Iako su Ol Star utakmice nepodnošljive - izbor Jokića i Vučevića je velika stvar

Prvi februar 2019. doneo je nekoliko dobrih vesti. Za početak, doneo je kraj januara, meseca na koji ljudi poslovično kukaju. Ali, pored toga, ovaj prvi februar je Srbiji i Crnoj Gori doneo nešto konkretnije. Posle petnaest godina pauze, bivša SRJ je ponovo bogatija za Ol-Star igrače. Srbija će na ovaj "festival" košarke poslati Nikolu Jokića, a Crna Gora Nikolu Vučevića. Nikola i Nikola na Ol-Staru u Šarlotu 2019 – eto lepote.

Upravo ste na ovom portalu pre godinu dana imali prilike da čitate moj kritički osvrt o Ol-Star manifestacijama. Ako niste, odmah da vam kažem – ne podnosim ih, i moje mišljenje o njima se nije drastično promenilo nakon što sam čuo da je kolegijum igrača, trenera i navijača ispisao Nikolama avionske karte za Severnu Karolinu. Ol-Star susreti, nekada koliko-toliko uspešan spoj takmičarskog duha i zabave, postali su (meni) nepodnošljivi festival zajebavanja, iživljavanja i generalno anti-košarke. Ako se svako svakome sklanja 48 minuta i jedini cilj je da se tiltuje semafor brojem poena, to je nešto u čemu kao gledalac zaista ne moram da učestvujem.

Međutim, to je Ol-Star utakmica. Ali institucija Ol-Star igrača i reputacija koju isti nose…to je nešto drugo.

Pre desetak dana imao sam priliku da diskutujem sa jednim kolegom na temu Pro Bola, tj. NFL verzije Ol-Star vikenda. Pro Bol je verovatno jedan od najnesretnije tajmiranih događaja u američkom sportu i u sportu uopšte – igra se nedelju dana pred Superbol. Ranije, on se igrao nedelju dana POSLE Superbola, što takođe nije bilo najzabavnije rešenje. Pro Bol, kao manifestacija, kao događaj i kao utakmica ne znači ama baš ništa. Američki fudbal je sport visokog fizičkog opterećenja i niko sa par grama mozga nije spreman da zapinje kao mahnit u revijalnoj utakmici, a pogotovo ne ako iduće nedelje igra najvažniji meč sezone.

Ali, onda je moj sagovornik, nakon što se složio sa mnom, dodao – jeste, tačno je. Ali svi ti igrači će sutra pregovarati za nove ugovore, ili postati TV komentatori, ili otići u neke druge karijerne tokove. I kada se budu predstavljali, rećiće – ja sam Pera Perić, petostruki Pro Boler. Ili petostruki Ol-Star. I samim time, njegova reč u svim daljim pregovorima, analizama ili bilo kakvom drugom segmentu poslovanja imaće dodatnu težinu. Jer biti imenovan u Pro Bol/Ol-Star sastav u Americi ne znači samo „kitnjasta pozivnica na karneval ispucavanja“. Ne, biti Ol-Star prvo i pre svega znači da ste nezvanično ušli u odabrani krug od 24 najbolja igrača sveta. I to već, da kažemo, jeste bitno.

Srbi, istorijski gledano, gravitiraju košarci pre svega putem nacionalnih takmičenja i reprezentacije, pa tek onda NBA. Samim time, kod nas zvanje Ol-Star igrača je možda malo i potcenjeno, jer smo uvek više umeli da cenimo priznanja koje bi nam podelila FIBA – ili mi sami. Aleksandar Đorđević, recimo, nije bio MVP Evrobasketa 1995 (bio je to Šarunas Marčuljonis), niti je izabran u petorku turnira. Neko bi za ovo i digao dreku u nekom momentu, ali ne i mi, kojima je uspomena na Saletov istorijski rafal od 41. poena sasvim dovoljna (sa druge strane, broj Litvanaca koji se teše činjenicom da je "Runi" bio MVP ravan je broju njihovih zlatnih medalja sa svetskih prvenstava). Dejan Bodiroga jeste bio MVP svetskog prvenstva 1998, pa opet ljudi nešto ne potenciraju na tom podatku kao da je bogznakoliko važan.

Svejedno, uprkos našem urođenom sistemu vrednosti, činjenica da ponovo imamo Ol-Star igrača ne sme se zanemariti. U NBA ligi je trenutno pod ugovorom oko 400 igrača, i više ako uračunamo filijale. Ol-Star poziv vam jasno govori da ste od tih 400 ljudi vi kristalno jasno ostavili utisak i zaslužili da se nađete u jednom vrlo, vrlo, vrlo probranom društvu. Svi generacijski NBA talenti overili su neki Ol-Star, i imaju to na svom CV-ju. Taj poziv koji menja sve postaje deo vaše vizit karte. Komentatori će vaše ime govoriti sa više respekta. I to individualno priznanje automatski će baciti i malo više svetlosti na vaše poreklo, u ovom konkretnom slučaju, na Srbiju i Crnu Goru.

