Quantcast
politika

Autori spomenika Zoranu Đinđiću: Životni put između vizionarstva i tragedije

O ideji i izgledu spomenika ali i reakcijama javnosti porazgovarali sa autorom projekta Mrđanom Bajićem i autorkom zvučne instalacije BIljanom Srbljanović.

VICE Srbija

Sve fotografije: autori spomenika

Skoro petnaest godina je prošlo od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Danas počinioci tog zločina služe najveće kazne u Zabeli, politička pozadina ubistva nikada nije razjašnjena, a tadašnji protivnici ubijenog premijera su na vlasti. I to apsolutnoj vlasti. Skoro petnaest godina i sedam Vlada bilo je potrebno da se Srbija približi podizanju spomenika ubijenom premijeru.

Društvo arhitekata Beograda je ovog vikenda objavilo da je za spomenik izabrano idejno rešenje autora Mrđana Bajića. Izvijena strela, u jednom delu nepovratno prekinuta, ali koja nezaustavljivo leti u visine, rečeno je tada na konferenciji za novinare povodom predstavljanja pobedničkog rešenja spomen-obeležje ubijenom premijeru. Uz samu skulpturu, ideja predviđa i zvučnu instalaciju u okviru spomenika.

Kao i prema mnogim istorijskim događajima i ličnostima, bliskim ili dalekim, Srbija nije do kraja definisala emocije i odnos prema Đinđiću. Reakcije dela javnosti na izgled spomenika to i dokazuju. Od uvek dežurnih anonimnih tviteraša, do javnosti poznatih ličnosti - od pohvala do zblažnjavanja.

Izgled predstavljenog spomenika mnoge je iznenadio, a razlozi se možda mogu potražiti u tome što se autorski tim - koji osim Bajića čine i saradnici vajar Predrag Кešelj, arhitekta Petar Sazdanović, istoričar umetnosti Marina Andrić, autor zvučne instalacije Biljana Srbljanović, dizajner zvuka Dobrivoje Miljanović i programer Vladimir Riznić - konkurisao je sa idejom koja se razlikuje od spomenika kakvih su puni parkovi širom Srbije.

Zbog toga smo o ovoj gorućoj temi, ideji i izgledu spomenika ali i reakcijama javnosti porazgovarali sa autorom projekta Mrđanom Bajićem i autorkom zvučne instalacije BIljanom Srbljanović.

Prostorni prikaz

VICE: Zašto ste rešili da se prijavite na konkurs za predlog spomenika?

Mrđan Bajić: Zoran Đinđić je zaista jedini političar za koga sam ikada želeo da pokušam da materijalizujem mesto sećanja.

Biljana Srbljanović: Mene je Mrđan pozvao pre nekih šest meseci da mi kaže da postoji konkurs i da je on već nešto razmišljao i crtao, a da bi voleo da to uradimo zajedno. Nisam uopšte znala da je konkurs otvoren, nisam čak ni pitala ko ga je raspisao, niti ko je u žiriju. Bilo mi je dovoljno što je u pitanju spomen obeležje Zoranu Đinđiću i što to Mrđan radi, da se odmah priključim.

Onda sam tek saslušala i ostale detalje: da je konkurs međunarodni, dvostepeni, da je predsednik žirija veliki Boris Podreka, koga izuzetno cenim i poštujem, i da su članovi veliki umetnici besprekornih biografija, kao što je francuski akademik Vlada Veličković, ili predsednik Upravnog odbora MSU Dušan Otašević, na primer. Za mene su onda sva ta imena zajedno, od Mrđanovog, preko svih članova žirija, do samog Đinđićevog, postala obavezujuća, ozbiljna i velika inspiracija da pokušam da doprinesem nečemu do čega mi je čak i emotivno veoma stalo.

Koliko dugo i kako ste radili na idejnom rešenju?

Mrđan Bajić: Od kada sam čuo za raspisivanje konkursa, preslišavao sam se na koji bi način trebalo evocirati pre svega Đinđićevu političku i filozofsku misao, ali i njegovu životnu putanju između vizionarstva i tragedije.

U tom pripremnom periodu pomogla mi je Marina Andrić. Kasnije je Biljana potpuno pročistila ideju o zvučnom volumenu i, zajedno sa dizajnerom zvuka Dobrivojem Milijanovićem, sagledavali smo celinu kroz rad na maketi. Kolega vajar Predrag Kešelj, arhitekta Petar Sazdanović i programer Vladimir Riznić su bili deo tima koji je čitavu stvar zaokružio.

