Pud Pad Noj Voravut - "Zlatna noga" tajlandskog boksa

Svaki put kada čujete vest o novom tajlandskom bokseru koji ima razoran udarac nogom, valja se podsetiti neke stare ikone ovog borilačkog sporta koji je uživao sličnu reputaciju. Nekog prekaljenog borca, velike face minulih dana, legende iz ere crno-belih TV prenosa.

Jedan od tih časnih starina je i Pud Pad Noj Voravut, čiji je šut "levicom" bio toliko zastrašujuć da je čak čuveni Beni "Džet" Urkidez, američki pionir ful-kontakt borbi i kik-bokser svetske reputacije, odustao od sparinga kada je video Noja kako "šamara" džak sa peskom u teretani. I ko mu može zameriti na tome?

Ipak, pre tih dana velike slave, Pud Pad Noj je bio samo klinac iz gradića po imenu Kon Kan, u provinciji Isan. Svoju karijeru muaj taj boksera počeo je u rodnom mestu sa svega 14 godina. Nakon šezdeset borbi u regionalnom takmičenju, i deset uzastopnih pobeda, Pud Pad se 1969. zaputio u Bangkok da se okuša kao profesionalac u muva kategoriji.

Početak u velikom gradu bio je težak. Noj je bio samo jedan od provincijalaca koji je tražio svoju šansu, i u to vreme živeo je u maloj sobici blizu danas nepostojeće teretane, nedaleko od ulice Kao San. Međutim, ubrzo se gradom raširila priča o novom, mladom bokseru, momku koji je bez straha spreman da svakome izađe na crtu. Ljudi su sa divljenjem govorili o njegovoj hrabrosti, ali i tehnici i pre svega njegovoj opakoj levici.

Jedan od njegovih najranijih mečeva bio je protiv Rođsaminga Lugprakanonga. Noj je prvo uspešno izbegao Rođsamingove pokušaje da ga uvuče u klinč, a onda ga je urnisao kolenima i šutevima. Svoj širok dijapazon pokazao je u drugoj rundi, kada je prešao na "ručni rad" i protivnika patosirao kombinacijom levog krošea i aperkata.

Za samo dve godine, Pud Pad postao je glavna "muva" u gradu, i velika zvezda prestoničke borilačke scene. U tim ranim danima profesionalizma, Noj je boksovao devetnaest puta i ostvario čak sedamnaest pobeda. Oba poraza pretrpeo je od Kvanmuanga Đitpraserta.

Tokom ranih sedamdesetih, Noj je bio jedan od velikih heroja muaj taja. Jedan od protivnika koji je osetio punu snagu njegovih razornih šuteva levom bio je Noknoj, jula 1971. Ali daleko od toga da je Pud Pad bio neranjiv. Tu godinu, naprimer, završio je iznenađujućim porazom od Vičanoja, u decembru na prestižnom "Lumpini" stadionu.

Noj se ubrzo vratio jači i bolji. Njegov susret sa Fahsajem, bratom po levici, koji se odigrao juna 1972. se i danas prepričava po tajlandskim birtijama. Bila je to tesna borba, sve dok Pud Pad nije aperkatima desetkovao protivnika, kojeg je zatim dokrajčio kolenima.

Pobeda tehničkim nokautom nad Kjatpatumom Panpangnovom krunisala je Noja u muva kategoriji, ali on je uvek želeo više. Nedugo zatim, Pud Pad je avanzovao u perolaku, gde je na poene porazio aktuelnog šampiona Suksavadija Sriteveta, a uspeo je i da trijumfuje i u superpero kategoriji protiv Čajuta Sitibonlerta.

Pud Pad je često imao posla za borcima po nekoliko kilograma težim od njega. Protiv takvih protivnika, nokauti su ređe dolazili - ali batine su ipak bile redovne. Dobar primer ovde je borba protiv levorukog borca Sorasaka iz aprila 1973. Tokom prve dve runde, Noj se dosta mučio da se odbrani od moćnih udaraca koje je Sorasak ređao jedan za drugime. Preokret se desio u trećoj, kada je Pud Pad počeo da pogađa nogama. Ta runda je završena baražom kolena u protivnikov pleksus, što je, uz dobru odbranu u petoj rundi, bilo dovoljno za pobedu na poene.

