranje u glavi koje verovatno potiče od šmrkanja; briga za budućnost i opstanak Nemačke zaokuplja me sve više svakim novim danom." Ipak, Gisingova medicinska načela bila su jača od osećanja dužnosti i on je odbio da Hitleru da drogu. Iz prkosa, vrhovni komandant se nije pojavio na vojnom brifingu toga dana, 26. septembra 1944. godine, već je uvređeno saopštio da ga više ne zanima situacija na Istoku, gde je pretio pad čitavog fronta. Zastrašen, Gising se predomislio i obećao mu kokain, ali je zauzvrat tražio kompletan pregled. Pacijent A, koji je prethodno uvek zabranjivao takve preglede, pristao je na njega i 1. oktobra 1944. godine čak se pojavio go, što je inače uglavnom odbijao da uradi, samo da bi sebi uspeo da pribavi malo te toliko željene droge: "Bacite pogled ponovo u moj nos i ubacite u njega to čudo od kokaina da se rešim ovog pritiska u glavi. Imam važne stvari da uradim danas."

Gising je poslušao i dao mu drogu, ovaj put u tolikoj dozi da se smatra da je Hitler izgubio svest i navodno je nakratko postojala bojazan od opasnosti respiratorne paralize. Ako je Gisingova verzija priče tačna, onda je samoproklamovani apstinent umalo skončao od prekomerne doze.

Odlomak iz knjige Blitzed: Droge u Trećem Rajhu Norman Olera objavljena je početkom marta 2017. godine. Korišćen je uz dozvolu.

Još na VICE.com

On je sa Kosova, izgleda kao Hitler i od toga dobro živi

Hitler i nacisti su se ozbiljno radili amfetaminima i opijatima

Hitler, Bin Laden i Musolini: Analiza poezije najvećih zlikovaca u istoriji