Biljana Srbljanović: Mrđan i ja smo dugogodišnji bliski prijatelji, a prvi put smo nešto radili zajedno pre više od dvadeset godina, kada je on pravio kompletnu "umetnost Katarine Anđelić" u našoj seriji Otvorena vrata. Dobro poznajem njegov rad, vrlo često ga vidim i u početnim fazama, on je veoma ozbiljan i posvećen umetnik i pedagog, sa kojim mnogo razgovaram i o svom procesu stvaranja i o njegovom.

Radili smo šest meseci, tako što sam ja najpre videla njegove inicijalne crteže i makete, kako se pokrivene najlon kesama suše u njegovom ateljeu. To je proces koji mi imponuje i u kom me Mrđan obično pušta da vidim i dosta rano komentarišem nešto što radi. Mrđan je želeo zvučnu komponentu, ali mi je prepustio da sama smislim kakvu.

Moja ideja je od početka bila da moramo da ga čujemo, da moramo da čujemo taj glas i te reči, koje nismo, onda kad je trebalo, ni znali ni hteli da slušamo, da razumemo. Od te ideje, od ideje buke misli i kakofonije uzvika, glasova, prazne priče, od zvučne polucije kojoj smo izloženi, krenula sam ka tome šta nam je suštinski bilo potrebno da umemo da saslušamo tog čoveka dok je bio živ. Došla sam do zaključka da je to samo jedno: da naučimo da utišamo sami sebe.

Tako smo došli do te ideje o buci koju proizvodimo mi, šetači, posmatrači, slučajni prolaznici, namerni vandali, studenti koji protestuju, nezainteresovani apatični ljudi, čak i samo vreme i meteo okolnosti. Dakle, da svu tu buku skupljaju mikrofoni, da se taj zvuk u realnom vremenu obrađuje i emituje nama nazad, da čujemo ono što sami pravimo a što nas sprečava da saslušamo drugo, mnogo bitnije.

Zatim se, kada se sasvim približite skulpturi, razaznaje poznati Zoranov glas - najpre ne možete da locirate odakle dolazi, on je isprekidan, ima pauze, veoma je utišan, ima iscepkane delove rečenica i reči i da biste ga čuli, potrebno je samo da konačno ućutite.

Jeste li očekivali da ćete pobediti? Šta za vas znači to što ste pobedili?

Mrđan Bajić: Nadao se, svakako jesam, ali umereno. Više u poslednjoj fazi, kada smo na maketi uspostavili zvučni volumen, znao sam da je projekat dobar. Veoma sam zadovoljan i lično, ali nam to donosi i veliku odgovornost da u ime zajednice damo interpretaciju jednog doba i iskažemo poštovanje prema Đinđićevom vizionarstvu i ulozi koju je odigrao u razvoju društva i ulozi koju nije doživeo da produži do našeg doba. Za njegovog života govorilo se o ulasku u EU najdalje 2007, a sada će nam to pristići tamo iza 2025. godine. Tih dvadeset godina cena je bezumnog zločina koji je doneo Đinđićevo nasilno odsustvo iz današnjeg doba.

Na profesionalnom nivou, ovo je bila prilika da pobedimo onaj ukus koji bi da Beograd nastani isključivo grobljanski ilustrativnim skulpturama. Bilo bi mi iz mnogo razloga nezamislivo gledati još jednog bronzanog lutka. Za Zorana, nikako ne. U tom smislu, žiri je, apsolutno, već odabirom šest radova za uži izbor dao takođe svoj jasan stav.

Biljana Srbljanović: Ja sam bukvalno sve vreme trovala da mi nemamo nikakve šanse, ali su me ostali posmatrali kao mentola. Dobrivoje Milijanović, naš dizajner zvuka, moj kolega sa FDU i doktor umetnosti, govorio je uvek u formi "Kad pobedimo", ne "Ako pobedimo", onda moramo to i to da uradimo. To smo svi usvojili kao način izražavanja, i Mrđan, i Peđa Kešelj i ja, samo što sam ja to uvek govorila ironično.

