Reklame
etika

Otarasiti se nacističke memorabilije je mnogo teže nego što izgleda

Šta da radiš kada tvoja mama želi da proda dedine nacističke trofeje iz rata, ali živi u srcu konzervativne Floride?

pisao Allie Conti
10 April 2018, 7:52am

Image by Lia Kantrowitz

Majkl Roders se seća kada mu je deda prvi put pokazao šta je u kutiji. Tada je imao 11 ili 12 godina, i već je znao da je otac njegove mame opsednut nacistima – njegova kuća u Klivlendu, u Ohaju, je bila zatrpana isečcima iz novina o lokalnim tipovima za koje se ispostavilo da su bili simpatizeri Trećeg Rajha. Ali iako je Roders već slušao priče o tome kako se njegov predak borio u Drugom svetskom ratu i pobio neke od zlih fašista koji su pobili neke članove njegove šire porodice, nije znao da postoje i trofeji da to dokažu.

Jednog dana, tokom poduže letnje posete, njegov deda je otvorio kartonsku kutiju sakrivenu u dnu ormana. Unutra su bili šlem, pištolj, i nekoliko noževa u koje je bio urezan kukasti krst, uključujući i onaj dečje veličine, verovatno za Hiter Jugend. Ako to nije bilo dovoljno strašno za jednog pretpubertetliju, tu je takođe bila i crvena nacistička zastava za koju se, kada su je razvili, ispostavilo da je dugačka preko tri metra. „Pretpostavljam da je mislio da sam dovoljno odrastao da to tada vidim“, nedavno mi je rekao ovaj dvadesetosmogodišnjak. „Imam osećaj da je želeo da to postane porodična zaostavština – da je želeo da podeli deo svoje istorije, kao i svetske istorije“.

Kako je odrastao, Roders je zaboravio na tu kutiju. Sa trinaest godina se preselio u Okalu, na Floridi, a kasnije je otišao šezdesetak kilometara na sever, na studije na državnom univerzitetu, gde mi je postao prijatelj, a kasnije i cimer. Memorabilije su čučale na tavanu i mnogo nakon što je deda preminuo, a Roders je skoro i zaboravio da postoje, sve do ove godine, kada ga je pozvala mama i zatražila njegovu pomoć. Planirala je da se preseli, i bila joj je potrebna pomoć oko toga kako da proceni ove artefakte i proda ih preko interneta. Roders je ubrzo saznao da je Ibej 2001. zabranio prodaju nacističkih artefakta na svom sajtu, delom i zbog toga što postoje neke zemlje u kojima je nelegalno posedovati takav materijal. Postoje manje popularne alternative, kao što je LiveAuctioners, gde su se takve stvari slobodno prodavale. Nije imao nikakvo mišljenje o ovom istraživanju, sve dok ga njegova devojka nije pitala, „Zar tako ne bi samo prodala te stvari nekom neonacisti“?

Rendi Koen, koji je najpoznatiji po tome što se od 1999. do 2011. hvatao u koštac sa svakakvim etičkim začkoljicama u Njujork Tajms Magazinu, mnogo pre Rodersa se zapitao da li je etički trgovati nacisitičkim materijalom. U epizodi na svom podkastu iz 2014, „Osoba, mesto, stvar“, Džin Hanf Korelic je govorila o tome da poseduje bodeže i bič koje je njen rođak doneo iz rata i dao ih njenom ocu. I dok kaže da joj je bilo muka kada bi ih dodirnula, alternativu tome je predstavila kao možda i goru. „Tamo negde ima ljudi koji žele te stvari, ali to su upravo oni ljudi kojima to ne bi želela da dam“, kako ona to kaže. U vremena kada se nacisti kandiduju za Kongres, i likuju zbog ubistava studenata, pitanje šta činiti sa nasleđem obeleženim kukastim krstovima je posebno relevantno za milenijalce koji su članovi sve starijih porodica.