Srbija je tokom svoje dugogodišnje košarkaške istorije dala tek dva Ol-Star igrača – Vladu Divca, koji je nastupio 2001 (uleteo kao rezerva Šekilu O’Nilu), i Peđu Stojakovića, koji je igrao naredne tri godine zaredom. Pored njih, imali smo i solidan broj učesnika na sporednim događajima, pa je tako prošle godine i Bogdan Bogdanović proglašen za pobednika „Rising Stars“ utakmice u kojoj nastupaju „rukiji“ i igrači sa navršenom punom NBA sezonom iskustva (Bogdan, nota bene, igra i ove sezone u istom meču). Već spomenuti Stojaković bio je šampion u brzom šutiranju trojki. I Peđa i Vlade su imali neke magične sezone, ali ovo šta Jokić igra danas je na nekom potpuno trećem nivou.

Nikola Jokić je po mnogima i prošle sezone bio „viđen“ za Ol-Star, ali sada se njegova vrhunska forma u potpunosti iskristalisala. U četrdeset i devet mečeva koliko je odigrao ove sezone, Jokić beleži prosečno 20.1 poen, 10.4 skokova i 7.6 asistencija. Samo šest igrača imaju više uspešnih dodavanja od njega, među njima i Rasel Vestbruk i Džejms Harden. Ali nijedan centar. Štaviše prvi „višlji“ igrač sa zamašnim brojem dodavanja na listi je Kevin Durent sa jedva 75 komada manje od Nikole. Da jedan centar ovoliko uspešno balansira sve tri kategorije, to liga nije videla odavno, a kamoli u ovoj eri u kojoj je klasična petica mahom svedena na poljoprivredno oruđe za nužnu zaštitu obruča. Na stranu što Denver konačno pobeđuje i sada je već skoro izvesno da će igrati u plej-ofu posle pet sezona posta.

Šta tek reći o Vučeviću? Crnogorac koji je rođen ne na obali jadranskog mora već ženevskog jezera je već osam godina deo NBA karavana. On je išao putem kojim se „ređe“ ide, barem kad su Evropljani po sredi – studirao je na univerzitetu Južne Kalifornije (USC), zatim posle kraće lok-aut epizode u Budućnosti zaigrao za Filadelfiju, a od 2012. je stalni član startne postave Orlando Medžika. Njegove brojke su uvek bile konzistentne, ali je i on ove sezone napravio iskorak. Podigao je prosek poena na 20.6, što je rekord karijere, skokove na okruglo 12, što je još jedan rekord karijere, asistencije su na takođe rekordnih 3.8 po meču, a treba spomenuti i njegov nagli skok u procentu za tri, koji je skočio ravno šest posto na vrlo pristojnih 37.8%. Vučević je u svojoj osmoj NBA sezoni pokazao da je spreman za izazove moderne NBA, i on je shodno tome bio nagrađen svojim prvim Ol-Starom. Prvim i za njega, i za zemlju koju predstavlja.

Da, znam da Jokić ima koliko fanova, toliko i hejtera u Srbiji i njenim medijima. Ni ja nisam bio ravnodušan kada je odlučio da propusti minuli Evrobasket, a to odsustvo mi je još teže palo kada sam, po svođenju računa, shvatio da nas je verovatno njegovo odsustvo delilo od zlatne medalje. Međutim i to je život, i privatne odluke su privatne odluke, a uostalom i o ovome sam već pisao jednom prilikom. Glupo je sada ponavljati se na te teme.

Fokusirajmo se zato na ono bitno – i Srbija, i Crna Gora, imaju Ol-Star igrače kojima se mogu podičiti. To jesu individualna priznanja, ali ih sa pravom možemo „prisvojiti“ i nama na nekom nacionalnom nivou. Svakako su legitiman razlog da se radujemo zbog istih. Jokić već sada ima koren karijere koji „miriše“ po nekim jako jako visokim dometima. Nije isključeno, štaviše, vrlo je verovatno da ćemo o njemu u dogledno vreme pričati kao o najboljem Srbinu koji je ikada igrao u Americi. Vučević je tu kategoriju već obezbedio, barem što se svog pasoša tiče.

I kada godine prođu i prašina se slegne, setite se prvog februara 2019. Jer tada smo čuli vesti da će ova dva momka biti Ol-Star igrači, i da je elitni klub ponovo primio dopisne članove iz naših malih zajednica. Bili su to, setićemo se. prvi krupni koraci ka apsolutnom legitimitetu, jer kada jednom iskoračite iz lokalnih okvira i prevaziđete samo hvalospeve okružne štampe, Ol-Star je vaša prava mera. A Nikola i Nikola su to svojim radom apsolutno zaslužili.