Bila sam ohrabrena kad sam videla da je žiri u uži izbor odabrao šest radova, među kojima nije bilo figure ili biste, dakle, bilo mi je jasno da su se opredelili za savremenu umetničku skulpturu, ne za banalno viđenje da samo nečiji lik može da obeleži nečije delo i misao. Lično ne bih volela ni da mi na grobu stoji slika, a kamoli bista ili, ne daj bože, ja u prirodnoj veličini kako pričam telefonom ili pišem nešto u svesku.

Kad sam čula da smo pobedili, bukvalno sam vrištala. Bukvalno, bukvalno, i zato se izvinjavam gostima i osoblju Supermarket Delija za prošlu subotu ujutru. Za mene to znači da sam konačno zaokružila ono što sam pokušavala, na razne načine, da uradim evo već skoro petnaest godina. Sa prijateljima iz Peščanika smo pokušali da napravimo film o atentatu - nismo našli nikoga ko bi to finansijski podržao. Predlagali smo da se napravi Trg i Kunsthale, sa njegovim imenom, niko nije podržao. Bila sam u grupi ljudi koja je zahtevala istragu političke pozadine atentata, i to godinama, niko na to nikada nije odgovorio i to ne u vreme SNS, već i vlasti njegove, Demokratske stranke.

Sada sam konačno uspela da budem deo autorske grupe koja je nešto odužila tom čoveku za sve što je dao ovoj zemlji.

U kojoj meri ste u osmišljavanju vodili računa da spomenik treba da bude opažan na određeni način ili je stvaran sa idejom da je svako tumačenje dobrodošlo?

Mrđan Bajić: To je večito pitanje između pamfletske čitljivosti i otvorenosti kompleksnog dela, ali naravno da hermetičnost nije dobrodošla kad pravite nešto za javni prostor.

Biljana Srbljanović: Svako tumačenje jeste dobrodošlo, i ni jedan spomenik, koji izlazi iz te najprepoznatljivije estetike figure ili biste, nije nikad aklamativno prihvaćen. Savremenu umetnost ne voli svako, za to je potrebno i obrazovanje, i neki napor, a i ukus. Ni ne mora da je voli, to nije ništa strašno.

Meni je najgora stvar, pored raspevane fontane koja se u Beogradu dogodila ovih nekoliko meseci, onaj strašan spomenik Milanu Tepiću na Dedinju. Ta estetika, taj način evociranja, ta izvedba, to otvaranje, sve mi je toliko grozno da sam bukvalno šokirana. Ali, to, vidim, nikog nije posebno uzbudilo, jer ljudi, poslednjih trideset godina, od Miloševićevog Nikole Pašića, pa sve sa onom čuvenom SPO estetikom u Beogradu divlje gradnje i gvozdenih nakarada, misle da je to zaista estetski i urbanistički standard.

Koliko vas je iznenadila negativna reakcija dela javnosti?

Mrđan Bajić: Nije me iznenadila. Ali mislio sam da je ta nemogućnost sagledavanja različitih pristupa koji proizlaze iz savremenih tokova vizuelne umetnosti manje rasprostranjena. Već sam rekao da, inače, ne obraćam pažnju na stručna mišljenja anonimnih mrzitelja koji su u svom realnom životu snishodljivi i prema baštenskim patuljcima, a laki su na nipodaštavanju, u umišljaju virtuelnog, svega sto prevazilazi prosečni mentalni okvir.

Biljana Srbljanović: Mene jeste. Mrđan mi je sve vreme govorio da će biti odijuma, a ja sam ga gledala belo. Nisam mogla da razumem koji to deo opozicione "misli" može da ima nešto protiv podizanja spomenika Đinđiću? Što se komentara na estetiku tiče, to me nije iznenadilo, dodatni problem stvara to tabloidno ispiranje mozga svakom tom nabeđenom Tviter geniju, što ima stav prema meni ad hominem, pa bi, da sam lično komponovala Travijatu, imali da mi kažu kako sam nedojebani frustrirani histerični džanki, ali to zaista ne računam.

Iznenadila me reakcija dela građanske javnosti, što se u svom slepilu fokusira na gradskog menadžera, ni manje ni više nego - menadžera, kao centralne figure u ovoj priči. To su mahom isti ljudi koji su imali istu vrstu plitkih primedbi, a jednako ostrašćeno, i na samog Đinđića, dok je bio živ. Ja nisam nikad. Tako se zalomilo, da nisam. Nije mi bilo važno ni ko je njemu menadžer (eto iznenađenja, baš isti taj Vesić) niti sam mu brojala avione kojima putuje ili mu, sa visine prebirala po saradnicima.

