Horor filmovi koji psihičke poremećaje predstavljaju na problematičan način

Horor filmovi baziraju se na konceptu nepoznatog, neočekivanog, nevidljivog, nesigurnog, neobjašnjivog, i na svim idejama koje ljudi projektuju u tom pravcu. Isto radi i svet u kom se još uvek stigmatizuju psihički poremećaji.

Postoji nekoliko aktualnih horor filmova koji – uz uobičajenu mizoginiju i rasizam – odvratno mistifikuju duševna oboljenja. Čuvajte se sledećih filmova i njihove veoma problematične poruke: Lights Out, Apartment 143 (Emergo), i Inner Demons.

U Lights Out upoznajemo strašno biće zvani Dijana koje živi samo u mraku, a sa likom „majke" se sprijateljilo dok su obe bile u ludnici. Tokom filma, deca se trude da ih Dijana ne ulovi sve dok njihova majka ne odluči da se ubije da bi tako proterala zlog duha. Ko god je brinuo o duševno obolelim osobama zna koliko naporno to ume da bude. Osetite se slabo, bespomoćno, iznad svega uplašeno. A kad lekovi i ostala terapija prestanu da funkcionišu, obolela osoba počne da krivi samu sebe. U tom kontekstu, film nam nudi poruku „požrtvovanja" koja sugeriše da je samoubistvo pravi lek iz depresije, jer ne treba biti „na teretu" članovima porodice.

Keli Kajtli, psihoterapeut iz Čikaga kaže da se ljudi na samoubistvo odlučuju zato što misle da nema drugog izlaza, i da ovaj filmski zaplet to samo podržava. „Često se ustručavaju da zatraže pomoć, posebno ako misle da bi to ugrozilo njihovu porodicu", dodaje ona. „Letos sam imala uvid u sedam samoubistava, između 15 i 40 godina uzrasta. Sve se to može sprečiti, ali potreban je timski rad da bi se ljudima pomoglo. Prvi korak je eliminacija stida."

Zatim imamo Apartment 143 (Emergo), horor iz found footage podžanra koji prati sumornu ćerku tinejdžerku, radoznalog sina, tatu koji se trudi da ih održi na okupu, i neprežaljenu majku koja je „nažalost preminula". Tatu brine to što ga ćerka mrzi, uz manju neprijatnost kao što su duhovi u kući. Pred kraj filma saznajemo da je pokojna majka izgubila posao, varala muža, i poginula tek pošto ja napustila porodicu zbog svoje šizofrenije. „Istražitelj paranormalnog" kog je porodica unajmila video je da se slike na zidu kreću i da devojčicu tokom seanse opsedaju duhovi, ali ipak zaključuje da je uzrok svemu tome šizofrenija koju je mala nasledila od majke.

Naravno! Šizofrena je pa zato levitira. Udario joj estrogen u glavu. Na samom kraju, devojčicu odvode u bolnicu a istražitelj i njegovi saradnici deluju zadovoljno svojim zaključkom. A onda, u poslednjem kadru se pojavljuje natprirodno biće – duh majke? Dokaz da u stvari nije bila šizofrenija, nego se tu ipak motaju neki demoni.

I u ovom filmu, psihički poremećaj se koristi kao kategorija u koju možemo natrpati sve strašne, potresne, paranormalne, levitirajuće, zlokobne fenomene. To nimalo ne pomaže da publika reši problem straha od ljudi sa dijagnozom iz svoje neposredne blizine.

Pol Hokmeker, psihoterapeut iz Kalifornije, kaže da je sa kliničkog stanovišta šizofreniju izuzetno teško izlečiti, ali stanje se bazira na izolaciji obolele osobe od stvarnog sveta.

„Ta distanca ih u velikoj meri sprečava da ostvare funkcionalne međuljudske odnose – oni vide i čuju stvari koje niko drugi ne čuje, ponašaju se društveno neprihvatljivo." Ipak, „eksterna ekspresija ovog stanja" nije „demonske prirode". U pitanju je samo reakcija obolelih na užas koji im izaziva izolacija u iluzornom svetu, udaljenom od fizički i emotivno zadovoljavajućih odnosa koje ostali ljudi razvijaju."

