galerija

Poslednja stanica: Belinskaja ulica – Grad bez droge

Skidanje na suvo za 27 dana: ako tražite način za skidanje sa droge u Jekaternburgu, „Grad bez droge" vam nudi krevet i praznu sobu.

pisao Andrea Rehmsmeier, Fotografije: Ulla Deventer
07 Decembar 2015, 6:46am

Skidanje na suvo za 27 dana: ako tražite način za skidanje sa droge u Jekaternburgu, „Grad bez droge" vam nudi krevet i praznu sobu. Rehabilitacione centre ovog NVO-a smatraju brutalnim, ali za mnoge zavisnike, oni su poslednja šansa.

Pročitajte i: Šta te čeka kada te uhvate sa drogom u Srbiji

Kristina čuči na svom krevetu. Njeno bledo lice, užareni pogled i proširene zenice nisu prijatan prizor. Kaže da je jutros ubrizgala heroin, a onda šmrknula „vint", rusku verziju kristalnog meta. Sada joj apstinencijalne simptome prekida niz zbrkanih misli. Ponekad razmišlja o jednom muškarcu – Kristina ga zove „invalid" – sa kojim je nekada živela i koji joj je nabavljao drogu. Zatim se prisetila svojih studija umetnosti. „Malo mi je falilo da organizujem izložbu svojih slika". I stalno se priseća svoje majke. „Na kraju me je prezrela", kaže Kristina. I dodaje: „Nikada joj se nisam zahvalila". Nakon pet godina narkomanske izmaglice, kaže da se pre nekoliko dana konačno pogledala u ogledalo. Bila je toliko šokirana time što je videla, da je smesta pripremila novi fiks. „Sve vreme sam ismevala te sirote narkomanske svinje. Mislila sam da ja to radim samo iz zabave".

Danas bi sve trebalo da počne da se menja. Soba u kojoj će Kristina provesti narednih 27 dana se zove „izolator" – potpuno prazna soba sa krevetom, koja se zaključava spolja. Posle toga će joj dodeliti krevet u ženskom odeljenju, koje održava NVO pod nazivom „Grad bez droge", u selu Sarapulki, u blizini uralske metropole Jekaterinburga. Tamo dele sobe koje su opremljene spartanski, ali su ipak ispunjene devojačkim šarmom, sa plišanim životinjama i lakom za nokte u svakom ćošku. Zidovi su oblepljeni porodičnim fotografijama, srcima i posterima pop zvezda.

Mlade žene koje su ovde i pokušavaju da se vrate u svakodnevnu rutinu kuvajući, čisteći, perući odeću i baveći se baštovanstvom, i dalje se svakodnevno bore sa posledicama svoje zasvisnosti. Na primer, Lisan, čiji su prsti na nogama promenili boju, više nije u stanju da hoda. Podupire se rukama i gega se od polica do kvake na vratima. Alinu mori grozno sećanje na noć kada ju je momak istukao dok je bila drogirana. U kući živi i dvoje dece, Anastasija je sa sobom povela i svog sina Nikitu; oboje su pozitivni na HIV i njemu je potrebna dnevna doza lekova. Katjina ćerka Mila boluje od dečje paralize, i moraju da je nose unaokolo. Ali ima i priča o oporavku, kao što je Mašina, koju svi smatraju za čudo. Ona se zaljubila u jednu cimerku u Sarapulki. Danas su obe čiste i žive zajedno u Jekaterinburgu. Maša je imala 16 godina kada je bila u „Gradu bez droge". Skinula se.

„Kada sam počela, bila sam veoma zaljubljena. Imala sam dovoljno novca da na drogu trošim 10 hiljada rubalja dnevno. Njegov otac nam je davao novac. Otac mu je biznismen i stalno je u inostranstvu. A za sina je bio spreman da da sve. Mama je sedela kod kuće i ništa nije primećivala. Oko pet godina sam bila na heroinu. Tokom tog perioda sam se veoma promenila. Mnogo sam smršala. Imala sam podočnjake. Imala sam 45 kila. I to tokom heroinske faze. A zahvaljujući krokodilu više ne mogu da hodam". – Lisan.

Kristina za sada može da ostane tu, plaća malu svotu novca za svoje troškove. Može da ostane dok ne bude dovoljno snažna da se vrati životu u velikom gradu, makar joj za to bili potrebni meseci ili godine.

Ali pre toga, mora da prođe „izolator". Petnaest mladih žena koje su trenutno našle utočište ovde znaju šta to podrazumeva: apstinencijalne bolove, odbljeske sećanja iz međusveta opijenosti, talase straha, i stid od trezvenog sveta. Ponekad navrati neki psiholog – volonter, ili „baćuška" – seoski sveštenik. Takođe se događa i da neko dođe i kroz vrata šapne „Izdrži", „To je normalno", ili „Još samo par dana, i gotovo je". Ali „Grad bez droge" ne može da ponudi više od toga. Tretman je „izleči se, ili umri". Ali kada se posle 27 dana skidanja na suvo otvore vrata, radost zbog prvog izlaska sunca, prve rizične šale i zbog prvog krompira koji se oguli je neizreciva.