To su ljudi, koji se danas fokusiraju na izvođača radova, tada govorili o Đinđiću. Umetnici koji su bili visoki funkcioneri SPS-a i to nakon ubistva, preziru naš angažman. Ljudi koji su Đinđiću za života zamerali upravo menadžere, i dalje se fokusiraju samo na tu stvar. Meni je to ista ona uska pamet koja je dovela da je Đinđić morao da bude ubijen, da bi se iznenada, od jedva pet odsto podrške u narodu, stvorila kolona prekonoćnih obožavalaca od sto hiljada ljudi u mimohodu. To je tako, to je naša zemlja i to je prokletstvo ovog društva.

Od ubistva premijera Đinđića prošlo je skoro 15 godina. Mnogi govore o tome da politička scena izgleda potpuno suprotno od onoga što je većina doživela kao Đinđićevu viziju. Da li je i na koji način značajno to što ovaj spomenik grade nekadašnji Đinđićevi politički protivnici?

Mrđan Bajić: Značajno je. To znači da se, iako usporeno, krećemo. Da društveni dijalog pomaze. Ako neko ko je pre petnaest godina precrtavao sprejom ulične table sa Đinđićevim imenom, danas inicira podizanje njegovog spomenika, to znači da se promenio, i sasvim svejedno da li je to iskreno ili pod pritiskom promenjene većinske svesti. To nije jedini paradoks vezan za ovu situaciju. Setite se koliko su gorko plakali oni koji su prethodno najstrasnije napadali Đinđića za života.

Dakle, kao što je davno rekao jedan drugi ovdašnji velikan: ako vam Ajhman kaže da perete zube šta vi radite? Ne perete zube? Ne. Ajhman je Ajhman, a pranje zuba je pranje zuba. Činiti nam je ono sto je ispravno.

Biljana Srbljanović: Meni je to potpuno svejedno. Ironično mi je, ali to je stanje ovog društva. Nije ta vlast sletela iz svemira. Ona je izglasana od većine u ovom društvu. Ja odavno više nemam iluzije da ću ikada biti u bilo kojoj većini. Bukvalno mi je svejedno ko izvodi radove na spomeniku. Važno mi je samo ono što ostaje. Pisala sam neki dan o tome ko je bio na vlasti kad se Pobednik podizao. I, da li se iko seća tih ljudi? Tako će biti i sad.

S obzirom i na reakciju, na dnevnu politiku i na proteklo vreme, kako ocenjujete trenutni odnos Srbije prema Đinđiću?

Mrđan Bajić: Približava se boljem razumevanju nužnosti i pragmatičnosti koju je Đinđić ovde patentirao u teško vreme razbucanih i dramatičnih emocija.

Biljana Srbljanović: Đinđić je, nažalost, tema za otimačinu dnevne politike. Mene je toga sram. Neću da učestvujem u tome. Ima njegova strašno važna rečenica koju sam umetnula u naš rad: "Mene je bog dao takvog da ne moraju da me vole. Imam svoju porodicu i prijatelje i to mi je dovoljno". Mene "bog" nije dao takvu, mama me rodila drugačijom, ali sam, u procesu ovog rada, odlučila da pokušam da to usvojim kao mantru. Đinđić je preveliki i preozbiljni političar i filozof da bi mogao da se ponovo, 15 godina posle smrti, valja u tom blatu naše bedne dnevne politike.

Da li očekujete da će se taj odnos promeniti sa ovim spomenikom?

Mrđan Bajić: To bi bilo pretenciozno misliti. Ali ovaj spomenik evo već jeste, na neki način, nešto što donosi polemiku i zapitanost o stvarima. A zapitanost je početak svake promene. A kako je govorio Đinđić: tradicija je trag kočenja.

Biljana Srbljanović: Ja se nadam da hoće. I to ne odmah i ne u deset godina. Ali ćemo se svi sresti nekad negde u budućnosti, kako je govorio, u to sam ubeđena.

Još na VICE.com:

Pobednici "Beseda u Zoranovu čast", trinaest godina nakon ubistva premijera

Mi, deca sa uličnih protesta 1996. godine, dve decenije kasnije

Peti oktobar: izgubljene nade, kajanja i sećanja