Za kraj, razmotrimo još jedan film iz found footage podžanra – Inner Demons. Ova priča prati Karson, devojku koja je nekad bila verna odlikašica a danas je gotičarka na heroinu koja umišlja da je opsedaju demoni. Sve se komplikuje kad ode na kliniku za odvikavanje, gde razna neobjašnjiva dešavanja postaju primetna ljudima koji je okružuju.

Priču nam iznosi kamerman Džejson kome je stalo do mučene Karson, samo joj on veruje da je posednuta, jedini je „razume". Da bi je spasao, petog dana detoksikacije joj prokrijumčari malo heroina da bi umirila demone. Nju izbace sa klinike, njega otpuste, a uspu nam utvrde kako su svi znaci da je osobi potreban egzorcizam u stvari simptomi psihoze.

Većina nas je čula da alkoholizam nije zvanično priznata dijagnoza bolesti ali se ipak leči, i svakako ima dokaza da postoji. Ja sam pre šest godina ostavila piće, pa lako razumem metaforu koju film nudi još pre nego što nam protagonistkinja direktno kaže da se drogira kako bi „sve ono loše" držala pod kontrolom. Demon je, eto, gladan heroina pa plače kao beba za cuclom. Takođe imamo poslednje reči majke, koja nam kaže „Ne znaš istinu, ona je odrasla u nasilnom okruženju!" Otac i sam popusti pa se pojavi da ustreli Karson a zatim i sebi oduzme život. Preživi samo Džejson ali je on sad posednut. Prethodno je pokušao da pomogne devojci zagrljajem i rečima „Znam da si još tu, Karson".

Da li je onda poruka filma da ljudi koji pokušaju da pomognu zavisnicima i sami postaju zavisnici, zatrovani i isceđeni? Da li nam se nudi još jedan način da okrivimo roditelje? Kajtli smatra da je u scenariju veliki problem izostanak lične odgovornosti.

„Redovno to čujem od pacijenata. Kažu, imao sam srećno detinjstvo pa ne bi trebalo da mi simptomi ovako teško padaju. Taj stereotip po kom su zavisnici ili duševno oboleli obavezno traumatično odrastali je još jedan način na koji mediji ljude sprečavaju da nađu adekvatnu pomoć". Mamine poslednje reči trebalo je prosto iseći.

Ja sam odrasla sa post-traumatskim stresom a bez dijagnoze. Kad bi me uhvatilo, ponašala sam se kao da me pohode demoni – plakala sam, vrištala, razbijala inventar. Moji roditelji su se neprestano trudili da mi pomognu, da mi se postavi prava dijagnoza. Kad sam se od toga oporavila, nastavila sam da pijem – mahom u društvu, ali bila sam alkoholičar. Nisam se klinički odvikavala, nisam prešla na teže droge, ali jesam se ogrešila o ljude koji su me voleli i starali se o meni.

Filmovi ove vrste su društveno štetni jer predstavljaju „žrtve" kao nešto neljudsko, natprirodno i neshvatljivo. Hokmeker kaže da postoji etička kriza među terapeutima, jer se danas medicinska pomoć uslovljava zaradom. „Umesto da vidimo pacijente kao ljudska bića koja pate, mi zavisnike i duševno obolele tretiramo kao objekte iz kojih treba iscediti profit makar po cenu njihovog dostojanstva", kaže on.

Kajtli dodaje da još treba mnogo toga uraditi u borbi protiv „užasno nerealističnih prikaza psihičkih poremećaja u medijima, kao i terapije odnosno pomoći najbližih. Inače će ljudi nastaviti da prenebregavaju svoje simptome, poredeći ih sa najgorim mogućim scenarijima kao što je psihoza. Ukratko, ovako se ljudi samo plaše."

Još na VICE.com:

Neurološko objašnjenje za strahove i anksioznost

Zašto se psihički poremećaji javljaju u ranim dvadesetim godinama?

Trinaest viđenja poremećaja anksioznosti