„Grad bez droge" ne objavljuje nikakve statistike, ali nije tajna da veliki broj štićenica poklekne i ponovo počne da uzima drogu. Veliki broj konzumenata droge je tržište učinio raznovrsnijim, jeftinijim i smrtonosnijim. Prema FSKN-u, državnom telu za kontrolu droge, u Rusiji trenutno živi osam do devet miliona narkomana. „Mi nismo ni terapeutski centar, ni bolnica", kaže Dima, koji je nadzornik kuće. I sam je nekada bio narkoman i pripada grupi onih koji su se izvukli. „Nudimo mesto na kojem ljudi mogu da se vrate sebi, i ništa više ili manje od toga".

Ženska kuća je jedna od četiri ustanove koje je ovaj NVO organizovao za mlade zavisnike. „Grad bez droge" je ozloglašen zbog svojih surovih metoda. Ali je i najefikasniji, kada se pogledaju statistike stopa smrtnosti, i kada se uzme u obzir koliko su mali fondovi te organizacije.

Denis je još jedan od onih koji su se izvukli. Danas živi sa svojom novom devojkom u svom starom stanu u Jekaterinburgu, koji je uz pomoć prijatelja renovirao. Oboje maštaju o tome da zasnuju porodicu.

„Počeo sam da šmrčem plin kada sam imao 12 godina. Probao sam pečurke kada sam imao 14. Travu sa 16. Spid i ekstazi kada sam imao 18, a krokodil kada sam imao 20. Jednom sam probao heroin, i nije mi se dopao. Zavisnost je mentalna. Ne postoji fizička zavisnost, to je mit. Sve to je psihoza koja se intenzivno manifestuje. Želja za pronalaženjem blagostanja. Manija koja se javlja tokom karantina. Sa metadonom imaš pravu apstinencijalnu krizu. Gledao sam ljude kako se kotrljaju i jauču. Ali kod bilo čega što sam ja uzimao, ne postoji apstinentska kriza, u pitanju je čista psihologija. To je snažna mentalna zavisnost, koja je jača od fizičke. Kada bih sada uzeo nešto, dobro bih se osećao. Osetio bih se slobodnim. Mogu da kažem da mi se dopadalo skoro sve što sam uzimao. Halucinogene droge sam posebno voleo: meskalin, ketamin i efedrin. Krokodil mi se dopadao zato što izaziva sjajnu psihozu. Poludiš kada ga smućkaš. Ali krokodil je kolektivna droga. I ako samo sediš i ništa ne radiš, nisi u stanju da misliš na bilo šta drugo. Misliš samo na to kako želiš da ga uzmeš. I onda ga kuvaš i kuvaš, i izgubi se svaki osećaj realnosti. Živiš samo za njega. Živiš sa tom drogom i umreš s njom. I to je to". – Denis.

Denisova sećanja na narkomanske dane su maglovita. Danas jedva da se seća kako mu je stan tada izgledao – sa masnim tapetama, krvavim ubrusima posvuda, i policama prepunih plastičnih flaša koje su služile za pripremanje smeše poznate u Rusiji kao „krokodil" – koji je jeftin za spremanje, ali i smrtonosan posle samo par meseci uzimanja.

Ali ipak se jasno seća trenutka kada su došli i pokucali mu na vrata. „Mi smo iz 'Grada bez droge'", povikao je neki čovek. 'Otvori smesta'! Toga dana je u njegovom stanu bila gomila ljudi i upravo su se uradili. Smesta su znali šta se događa na vratima. Samoporozvani lovci na dilere su dobili taj zadatak od ovog NVO-a u uralskim gradovima, i toliko ozbiljno shvataju svoj posao da deluju kao da rade za vlasti. I tako su Denis i njegovi drugari uradili ono što se radi u Rusiji kada je situacija toliko beznadežna i kada ti se čitav svet ruši pred očima: legli su potrbuške na lepljivi pod, sa rukama iza glave i, pomirili se sa sudbinom. Ispitali su ih, fotografisali i oterali uz psovke. Aktivisti „Grada bez droge" su sa sobom poveli jednog TV novinara iz Nemačke koji je zabeležio taj otrežnjavajući trenutak.

„Koliko dugo se fiksaš krokodilom", pitali su Denisa. „Šest meseci". Onda su pogledali njegovu mršavu figuru, bledu kožu i natečenu podlakticu. Pošto je promašio iglom venu, rana se zagnojila. „Ovom malom seronji dajem još pola godine života", uzviknuo je jedan od njih. Onda se okrenuo ka Denisu i upitao ga: „Šta želiš sada da radiš"? „Želim da se skinem", poslušno je odgovorio Denis. Predali su ga policiji kao proizvođača droge. Ali nekoliko sati kasnije, ponovo se obreo na ulici: policiju zanimaju samo krupni dileri, a ne gubitnici.


