Rekli su mi da mogu biti bilo šta kad porastem pa sam postala kiborg

Prošlo je skoro dve godine otkako sam tehnički postala kiborg. Moji robotski delovi sastoje se od dva rudimentarna kibernetska implantata — NFC čipa i magneta — oba u mojoj levoj ruci. "NFC" znači " komunikacija kratkog polja" (Near Field Communication) i praktično vam omogućuje da podatke prebacujete iz jedne sprave (pametnog telefona, tableta, ljudske ruke, itd.) u drugu. Magnet je, ono, običan magnet i omogućuje mi da budem Magneto za siromašne. Oni su toliko postali deo mene da ih u razgovoru s nepoznatim osobama neobavezno zovem "mojim implantatima", što izaziva mnogo neprijatnih nesporazuma i dodatnog objašnjavanja.

Uprkos tome što sam od onih što zaspu dok ih tetoviraju, osramotila sam se znojeći se i psujući dok je majstor za implantate zašivao vrh mog neanesteziranog domalog prsta tik iznad magneta koji je neposredno pre toga implantirao . Nejasno definisana siva zona dozvole za telesne modifikacije znači da je zakonitost ovog postupka u nekim državama u najmanju ruku sumnjiva sama po sebi, ali upotreba bilo kakvih anestetika svrstava ove zanatlije pravo u kategoriju "medicinskog rada bez dozvole", što znači da sam se osećala kao da mi se prst pretvara u eksplozivnu cigaru iz crtaća. Čim je konac ušao, majstor je zanjihao iglu iznad mog prsta, a ja sam se instinktivno trgla. Ali umesto još prčkanja i ubadanja, videla sam kako igla prestaje da se klati i počinje da se pomera ka mom prstu. Još u delirijumu od naleta adrenalina, nisam shvatila šta se dešava sve dok majstor nije svojim modifikovanim domalim prstom dodirnuo moj, a ja osetila privlačenje duboko unutar moje ruke ka magnetu u njegovoj.

U tom trenutku, bol je vredeo više od onoga što sam zauzvrat dobila.

Nervima oko vašeg magneta potrebno je oko nedelju ili dve da ponovo izrastu, što znači da ćete nezgrapno kucati po tastaturi vašim delimično oduzetim, delimično bolnim prstom poput kakve zaostale futurističke aristokratkinje. Lepite se za namagnatisane stvari odmah, ali ne osećate delovanje elektromagnetskih polja sve dok se ne zalečite. Prvi put kad sam ih osetila, kucala sam po starom glomaznom laptopu i počela da osećam neobično penušavo golicanje u sjebanom prstu, ali samo na tipkama X, D i S — gde se moj hard drajv vrteo svega par centimetara ispod. Uzbuđeno sam pokušala da nađem svako magnetno polje u stanu, a najjača su dopirala iz mikrotalasne i zvučnika.

Moja "moć" je naredne dve godine postala samo još jedan od načina da komuniciram sa spoljnim svetom. Osim što flertujem sa slatkim devojkama govoreći im kako me "privlače" ili mogu da podignem one malecke, dosadne šrafove koji spajaju laptop, pokušala sam i da istražim granice onog što magnetski osećaj može da postigne. Ponekad samo primećujem stvari oko sebe koje inače ne bih — kao što osetim kad voz podzemne železnice protutnji ispod mene ili da li adapter za struju radi ili ne. Ponekad je neverovatno korisno, kao kad sam morala da isključujem tablu s osiguračima po mračnim podrumima sa taman dovoljno magnetnog polja oko prekidača da utvrdim koji od njih ne dobija struju.

Mogu da koristim svoje moći i za bezazlene nestašluke. Još nisam uništila kreditnu karticu ili slučajno obrisala hard svog kompjutera, ali na putovanjima jesam uspevala da obrišem sve hotelske ključeve-kartice svojih prijatelja. Mogu da oštetim i muzičke kasete — prijateljica i ja smo mojim prstom sjebale neke trake na koje smo pokušale da snimimo low-fi bučnu muziku. Pomislili biste da će biti raznih komplikacija sa implantatom kao što je moj, ali svedočanstva drugih sa sličnim spravama ukazuju na to da ljudi nisu imali problema sa snimanjem magnetnom rezonancom ili prolaskom kroz aerodromsko obezbeđenje. Letela sam mnogo otkako sam dobila magnet, ali na aerodromima i dalje moram da se suočim s istom količinom nerviranja i maltretiranja.

Nakon što sam dobila magnetski implantat u oktobru 2013, primila sam se na tu vrstu telesne modifikacije. Jedini drugi implantat za koji znam da je u istoj fazi testiranja, bezbednosti i dostupnosti jesu razni NFC čipovi koje možete ubaciti u ljudsko telo. Proizvodi ih Dangerous Things, kompanija koja pravi i prodaje alatke za biohakovanje. Ovaj malecki čip je veličine tik-tak bombonice i nalazi se u omotaču od nesalomivog stakla. Koristi tehnologiju "komunikacije kratkog polja" kako bi radio sve što mu kažem — slao tekstualne poruke, palio i gasio baterijsku lampu na mom telefonu, slao URL-ove, proizvodio zvučne efekte, itd. Ti žigovi su iznenađujuće trajni i niskog rizika, ako ne računamo opasnosti koje idu uz implantiranje bilo čega, najčešće infekcije ili odbacivanja (kao kad se koža rešava stranog tela poput trna), pod pretpostavkom da ste pametni i da ste posao poverili obučenom profesionalcu u sterilnom okruženju. Jednom kad je implantat ubačen i rana se zacelila, rizika više nema — sajt kompanije Dangerous Things tvrdi da nije bilo žalbi na lomljenje čipa.

