Bio sam na otvaranju KGB-ovog muzeja i bilo je iznenađujuće dobro

"Za svetliju budućnost", uzviknula je Agne. "Sve počinje sa nama".

Bila je hladna noć na Menhetnu, i grupa novinara i ostale zvanice na ovom uvrnutom kvazi-komunističkom događaju su se okupili u Čelsiju, na otvaranju nečega što je nazvano njujorškim prvim i najvećim KGB-ovim špijunskim muzejem . Bilo je jednako kičasto koliko i nadrealno, i više od jedanput sam poželeo da nekom neznancu na uvo šapnem vic o tome kako sam naleteo na Staljinovu smrt, ili na film braće Koen. Bilo je kao da su Sovjeti zauzeli i redizajnirali Dizni Vorld. Opsežna kolekcija, koja je te večeri imala premijeru, potiče od oca i ćerke iz Litvanije, koji vode sličnu instituciju u jednom nuklearnom bunkeru u istočnoj evropi. Novo mesto sadrži, prema saopštenju za štampu, "3500 retkih predmeta, uključujući i mini-kamere, špijunske snimače i naprave za skrivanje i šifriranje".

"Moj otac jednostavno ima kolekcionarski duh", rekla mi je Agne, kada sam je pitao kako je sve to počelo. "Stari automobili. Motocikli. A onda je, znaš, prikupio najveću kolekciju gas-maski u Evropi. Od toga je jednostavno produžio dalje".

Ona tvrdi da su njeni razlozi da donese ovu retku postavku u Ameriku, a u Njujork posebno, sasvim apolitičnji – tvrdeći da, naročito u ovom gradu, postoji radoznalost i želja za upoznavanjem sa relativno izgubljenim delom istorije. Što je drugačiji način da se kaže da Amerikanci odavno imaju strastvenu fascinaciju Rusijom i Sovjetskim Savezom, naročito kada je u pitanju špijunaža, još od Hladnog rata – tokom tog perioda od otprilike 45 godina, kada je svet bio naizgled podeljen na dva dela. Ali ne dešava se često da se ovi opipljivi artefakti koji su deo postavke viđaju sa ove strane nekadašnje gvozdene zavese.

Ovde bi trebalo da zastanem i priznam da sam ja tip osobe koju obuzme preteran entuzijazam kada su ovakve stvari u pitanju. Kratak, opipljiv primer: 2016, bakarna Lenjinova statua koja je više od dve decenije nadgledala Lover Ist Sajd je sklonjena sa vrha zgrade, kada je vlasnik shvatio da bi uskoro mogla da bude prodata kupcu koji možda ne deli istu naklonost ka radikalnoj političkoj misli. Kada sam ranije čuo da bi to moglo da se dogodi, jedan moj prijatelji i ja smo po vrelom njujorškom letnjem popodnevu došli biciklima u taj deo grada i uspeli da se popnemo na krov. Posle toga, kako i dolikuje šeretima, popili smo piće u KGB baru u Ist Vilidžu.

Uprkos našoj generalnoj zbunjenosti, šira rusko-američka priča, naravno, nije završena – a mora se reći da KGB ima dugu istoriju ubistava i otmica, koja se dobro uklapa u njegove ostale, malo blaže distopijske ludorije. U međuvremenu, nakon priče o "resetovanju" odnosa tokom Obamine ere, ove dve zemlje su veći deo ove decenije nominalno neprijatelji, što je kulminiralo ruskim mešanjem u izborni proces 2016 , da bi pomogli Trampu da postane predsednik. A sama poseta se odigrala svega par sati pre nego što je BazFid Njuz objavio istraživački članak u kome se tvrdi da je Tramp nagovarao svog bivšeg advokata Majkla Koena da laže Kongres povodom diskusija o izgradnji Trampove kule u Moskvi. Prirodno, ubrzo je postala viralna, i do jutra, članovi Kongresa su već šuškali o smeni predsednika, ili njegovoj ostavci . Rudi Đulijani je rekao novinarima , "Ako verujete Koenu, ja mogu da vam dam odličnu ponudu za bruklinski most", i o lajkovanju sopstvenih poruka , i Trampovom tvitovanju o južnoj granici i Koenovom tastu .

Pogledajte i VICE film: Balkanske ratne igre - Airsoft

U međuvremenu, izložba špijunskih alata iz sovjetske ere, koje su koristili Putinovi bivši poslodavci (čovek je bio u KGB-u), mogla je da se vidi u najvećem američkom gradu. Naša duga nacionalna veza puna ljubavi i mržnje ni izbliza nije okončana.