Pogledajte naš dokumentarac "Sisa - kokain za siromašne":


Denis je pao još niže – ekstazi, krokodil, spid, kodein, amfetamin, metilamfetamin. Ali Denis nije zaboravio raciju. Uprkos svim uvredama i psovkama, on veruje da su mu ponudili pomoć. A seća se i da mu je nemački novinar šapuno da će mu pokriti troškove lečenja. „Bez toga, danas bih bio mrtav", kaže Denis. „Ali izgleda da je negde u meni postojao instinkt za preživljavanje". U jednom trenutku trezvenosti, otišao je u Belinskaju ulicu u centru Jekaterinburga, u kancelariju „Grada bez droge". Imao je obrijanu glavu, crne podočnjake, a pola lica mu je bilo naduveno jer se prethodno potukao s nekim. Kada su ga stavili na vagu, bio je težak manje od 50 kilograma.

Posle rehabilitacije, organizacija je ubacila Denisa u program u okviru kojeg su bivši narkomani radili na restauraciji jedne crkve. Selo Bingi je malecko. Drvene kolibe su načičkane po padinama, kokoške se šetaju po ulici, a kamare drva za ogrev mirišu na smolu. Denis gletuje zidove seoske crkve, montira prozore i glanca krhke ornamente. U trenucima kada mu je isuviše naporno, viče „bože, pomozi". Proveo je tamo više od godinu dana, pre nego što je osetio da je dovoljno spreman da se vrati u svoj raspali stan u Jekaterinburgu.

PREPORUČUJEMO: Srbija nije zemlja za nas debele ljude

Denis je danas čist. Torzo mu je kao kod nekog bodibildera i ima stalan posao u jednoj firmi za opravke. „Imao sam mnogo sreće, ali i dalje nije lako. Žudnja je i dalje prisutna", priznaje. Par puta je poklekao, ali se nije ponovo navukao. Šta sprečava Denisa da propadne? „Posledice su mi poznate", kaže Denis. „A i ne želim da kasnim na posao".

Kuliranje na kauču: u svakom trenutku neko leži na njemu, televizor ispred njega je uvek uključen. Kroz otvorena vrata mogu se videti obe majke, Katja i Anastazija. One dele sobu sa svojom decom. Saša je sa svojim hrčkom. Razvlačenje u bade-mantilu ovde je uobičajena pojava.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

„Tokom apstinencijske krize ne razmišljaš. Mozak ti ne radi. Preporučila bih skidanje bez lekova. Teže je, ali je bolje. I brže. Bolje ti je iste sekunde kada prestane da bude baš loše. A onda ideš korak po korak. Počinje da bude jednostavnije i sve lakše. Dugo ti bude teško, a onda u jednom trenutku ugledaš sunce, ali ne odmah. Kada se završi, raduješ se suncu, vetru, osećanjima. Kada si na drogama, toga nema. Nema emocija, postoji samo tupost. Spolja deluje kao da sve gori, ali unutra si tup". – Maša.

„Ne znam kako sam se zarazila. Testirala sam se sa 17 godina, jer tada sam se testirala na sve. Moja majka je bila sa mnom. A onda su mi saopštili da sam pozitivna. Možda me je bivši dečko zarazio. Nikita je rođen 2008. Dve godine smo živeli u Čeljabinsku; moj muž je radio, ja sam išla na kurs fotografije. Onda sam 2012. srela jednu staru školsku drugaricu. Sedele smo i pričale, i bilo nam je fino. Onda me je ona pitala da li hoću malo spida. Tek tako. I uzela sam. Posle toga sam ga šest meseci svakodnevno uzimala, Nikita je neko vreme prestao da ide u obdanište, jer sam se plašila da će njegova vaspitačica da posumnja da nešto nije u redu sa mnom. Onda je pošao u obdanište za decu koja su pozitivna na HIV. Tu deca mogu i da prenoće, ako njihovim roditeljima nije dobro. On je često morao da prespava tamo. Ponekad pomislim da bi mu bilo bolje sa nekom starijom majkom, jer ja sam loša majka. On je toliko pametan, a ja sam luda. Ja se drogiram..." – Anastazija

„Moj sin ide u prvi razred. Bolje je što sam ja daleko od njega, a da sam zdrava, nego da sam s njim, a u lošem stanju. Mislim da ljudi ne znaju koliko je teško deci sa roditeljima koji su narkomani. Mnogo pate. Ali sada moji roditelji i moja ćerka mogu mirno da spavaju, jer znaju da sam ovde". – Sveta