Tajvan beleži najvišu gustinu skutera na svetu sa 375 dvotočkaša po kvadratnom kilometru, pa su ulice milionskih gradova ovog azijskog ostrva postale bučne košnice pune ugljen-dioksida. Kao najpopularnije prevozno sredstvo, skuteri su razumljivo i glavni uzrok smrti na Tajvanu. Samo tokom 2014. zabeleženo je 273.349 nesreća sa skuterima, ali još veći problem predstavlja zagađenje koje ovi okretni dvotočkaši ostavljaju za sobom. Pošto država za sada ne nudi pravo rešenje ovog problema, stanovnicima jedino preostaje da se tokom svakodnevnog saobraćanja kriju pod živopisnim maskama.
Reklame
Marija Strajnić, arhitektica i fotografkinja iz Beograda je tokom svog boravka na Tajvanu napravila seriju fotografija "In Hiding" koja nas upoznaje sa licima vozača skutera skrivenih pod maskama.VICE: Gde i kada su nastale ove fotke?Marija Strajnić: - Nastale su na ulicama Kaosjunga, skoro tromilionskom gradu na jugu Tajvana, u kom sam bila tri meseca tokom 2015. godine kao deo Pier-2 art rezidencije. Serija je objavljena u foto knjizi A Chord koju sam napravila zajedno sa Katarinom Šoškić, o našem iskustvu dislokacije, adaptacije i na kraju intime.Zašto si odlučila da ih fotkaš?- To je prvi fenomen koji sam primetila kad smo stigle, jer su ulice preplavljene dvotočkašima. Što zbog lokacije, što zbog velike gustine naseljenosti, na putevima ima puno prašine, pa su motorciklisti i biciklisti prinuđeni da nose maske da bi mogli normalno da dišu. Čak i pešaci nose maske vrlo često. Uz njih tu su neizostavne kacige i vrlo često naočare. Sve zajedno izgleda jako bizarno, pogotovo što ih je toliko puno, kao nekakve šarene nindže na motorima i biciklima. Još ako pada kiša pa imaju i kabanice, to baš deluje ludo. Tamošnja pravila vožnje za cela tri meseca koliko sam bila na Tajvanu nisam skapirala, jer voze bez ikakvog reda i logike. Tako da je ceo taj za mene novi vajb bio prvi foto projekat koji se razvukao do samog kraja putovanja i podosta obojio moje impresije o Aziji generalno.
Pročitajte i: "Par nogu u očima fotografa iz celog sveta"
Reklame
Na koji način si im prilazila?- To mi je bio najveći izazov zapravo, sam prilazak, jer je potpuna suprotnost mom uobičajenom metodu fotografisanja pri kom poznajem ljude koje slikam ili je slikanje ugovoreno pa nema rizika da će neko da odbije. Pa kad god bih se našla pored semafora sa fotoaparatom prilazila sam najbizarnijim ljudima koje sam viđala i zamolila ih za fotku. Imala sam dosta treme na početku s obzirom da skoro niko ne priča ni reč engleskog, pa sam se plašila da ne pomisle da ih nešto ugrožavam. Kako je vreme odmicalo, ja sam bila sve slobodnija i ti prilasci su mi postali maltene svakodnevna rutina. Stariji bi se najčešće zbunjivali ali uradili šta im tražim kada napokon shvate o čemu se radi, a mlađi bi dizali dva prsta i pozirali čim ugledaju fotoaparat. Ali Azijati su generalno jako fini, tako da me je odbio samo jedan čovek sa detetom, zbog deteta, i par tinejdžerki. A sigurno da je mnogo doprinelo to što su bili pod maskama takoreći, skriveni, i kao takvi na sigurnom odstojanju.Da li se dogodio ikakav razgovor?- Samo jedan od preko pedeset ljudi me je na tečnom engleskom pitao "A za šta je ovo?". Onda sam se ja zbunila.Šta ti je bilo najzanimljivije u ovom projektu?- Najzanimljivija mi je bila ta uniformisanost, razbijena na pojedince. Svi su obučeni isto ali na svoj način. Kao neki vozni park nindža bala pod maskama.Hvala Marija!Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Reklame