"U ovom trenutku, od tekućih debata o navodnom šurovanju Bele kuće s Rusijom, do uspeha Amerikanaca, KGB je izgleda predmet američke kombinovane morbidne fascinacije i užasa", napisao mi je ove nedelje Mark Galeoti, stručnjak za rusku politiku i globalni kriminal sa Instituta za međunarodne odnose u Pragu, i dopisnik VICE -a. "Na neke načine, to je zbog prenaglašenog osećaja da se ništa nije promenilo – da su zastave, lica i skraćenice možda drugačije, ali da je prikriveni ruski izazov ostao isti. Ali ovo je takođe i nekakva perverzna verzija nostalgije za vremenima kada su ideološke podele i linije fronta delovale mnogo jasnije. Prošlost uvek deluje mnogo jednostavnije".

Ali ako je prošlost jednostavnija od sadašnjosti, ova izložba svakako to nije.

"Ako ne znate ko je on, onda ne možemo da počnemo", rekao je naš vodič Sergej Kolosov u četvrtak, pokazujući Lenjinov portret. Sergej ima građu i stav nekoga ko bi postavio prislušni uređaj u panj u blizini vašeg poštanskog sandučeta. Makar i samo zbog toga da bi mu udovoljili, svi iz desetočlane grupe su potvrdili da su upoznati sa revolucionarnim vođom boljševika, ili su barem tako tvrdili. Mada, Sergej je stvarno mogao da pokaže u bilo kom pravcu. Sa njegove leve strane je visilo Lenjinovo lice sa tapiserije. Sa desne strane, skrivena iza zavesa koje su se veličanstveno vijorile zbog duvanja klime, stajala je bista ove nekadašnje levičarske ikone.

Onda smo krenuli u obilazak koji je podsećao na vannastavne aktivnosti u osnovnoj školi – Sergej nas je poveo u jednu veliku prostoriju, krcatu kontrolnim tablama, oružjem i uređajima za prisluškivanje, časteći nas pričama o njima, a povremeno i sopstvenim anegdotama (Podelio je sa nama jednu podužu, koja uključuje časove engleskog jezika, jedan ruski restoran i FBI). Počesto je dodirivao predmete iz postavke, iako to ne bi trebalo da čini. Dok smo hodali, pomislio sam da bi svi ti artefakti mogli da budu nagomilani u podrumu nekog sredovečnog čoveka. Delovalo je kao da su angažovali Karmen Sandijego da im isplanira veče i uredi prostor. Tu je bila i replika sovjetske zatvorske ćelije u kojoj je, posebno za to veče, boravila jedna zatvorenica u crnoj ludačkoj košulji, koja je ćutala (Agne je nju i druga živa ljudska bića koja su ćutala i bila raštrkana po prostoru nazvala "živim lutkama".). Tu je bio i jedan arhaični podijum, sa još jednim živim manekenom naslonjenim na njega. Bilo je pravog oružja iz tog perioda, što je Sergej pomenuo u više navrata.

Ali ako se baš ne ložite na to da gledate nostalgične uspomene, ili ljude u ludačkim košuljama, tu je i širok izbor interaktivnih segmenata izložbe. To je deo draži: u jednom delu mogu da vam naprave fotografiju prilikom hapšenja. Osim toga, jeste li ikada poželeli da probate apsurdno težak kožni mantil i otmene kape koje su nosili agenti KGB-a, a onda da pozirate za stolom, ispred zelenog ekrana na kome se – pogodili ste – nalazi Lenjinovo lice i neke sovjetske zastave? Ili da operišete kamerom koja tajno fotografiše, ali ne ono što je ispred nje, već sa desne strane? A da li biste želeli da vas vežu za stolicu (Prema Sergeju, svi dobrovoljci su bili "veoma hrabri".)?

Ali najzanimljiviji aspekt, svakako su bili svakodnevni predmeti, ozvučeni radi naše zabave. Svi ti tanjiri, police i cipele, sa svrhom skrivenom negde unutra. Sergej je ponosno istakao da je jedan drveni pečat osam godina snimao razgovore u jednoj američkoj ambasadi – što te natera da se zapitaš, dok vrludaš ovom zemljom fantazija, da li je možda ono što smo tražili uvek bilo tu, i da smo mogli da ga nađemo, da smo samo malo bolje tražili.

Posle nekog vremena bi mogao da zaključiš da je većina kućnih predmeta koje je Sergej ima pri ruci, takođe bila ili kamera, ili neka vrsta oružja. Deo njegovog predavanja sa pitanjima i odgovorima je postao mnogo lakši, nakon te spoznaje.

"Možete to da stavite kao šminku, na primer, ili da napišete neku poruku, tipa, ’Volim te’", kaže Sergej, aludirajući na karmin koji takođe može da posluži i kao pištolj. "A posle, znate, možete njime nekoga da ubijete".

Pratite Aleksa Norsiju na Tviteru.

Pratite Džeksona Krulea na Instagramu.