Zašto džihadisti žele da ubijaju

Sedmoro ljudi je u subotu uveče brutalno ubijeno u džihadističkom napadu na London Bridžu i Borou Marketu. Još mnogo njih je teško povređeno. To je treći teroristički napad u UK, u isto toliko meseci.

„Stvari moraju da se promene", rekla je premijerka Tereza Mej, u govoru koji je održala jutro posle pokolja. Mej je u tome u pravu. Ali sve što je rekla je samo bilo prežvakavanje starog scenarija: „Iako poslednji napadi nisu povezani sa uobičajenim mrežama, povezane su na jedan bitan način. Povezuje ih jedinstvena zla ideologija islamskog ekstremizma koji propoveda mržnju, seje podele i promoviše sektaštvo".

„Poraziti ovu ideologiju", nastavila je, „Je jedan od najvećih izazova našeg vremena", dodajući da će „Biti poražena samo ako odvratimo umove ljudi od ovog nasilja i učinimo da shvate da su naše vrednosti – pluralističke britanske vrednosti – superiorne u odnosu na ono što nude propovednici i zagovornici mržnje".

Mej je u pravu kada kaže da su „pluralističke vrednosti", bile one britanske ili ne, superiorne u odnosu na vrednosti mržnje. Ali fokus skoro čitavog njenog govora je pogrešan. Nije se ekstremizam zaleteo u bespomoćne civile na London Bridžu, niti je napravio pokolj noževima na Borou Marketu: tri za sada neimenovana čoveka su to učinila; ljudi koje nije zaustavila kontraekstremistička poruka, već naoružana policija.

Odnos između ubilačkog nasilja i ideologije nije uvek tako jednostavan kao što Mej sugeriše. Ideologija daje oblik nepravdi i ličnim krizama, i obezbeđuje scenario za opravdanje nasilja. Tako da njen posledični značaj ne može da se porekne. Ali nije ideologija ta koja sama po sebi izaziva nasilje. Da bi došlo do smrtonosnog nasilja, moraju da postoje kompetentni operativci koji su spremni i željni da ga čine.

Mej je takođe u pravu kada insistira da se treba boriti protiv ideologije ekstremizma: ideologije koje šire mržnju moraju da budu odbačene i raskrinkane. Ali to neće sprečiti napade džihadista, zato što uzroci ovih napada ne mogu da se svedu i pojednostave samo ideologijom.

Do napada džihadista pre svega dolazi zbog toga što napadači žele da ubijaju i poginu. Ovo je, kao što Oliver Roj britko objašnjava u svojoj nedavno objavljenoj knjizi Džihad i smrt, nepogrešiva poruka njihovog delovanja, i provlači se kroz čitav njihov džihadistički nazor. Ali to što napadači koriste religijsku retoriku za opravdanje svojih napada, i viču „Alahu Akbar" ili „Ovo je za Alaha" u trenutku pokolja, ova prosta činjenica pada u zapećak, i fokus se prebacuje na ulogu islama kao „pokretača" za napade. Ono što se ne pominje je to da želja napadača da ubiju i poginu neminovno prethodi izloženosti džihadističkoj ideologiji.

Objasnimo to na drugačiji način: želja – da se ubije i da se umre – je ono što privlači potencijalne džihadiste ideologiji džihada, a ne obrnuto. Moramo bolje da razumemo ove želje, ali Mej i njena vlada pokazuju malo interesovanja da to shvate.

Tokom proteklih 18 meseci, ISIS je izgubio ogromne teritorije, i samo je bleda senka onoga što je nekada bio. Ali ostavio je smrtonosni legat: poziv i punomoćje za nasilje na zapadu. Neki su već regovali na to – i svakako će biti još onih koji će slediti njihov ubilački primer. Ali punomoćje je već razglašeno i poznato, ne može biti povučeno ili izbrisano iz kolektivnog sećanja. I nikakva zalaganja protiv islamskog ekstremizma i za britanske vrednosti, koje god da su, neće sprečiti potencijalne džihadiste da na sebe preuzmu to punomoćje.

I budimo jasni. Niko, kao što stručnjak za terorizam Piter Njumen stalno ističe, ne biva radikalizovan zato što „nabasa" na ekstremistički sadržaj na internetu i bude mu „ispran mozak". Naprotiv: ljudi aktivno tragaju za ekstremističkim sadržajem da bi postali radikalizovani, zato što žele da budu radikalizovani, zato što ono što u stvari žele jeste dozvola da daju život za nasilan cilj. Kao što to Roj kaže: „Džihadisti ne pribegavaju nasilju nakon što su čitali svete spise… ne postaju radikali zato što su pogrešno razumeli spise, ili zato što su izmanipulisani. Oni su radikali zato što su izabrali da to budu, zato što je radikalizam jedino što ih privlači". A prema Roju, suštinski razlog za tu privlačnost je to što im daje način da izraze svoje duboko nezadovoljstvo i samoprezir.

Postoji veoma malo toga što bi bilo koja vlada mogla da učini da raprši iluzije sićušne, marginalne grupe razočaranih mladih muslimana punih samoprezira, u potrazi za svrhom. Međutim, gorući izazov je zaustaviti džihadističke zavere. To neće biti lako. To zahteva više ljudstva, bolje obaveštajne podatke, i nešto sreće. To takođe zahteva i izgradnju većeg poverenja sa zajednicama iz kojih teroristi dolaze. Vratiti fokus na preisptivanje islamskog religioznog konzervatizma neće biti od velike pomoći.

Još na VICE.com

Biti Džihad u Americi

Francuska rivijera je plodno tlo za regrutovanje džihadista

Na akademiji za Al-Kaidine džihadiste, borce protiv Asada i Islamske države