Nakon što mi je ubačen u ruku , skinula sam pridruženu aplikaciju na svoj android (žao mi je, ajfonovci, Epl ne podržava ništa od komunikacije kratkog polja sem EplPeja) i eksperimentisala terajući ga da radi raznorazne stvari, i korisne i glupave. Čip dobijate prazan, sa 888 bajtova memorije na koje možete staviti svašta. Prvo što sam s njim uradila jeste da pomoću njega razdelim kopiju igre Deus Ex , kao posvetu kiborzima koji su mi prethodili. Za poslovne sastanke i konferencije programiram na njega svoju vizit-kartu, što znači da korisnici androida mogu da se povežu s mojom rukom i trenutno preuzmu sve moje kontakte. Iz bezbednosnih razloga insistiram na zaključavanju telefona, a čip koristim kao ključ za potvrdu svog identiteta kako bi dodatno osigurala svoj nalog. Ljudi koje toliko ne zanima hakovanje mogu na sajtu kompanije Dangerous Things da kupe unapred zgotovljene spravice kao što su vrata koja zahtevaju vašu ruku da bi se otključala. Kad ne radim, međutim, teram je da radi tupave stvari kao što su priča viceve ćaletu ili je koristim u igricama koje sam sama sklepala.

Kao što već rekoh, još ne postoji i nije dostupna masa implantata poput ovog, ali zajednica biohakera stalno pomera granice i postavlja nove. A pokret je motivisan prelepom filozofijom. Biohakerske laboratorije kao što su Grindhouse i Dangerous Things prave biohakerska sokoćala otvorenog koda (implantate i softver koji su razvijeni potpuno transparentno, sa shemama i izvornim kodovima dostupnim svakome), u saradnji sa hakerskim i zajednicama telesnih modifikacija kako bi omogućili ljudima koji nemaju gomile novca da i sami na svojoj koži iskuse budućnost. Implantati koje pominjem? Nijedan nije skuplji od 200 dolara, a zajednica otvorenog koda neprestano unapređuje alatke za interakciju s njima. Već smo zatrpani sa toliko antiutopijskih obeležja sajberpanka — za ime Boga, imamo automatizovane leteće robote koji ubijaju ljude na drugom kraju planete i uspešno smo naterali decu da se boje neba — zašto se onda ne bismo malo zabavili sa njenim kuljim aspektima?

Zbog toga ću zaveštati svoje telo nauci. Uskoro ću nabaviti Grindhousov eksperimentalni prototip za implantat po imenu NorthStar — spravu uz čiju pomoć ću na nadlanici uspeti da osetim gde je magnetski sever. Očigledno to može ispasti rizična rabota — Grindhousov pronalazač Tim Kenon ubacio je drugi eksperimentalni implantat ove laboratorije, poznat kao Circadia, u samog sebe, a kad ga je nekoliko meseci kasnije izvadio, ustanovio je da je baterija pravila probleme, što je stvorilo zastrašujuću mogućnost da se kiselina iz baterije izlije u njegovu krv. Isto tako, mnoge plaše krupniji implantati (glomazna Circadia izazvala je kolektivni uzdah čitavog interneta nakon što ju je Kenon ubacio u sebe), ali baš kao i sa telefonima i kompjuterima, u svakom sledećem krugu tehnologija je sve sićušnija i usavršenija. Zbog toga, uprkos ozbiljnim rizicima, kiborzi biohakerske zajednice rane generacije jedva čekaju da potpomognu njen dalji razvoj.

__________________________________________________________________

Pogledajte i naš dokumentarac o najboljem robotu za žurke na svetu :

__________________________________________________________________

Dok biohakerske laboratorije poput Grindhouse i Dangerous Things prave nove i zanimljive implantate, druge grupe koriste isti etos da unaprede medicinske implantate koji već postoje. Projekat OpenAPS je "otvoreni i transparentni pokušaj da se bezbedna i efikasna tehnologija Artificial Pancreas System (APS) učini naširoko dostupnom kako bi se brže unapredilo i spaslo što više života i smanjio teret Dijabetesa tipa 1." Ovaj projekat koji su pokrenuli pacijenti želi da izbegne birokratski košmar koji krije podatke o telima pacijenata od njih samih, zaključane u zaštićenom softveru kompanije. Pretvorivši je u tehnologiju otvorenog koda, pacijenti bi mogli da dobijaju preciznije informacije od svojih pumpica za insulin, dele svoje podatke s drugima i prave nove alate koji zadovoljavaju specifične potrebe njihovih tela. To može da dovede do toga svaki inženjer koji želi da se posveti projektu može rapidno da unapredi dotične medicinske spravice otvorenog koda, što će dovesti do smanjenja troškova, bržeg razvoja i šire dostupnosti tehnologije koja nekome može da spase život.

Ima smisla da kako naše društvo postaje sve povezanije sa tehnologijom, srećemo sve više kiborga, grajndera, biohakera — kako god želite da nas nazovete — koji se množe na raskršću tehnologije i telesne modifikacije. Bilo da vam je u vašem telu tehnologija potrebna iz zdravstvenih razloga ili samo želite da ojačate vaša čula iz čistog eksperimenta, postoji više frontova na kojima rade zagovarači otvorenog koda kako bi učinili tehnologiju implantata bezbednijom, jeftinijom i naširoko dostupnom.

Zoi Kvin je uvrnuta umetnica, autor, haker i budući kostur.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu