Bolnica
Foto: VICE Srbija/Stefan Đorđević
socijalna zaštita

Najteži slučajevi u praksi socijalne radnice u Srbiji

Kako izgleda stvarnost u sistemu socijalne zaštite u Srbiji.
11 Mart 2019, 9:46am

Blago pogurena, izrazito belog tena, zift crne kose oblikovane u paž, usukana, mršava i okružena hordom papira i fascikli koje su se protezale preko celog stola, sedela je ignorišući ih i odajući utisak mesta koje je napustilo svaku nadu. Uska prostorija, skoro kao hodnik, golih sivobelih zidova ostavljala je utisak zaostalosti u vremenu.

Ona je socijalna radnica i poznajemo se sada već nekoliko godina. Nismo imali prilike da sarađujemo, ali zbog specifičnih okolnosti u mom životu, u sistemu socijalne zaštite sam dugi niz godina, pa poznajem veliki broj ljudi koji u njemu radi. Njeno ime, prema željama koje je iskazala ostaje sakriveno, ali njena iskustva će biti otkrivena, jer je važno da o njima neko, najzad, progovori.

SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE ŽENA SA BLAGIM INTELEKTUALNIM SMETNJAMA

Ne bez straha, ali držanja koje je odavalo posvećenost radu i toplinu kao kontrast birokratskom okruženju u kojem se nalazila, nije me primetila kada sam pokucao i ušao u kancelariju, iako me je očekivala.

„Hej“, rekao sam joj.

Podigla je glavu, prijatno iznenađena mojim prisustvom odložila je šta je radila, kao da je jedva dočekala pauzu i hrapavim glasom mi se obratila: „Oprosti, iz noći u dan. Ništa nisam spavala.“

Sinoć je, naime, bio njen red. Sa nekoliko kolega oformila je ekipu koja je van radnog vremena obilazila teren, u smenama. Trenutni slučaj sa kojim se bore je zaštita devojke sa blagim intelektualnim smetnjama koja živi u Beogradu. Osobe koje imaju blage smetnje su osobe koje se u svetu snalaze sasvim normalno, ali zbog prirode svog stanja mogu da budu naivne i lake mete.

Kasno je stigla kući, prema njenim rečima, jedva je dva sata odspavala, a čekalo ju je mnogo posla. Ponudila mi je da sednem i priča se tu nastavila. Devojka ima nekih dvadeset i pet godina. Živela je sa majkom koja je, nažalost, preminula pre nekog vremena. Sistem je ne prepoznaje i prepuštena je sama sebi. Oni odlaze tamo u smenama svake noći, jer je već nekoliko puta bila silovana. Teren obilaze, jer seksualni predatori znaju gde ona živi i da je sama. Nijedna institucija ne želi da prihvati odgovornost za preuzimanje njenog slučaja. Sve se svodi na dobru volju nekolicine socijalnih radnika.

Rekla mi je da zloupotreba osoba ometenih u razvoju, sa intelektualnim smetnjama i njihovo seksualno zlostavljanje nije ništa novo, da se to stalno dešava i da praksa pokazuje potpuno odsustvo svesti o ovom problemu. Da o njemu niko nikada nije ni govorio.

Nastavljala je ovu potresnu priču ispijajući domaću kafu za svojim stolom, reagujući, verovatno, na moj izraz lica koji je govorio ko zna šta u tom trenutku. Postoji puno devojaka sa blagim smetnjama koje ne prepoznaju čak ni profesionalci, ljudi u sistemu ili njihovi srodnici... Ukoliko ih imaju. Zloupotreba za njih, nažalost, nije ništa novo, a posebno rodno zasnovano nasilje nad mladim ženama sa blagim smetnjama — onim koje u očima društva odaju utisak osoba tipičnog razvoja.

​Jedan dan u životu socijalne radnice u centru grada

„Kada sam došla da radim ovde u Centar, pre nekih desetak godina, tad sam se prvi put srela sa ovakvim stvarima“, nastavljala je. Jedna devojka je došla kod nje iz tima za decu kada je napunila osamnaest godina, kao odrasla. I tada ju je videla prvi put. Uzela je predmet u kojem je stajalo da sama živi sa tipom koji je dvadeset godina stariji od nje. „I ona dođe kod mene, ja je pitam kako funkcionišu seksualni odnosi, jer mi je veoma bilo bitno da je zaštićena. Morali smo da joj stavimo i spiralu, jer imamo tu mogućnost da je zaštitimo barem od neželjene trudnoće.“ Nju su zaštitili, ali ne i njenu rođenu sestru koja isto ima smetnje u razvoju i koja ima petoro dece. Ne znaju čak ni gde živi.

Prema njenim rečima nikakvi podaci o ovakim slučajevima ne postoje. Čak ni u svojim pretragama, od Ministarstva, preko domova, udruženja roditelja i nevladinih organizacija nisam uspeo da doznam ništa. Gde god sam bio samo su mi slegali ramenima i govorili da, nažalost, o takvim slučajevima nemaju nikakve podatke. Sve što saznaju uglavnom bude preko prijava. „Nekako to, ipak, na kraju dođe kod nas."

NEDOSTATAK EDUKACIJE GRAĐANA, INKLUZIJE I INSTITUCIONALNE PODRŠKE PORODICAMA

"Ono što je dobro je što se probudila malo svest ljudi u ovoj zemlji. Nije tako bilo pre desetak godina. Sve više imamo prijava da u tom i tom stanu plače dete, vrišti ili nešto slično, pa policija izađe na teren, proveri, a ako nešto treba mi da uradimo odmah nam upute izveštaj.“ Ali, s druge strane, postoje i ljudi koji prijavljuju porodice sa decom sa smetnjama, jer ne razumeju stanje, ili ne žele da ga razumeju. Ogroman nedostatak edukacije je veliki problem.

„Imamo baš takav slučaj sa jednom ženom tu blizu. Ima ćerku koja ima autizam i često vrišti. I nju komšinica stalno prijavljuje kako je roditelji zlostavljaju. Znaš li koliko puta su naše kolege išle da toj ženi objasne šta je autizam? Ti uđeš u taj stan, vidiš kako to dete živi, vidiš da je dete zbrinuto. Mi se najavljujemo, ali kada bude druga ili treća prijava onda nema najave, ideš na vrata direktno, da vidiš kakva je stvarna situacija, jer nikada ne znaš. Može stvarno da bude ko zna šta. Pošto roditelji u ovoj zemlji nemaju nikakvu podršku stvarno može da se desi da ljudi izgube živce, kontrolu, da im se prelije sve i da pretuku dete, zaključaju ga, pa da ono vrišti. Ali kod ove žene na to nikada nismo naišli. Pokušavali smo komšinici da objasnimo kako stoje stvari, ali bez uspeha. Ima oko pedesetak godina, vidimo da živi dobro, da ima moderan telefon, da koristi savremene tehologije, dakle može da ode na Internet i da vidi sama, ali ne želi. To je ta svest ljudi u Srbiji koja ne postoji. Da nije bilo tvog filma, ja ne pamtim da sam ikada videla nešto ili nekakvu priču o osobama sa smetnjama u razvoju.“

Inače, devojci sa početka priče je, u međuvremenu, ugrađena spirala i nastavila je sa redovnim kontrolama, ako ništa, barem jednom godišnje. Vodila ju je čak i kod ginekologa preko doktorke sa kojom je ostvarila dobar odnos u lokalnom domu zdravlja. Na kraju je uspela i da pobegne od tipa sa kojim je živela.

„On je bio lik tipičnog razvoja, ako tako može da se kaže za nekoga ko pronađe osobu sa intelektualnim smetnjama i onda je iskorišćava. Jedva smo je odvojili od njega. Na kraju smo otišli na teren i ja sam mu lično rekla: ’Slušaj, ja ću da podnesem krivičnu prijavu ukoliko je ne ostaviš.’ I na kraju ju je, zaista, ostavio na miru. E, sada je problem u tome što mi nemamo neku instituciju koja bi se bavila njome. Ona ima blage smetnje. Ona izgleda kao bilo ko od nas koji smo tipičnog razvoja. Fizički se nimalo ne razlikuje od bilo koga. Ona ume da čita, piše, uredna je, vredna, ume da radi i da stiče poznanstva. Ali ona, na primer, ne ume sa novcem, lako ju je prevariti, ne razume te tanane društvene niti koje sačinjavaju život. I postoje ljudi koji to zloupotrebljavaju. Mi, nažalost, nemamo vremena da se bavimo njome, jer smo kao na traci, samo sledeći, sledeći, sledeći. Nju pošalješ u Palmotićevu, oni kažu za nju nije psihijatrija. Odvedeš je u Lazu, nije ni za tamo. Ti nemaš adekvatnu socijalnu ili zdravstvenu ustanovu koja bi se bavila njome, ili nekakvog pružaoca usluge. Nemaš ništa. I onda smo mi, socijalni radnici, prepušteni sami sebi. Snalazimo se kako znamo i umemo. Ja sam probala da je smestim u jedno 3-4 doma, jer sam mislila da moram da je sklonim sa ulice. Ali je u to vreme počela zabrana primanja u domove.

I ti sada imaš situaciju, na primer, da čak i tamo gde imaš srodnike, porodice, roditelje… Da oni trpe nasilje od svoje dece. Ima puno agresivne dece, višestruko ometene u razvoju. Imam sada majku koju sin tuče svaki dan. Ako, na primer, pije vodu, ne sme da se čuje ni slučajno kako je guta inače nastane pakao. On ima kombinaciju intelektualnih smetnji i psihoze. I sada ja njoj ne mogu da pomognem, jer neće niko da ga primi od zdravstvenih ustanova. Onda sam pisala tužilaštvu za nasilje. Onda dođeš do toga da taj čovek nije poslovno sposoban, nije odgovoran za to što radi. Ali ta žena i dalje ima problem. Kako da ga rešiš? Onda sam pisala Ministarstvu za rad i socijalnu politiku i tražila pomoć. Oni su mi rekli da ne pišem više, jer oni nisu za to nadležni. A ko je onda nadležan za probleme koje imamo?“

Koliko sam razumeo, ta devojka je arhetip problema sa kojim se suočavamo. Ona dolazi iz disfunkcionalne porodice i u ovakvim okolnostima je osuđena na propast od rođenja. „Evo, došla mi je baš prethodne nedelje da mi kaže da je otišla od ovog jednog tipa kod nekog drugog, ali je onda nakon nekoliko dana shvatila da bi ipak kod ovog prvog i otišla je nazad kod njega. I ja njoj ne mogu da pomognem. Ona je osuđena na te likove sa kojima se vucara. A ko zna šta se tu dešava.“

PROBLEM EDUKACIJE I ADEKVATNE POMOĆI ZA OSOBE SA PSIHIČKIM PROBLEMIMA I NJIHOVE PORODICE

Ali pored ometenosti, u poslednjih desetak godina umnožava se problem psihijatrijskih slučajeva.

„Na jednu devojku koja je sa nekom vrstom ometenosti, imam nekih desetak koje imaju neku vrstu psihičkog problema“, značajno mi je naglasila. Medicina je napredovala na mnogo načina, pa se u ranom periodu trudnoće otkrivaju mnogi problemi i ostaje na roditeljima da odluče da li žele da prekinu trudnoću, ali kod psiholoških problema ovde toga nema. „Kada imaš psihijatriju to ne vidiš dok kroz pubertet ne počne polako da se manifestuje problem“, zaključila je i otpila malo kafe koja se već odavno ohladila.

„Imam sada aktuelnu devojku koja ima trideset i četiri godine. Sa osamnaest godina je otišla u Ameriku. Tamo je imala mnoštvo problema i na kraju je deportovana iz Amerike u Srbiju. Ispostavilo se da ima manijakalno-depresivni poremećaj sa šizofrenim idejama. Lečena je u ’Lazi’ četiri meseca i puštena je kući da živi sa majkom. Ali porodice stare. Majka ima sedamdeset i više godina, bolesna je i ima nju takva kakva jeste. Ljudi iz njenog okruženja su shvatili da je ona mlada, da ima neka primanja i da mogu da je iskoriste. Tipovi je iskorišćavaju, izvlače joj novac, a onda ona kada se vrati svojoj kući bude agresivna prema majci. Počela je i da konzumira drogu. Majci sam rekla da pozove policiju, ali je oni samo odvedu u ’Lazu’, gde dobije neku terapiju i puste je kući. Sutradan sve opet bude isto. Mi uopšte nemamo saradnju sa zdravstvenim ustanovama.“

PREDRASUDE, DISKRIMINACIJA I OSUĐIVANJE OSOBA SA INTELEKTUALNIM SMETNJAMA

Sa ovom devojkom od pre desetak godina joj je i dalje teško. Ona joj je bila prvi slučaj u kojem se susrela sa ovim problemima i prati je i dalje. Retko je sreće, jer ne zna gde živi. Često menja krov nad glavom, ako ga uopšte ima. „Ona nema svest o tome da je nešto pogrešno, a ti nemaš mogućnosti da je zaštitiš. Skoro sam je srela na ulici i odmah sam je uzela za ruku i odvela u GAK. Dovela sam je kod doktorke i rekla joj: ’Imate njen karton, ona je sa smetnjama u razvoju, ima ugrađenu spiralu, ali oseća bolove u donjem delu stomaka. Hajde da proverimo šta se dešava, da se nije pomerila ili nešto drugo.’ Pitala me je da li imam zakazano, rekla sam joj da nemam, ali da je hitno. Nije došla kod mene, nahvatala sam je. Nemam kako da zakažem. Ja sam službeno lice, ona je lice sa smetnjama i doktorka nas je stavila u čekaonicu. Čekale smo puna tri sata.

Ona se unervozila i nije više mogla da čeka. Ušla sam kod doktorke i pitala je: ’Izvinite, mi vas čekamo već tri sata, da li biste mogli da nas primite?’ I ona je meni, mrtva hladna nakon tri sata čekanja rekla: ’Pa znate šta, danas ipak nema šanse. Morate da zakažete.’ Više ne znam ni šta sam rekla, zaista. Ne mora mene da tretira kao stručnog radnika, nisam došla za sebe. A kada smo probali da zakažemo, rekli su nam da možemo da dođemo tek za tri meseca. Ako ne uhvatim termin, onda ko zna kada. Agonija jedna. Pritom ja imam odgovornost, jer sam neposredni staretelj osobama koje nemaju staratelje. I šta ja da radim?“

NEDOSTATAK PODRŠKE PORODICAMA I ODSUSTVO INFORMISANJA O PRAVIMA KOJIMA RASPOLAŽU

Spektar problema je zaista ogroman. Vrlo često najbliži srodnici pokušavaju da sakriju svoje članove porodice koji potom žive kao u azilima. Iz ličnog iskustva znam koliko je veliko osećanje sramote u našem društvu ukoliko u porodici postoji neko sa smetnjama u razvoju. U tom osećanju sramote, porodice se povlače u sebe, zatvaraju se. Nedostatak informacija, edukacije i nepoznavanje prava koja ostvarujemo ili neostvarivanje prava bez obzira što zakon i ustav kažu drugačije čine da se porodice uz to osećanje sramote takođe osećaju i bespomoćno. Sramota i bespomoćnost vode ka usamljenosti. I to ne bilo kakvoj usamljenost, već usamljenosti u kojoj postoji jedno teskobno osećanje da ono što se dešava tebi se dešava samo tebi i nikome drugome. A onda, kao da to nije dovoljno, postoje i oni koji bi takvu situaciju za zloupotrebe. I da biste ih našli, ne treba da idete daleko, dovoljno je vrlo često da pogledate u one koji su vam najbliži.

Za jedan od najtežih slučajeva sa kojima se srela kaže: „Imala sam majku i ćerku, gde su obe teška psihijatrija. Majka je čak imala i sepsu od preloma noge. Ležala je u krevetu, a noga je počela da joj se raspada. Tu scenu nikada neću zaboraviti u životu. Ulazim u sobu koja je potpuno rasturena i izmazana govnima. Njih dve u bračnom krevetu u posteljini koja je sva krvava. Leže jedna pored druge. Majka je tada imala šezdesetak godina, a ćerka oko trideset. Majka je bila pravnik, advokat. I u nekom trenutku se razbolela i legla je u krevet i nikome nije dozvoljavala da ulazi u sobu, a nije ni ćerki dozvoljavala da izlazi. I ta ćerka se pored nje razbolela. U trenutku kada je krenula infekcija, osećao se smrad do kapije. Mi smo došli po prijavi komšija. Ti zoveš hitnu pomoć da ih odvezu, a oni ti kažu: ’Morate prvo da ih okupate da biste ih odvezli. Ja izlazim ispred kuće i ne znam da li da se smejem ili da plačem.’ Ta žena je, nažalost, vrlo brzo umrla, posle nekih desetak dana, jer joj je gangrena zahvatila obe noge do pojasa. Crve su joj vadili, to ne mogu da ti objasnim. Ja sam zvala direktora, načelnika hitne pomoći. Zamisli ti sve vreme stojiš četiri sata po hladnoći napolju i čekaš da se neko smiluje i da dođe i prebaci te dve žene negde da mi njih nekako možemo da sredimo. Majku su, nekako, nakon četiri sata agonije prebacili u Urgentni centar, a devojka je otišla u ’Lazu’. I ona je sada dobro. A onda se ispostavilo da su komšije koje su ih prijavile, u stvari njihovi rođaci. Tačnije brat te žene. Srodnici uglavnom beže i neće da se mešaju. Sada su preuzeli brigu o toj devojci i ona živi sa njima u tom delu stana.“

Sedeli smo već satima. Kafe odavno nije bilo. Svakih nekoliko minuta su nas prekidali tako što su ulazili u kancelariju sa nekakvim novim papirima, kao da onih prethodnih nije bilo dovoljno. I dok smo pominjali, ne bez bizarnog i tragikomičnog osvrta, lečenje dece sms porukama u svetu u kojem ljudi čak i ne znaju kako stvari zaista stoje, ona mi je pomenula još jedan slučaj koji je trenutno aktuelan.

„Tu imam dve devojke sa mišićnom distrofijom koje žive sa svojom majkom više od dvadeset godina zatvorene u stanu. Došli smo tamo po prijavi komšija. Majka je polomila kuk i ostale su same u stanu. Otišli smo na teren, videli o čemu se radi, ali je majka rekla da ih ni slučajno ne iznosimo iz stana. Strogo je to zabranila. U tom trenutku je tu bio njen brat koji je donosio lekove, a mi smo odobrili pomoć u kući. Išla je gerontodomaćica svaki dan i komšiluk je pomagao. Ali pre godinu dana je ta majka pala i polomila obe ruke. Ona ima osamdeset i kusur godina. One su opet ostale same. Jedna ima trideset i osam, a druga ima četrdeset i pet godina. One nisu videle svet van stana više od dvadeset godina. Najgore od svega je što su u jednom trenutku njih dve počele da kukaju, da plaču i da nas mole da ih ne vodimo. I tada ti vidiš jednu simbiozu, patologiju. Njih tri su naučile jedne na druge i ti nemaš kud. One su ostale kod kuće. Imaju medicinskog brata koji im je dolazio svaki dan ujutru i uveče, kupao ih je, presvlačio, stavljao im pelene.“

Ali to, zapravo, ništa ne postoji uređeno, da je deo nekakvog sistema. Sve se svodi na lično insistiranje, pronalaženje kakvog-takvog načina da se nešto uradi. Njega je poznavala iz doma za stare koji se nalazi u blizini, pa se sa njime dogovorila da dolazi pre posla da ih sredi, opere, obuče, da im doručak i terapiju, pa da posle dolazi gerontodomaćica i bude sa njima, pa da ih na kraju on opet sredi za spavanje nakon što mu se završi smena.

„Ali moraš da razumeš, ovo su samo moja iskustva. Pravi podaci ne postoje. Niko ne vodi nikakvu evidenciju. Mi ne znamo koliko takvih slučajeva ima, sve dok ne naletimo na neku prijavu ili nekom drugom okolnošću i zateknemo situaciju na delu. Na svaku ovakvu situaciju, ko zna koliko ih je koje prolaze neprimećeno. Dešavalo mi se da uđem u stan i vidim čoveka od pedeset godina koji nema ličnu kartu. Roditelji su ga krili. U poslednje vreme se to sve manje dešava, ali recimo da sam u poslednjih petnaestak godina ja lično naletela na dvadesetak takvih slučajeva. Kako ljudi stare, oni propadaju. U jednom trenutku i to vrlo često ti ljudi postaju besni, agresivni, jer ih drže zatvorene celoga života. Pa čak i psa svaki dan izvodiš napolje, a zamisli dete da zaključaš i da ga nikada ne pustiš napolje… Tu smo imali čak problem, jer ta deca nisu imala ni regulisano državljanstvo. To dete se rodi, dobiješ izvod iz matične knjige rođenih, ali ga ne upišeš u knjigu državljana. Ono nema ličnu kartu i nema državljanstvo.“

Na pitanje seksualne eksploatacije, koliko je učestala i da li postoje bilo kakvi podaci, rekla mi je: „Seksualna eskploatacija je, verujem, veoma česta, ali mi jednostavno za nju ne znamo. Mi šta saznamo trudimo se da zaštitimo, ali nemamo kako. Ni Sigurna kuća ne želi da primi osobe ometene u razvoju. Mi jednostavno nemamo rešenja. Kada saznamo krene odmah starateljska zaštita, produženi nadzor, neke vrste zaštite. Ali je pitanje koliko toga dođe do nas. Imaš ova sela oko Beograda i ti tu kada uđeš pitanje je šta sve možeš da nađeš. Ali na kraju je uvek pitanje gde one žive i da li će neko to da prijavi.“

NIJE SVE NI TAKO CRNO… ILI MOŽDA JESTE?

Ruku na srce, u poslednje vreme se slika malkice i poboljšava. Postoje odluke koje su dosta pomogle, kao što su hitne mere koje sada može da sprovede policija u saradnji sa Centrima za socijalni rad. Dešava se da višedecenijsko zlostavljanje stane samo nakon jedne jedine posete. „Ranije si morao žrtvu da izvedeš iz kuće. Sada se nasilnik izvodi iz kuće i zabranjuje se svaka komunikacija u narednih 24 časa, kao hitna mera.“


Pogledaj i:


Problem zaštite osoba sa intelektualnim smetnjama je ogroman. One su, vrlo verovatno, najugroženija kategorija ljudi u Srbiji. A žene sa intelektualnim smetnjama su vrlo verovatno najugroženije među njima. Stvar nije ništa bolja ni u svetu. Ovi slučajevi su u Beogradu, u centralnim opštinama. A šta je van njih? Šta se dešava van Beograda? Srbija ne zna ni koliko ima osoba sa Daunovim sindromom, ne zna se ni koliko osoba sa autizmom postoji…

Ali dok ovakve teme ne postanu deo našeg svakodnevnog dijaloga i dok problemi osoba sa smetnjama u razvoju ne postanu deo diskursa vas koji se sa tim problemima nikada niste suočavali oni neće biti rešeni. Nas koji smo spletom okolnosti u ovome i koje je nužda naterala da naučimo neke stvari sistem uglavnom i ne prepoznaje, a nema nas dovoljno da bismo napravili značajniju društvenu promenu. Nalazimo se tradicionalno na margini i dok posmatramo populističke metode rešavanja humanitarnih problema u ovoj zemlji, osećamo kako nas potpuno urušen sistem izjeda do kosti.

Umesto politike individualnog davanja treba da se borimo protiv institucionalizovanog uzimanja.