Koen je rekao Korelicovoj da bi se bacanje ovih artefakta svelo na „čišćenje istorije“ i predložio joj je da nađe nekoga ko bi ih želeo zbog njihove istorijske vrednosti. Ali kako se ispostavilo, to je lakše reći nego učiniti, kao što sam i sama otkrila kada sam zvala nekoliko muzeja da ih pitam da li bi bili voljni da uzmu ono čega je mama mog prijatelja želela da se otarasi. Kustosi i Muzeja jevrejskog nasleđa i Muzeja Drugog svetskog rata u Nju Orleansu su rekli da su stavke koje prihvataju veoma određene – oba su naglasila da ne primaju noževe, na primer.

Džek Lokenur je profesor Univerziteta Templ koji predaje savremenu nemačku istoriju, a takođe mi je slučajno i ujak. On mi je objasnio da, baš kao i kustose muzeja, i naučnike kao što je on slabo zanima da skupljaju ono što on i njegovi savremenici nazivaju „zlim predmetima“. Iako priznaje da negde u fijokama drži neko ordenje koje mu je poklonio mentor, baš i ne traži još stvari kojima bi ispunio svoju kuću. Kao što on to kaže: „Šta da radim sa takvim predmetom? Da ga okačim na zid? Da ga nosim“?

Po njegovom mišljenju, fascinacija ljudi ovim predmetima obično se zasniva na potpuno pogrešnoj predstavi da je Vermaht (nemačka vojska) nekako ostala ’čista’, i nije učestvovala u zverstima u ratu, kao ni u holokaustu, kaže mi on. „Ta ideja je potpuni mit koji su istoričari u potpunosti raspršili“.

Dakle, muzeji su pretrpani takvim stvarima, a ne trebaju ni vodećim istoričarima. „Tržište za takve predmete su uglavnom kolekcionari vojne opreme“, kaže Geri Pijatoni, procenjivač u Putujućoj antikvarnici. „Ja lično nisam primetio veliko interesovanje ekstremnih desničarskih grupa za ove relikte. Oni sami šiju svoje zastave, i prave jeftine kopije plakata i drugih obeležja, ali po mom iskustvu, malo njih traga za autentičnim stvarima“.

Ali kada uzmemo u obzir skorašnje povampirenje belačkog nacionalizma u Americi, i činjenicu da kulturološki artefakti igraju značajnu ulogu u njegovom širenju, vredi pitati da li je činjenica da ovi predmeti „uglavnom“ odlaze vojnik kolekcionarima dovoljna. Šta više, Majkl Bakli, vanredni profesor koledža Liman, planirao je da svojim studentima političke filozofije postavi slično retoričko pitanje, istog dana kada sam ga ja zvala da ga pitam šta Roders da radi. Na kraju je zaključio da je to preveliki rizik.

„Neonacisti ne sede tiho u svojim podrumima, diveći se istorijskom značaju nacističkih đinđuva, niti ih koriste da bi slavili sećanje na one koje je nacistički režim ugušio plinom“, kaže mi on. „Umesto toga, oni ih koriste da šire rasizam među svojim prijateljima, ili promovišu mržnju, ili poseju seme razdora među zajednicama“.

Na kraju su Rodersovu mamu iz lokalne zalagaonice uputili na individualnog kupca za koga su pomislili da bi mogao da bude zainteresovan. Iako je njenu decu plašila mogućnost da neki neznanac dođe u kuću njihove pedesetdevetogodišnje majke, ona je bila voljna. Na kraju je samo bila uznemirena zbog niske ponude. Tip koji se pojavio joj je izgleda ponudio 110 dolara za zastavu i pištolj zajedno. I iako mi je mama mog prijatelja rekla da je veoma moguće da je taj čovek neonacista, artefakti iz Drugog svetskog rata u njenom podrumu su za nju više bili smaranje, nego etički problem.

„Ja sam prošla mnogo toga u životu“, rekla je. „Nisam se plašila, a članovi moje porodice su pobijeni u pogromima, zato što su bili jevreji. Ali nije me briga da li si nacista, dokle god imaš dovoljno para. Ja nisam nacista, i zbog toga samo želim da se otarasim tih sranja iz svoje kuće“.