Težak okršaj bio je i onaj protiv Jodsinga, na "Lumpiniju" jula 1973. Skoro četiri kile teži Jodsing važio je za majstora tehnike kolenima, ali to nije sprečilo Pud Pada da krene punom silom napred i zabeleži dosta preciznih šuteva u telo. Iako je Jodsing u jednom navratu završio u nokdaunu, Noj je na kraju ipak morao da prizna častan poraz.

Ipak, momak sa "zlatnom nogom" je u velikoj većini slučajeva bio taj kojem je sudija dizao ruku na kraju meča. Pogotovo je zanimljiva bila borba protiv Huasaj Sitibonlerta iz 1974., u kojoj je Pud Pad čak dva puta išao u nokdaun do "osmice". Iako je tada delovao gotov, Noj je preokrenuo meč u svoju korist preciznim udarcem laktom u vilicu, od kojeg se Huasaj nije oporavio. Publika je, jasno, bila oduševljena.

Pogledajte VICE film: OKO Šćepe

Na vrhuncu slave, Pud Pad se ugojio oko deset kilograma ne bi li dospeo na težinu u kojoj je mogao da izazove Apidej Sit-Hurona, poznatog kao najžešćeg "šutera" u muaj taj takmičenju. Iako je Apidej imao trideset i četiri godine, a naš junak deset godina manje, bila je to prilično ozbiljna i napeta borba.

Nakon ispitivanja snaga u prve dve runde, u trećoj je počeo sveopšti haos. Apidej je prvo uhvaćen u klinč, a onda je rundu kasnije "popio" dosta šuteva u glavu. Stari as je pokušao da se izvuče paklenim ritmom koji je nametnuo u petoj rundi, ali njegov motor se prekasno upalio. Pud Pad je dobio borbu na poene, a Apidej se, nedugo zatim, penzionisao. Bio je to kraj jedne ere.

Svi dobri borci imaju svoje smrtonosno oružje za kojim uvek mogu posegnuti. Pud Pad je imao svoju levu nogu. Ali, svi borci imaju i svoje tajno oružje, u Pud Padovom slučaju lakat. Međutim, pre ili kasnije, protivnici vas "provale", pa morate da se snađete kako najbolje umete. Takav slučaj viđen je u borbi protiv Sirmingkola - Noj se prvo dve runde branio "tip" prednjim šutem, kojim se protivnik samo odguruje, da bi ga onda u trećoj dočekao "na volej" i pobedio na poene.

Nakon sedam godina apsolutne vladavine, petostruki šampion je ipak poklekao. Počeo je da se opija i švaleriše, što je drastično uticalo na njegovu sposobnost u ringu. Kada ga je Vangvong Lokmatuli neočekivano pobedio 1976., šampion je šokirao sve i objavio da se povlači iz sveta tajlandskog boksa. Napustio je Tajland i upisao fakultet u Americi, rešen da se obrazovanjem iščupa iz surovog sveta profesionalnih borbi.

Uvek je dobro ako imate gde da pobegnete. Međutim, u tajlandskom boksu, profesionalna penzija je često kratkog veka - pogotovo ako ste veliki šampion. Navijači nisu mogli bez Pud Pad Noja, i on se vratio u ring nakon par godina. Ali to više nije bilo to. U preostalim mečevima svoje karijere, više je gubio nego dobijao, i onda je konačno rešio da prekine sa borbama. Baš kao Apidej nekoliko godina pre, i on je morao da prizna da je njegovo vreme prošlo. Povukao se sa 135 pobeda iz 150 borbi.

Pud Pad je onda krenuo u Pariz, gde je otvorio svoju školu tajlandskog boksa. Naredne dvadeset i tri godine, ovaj bivši šampion trenirao je "farange", kako Tajlanđani zovu strance. Iz njegove škole izašli su Gijom Kerne, jedan od najvećih zapadnjačkih muaj taj boksera svih vremena, kao i Olivije Gotje, Žan-Mari Merše, Frank Mare, Daniel Voarin i drugi - sve istaknuta imena ovog borilačkog sporta.

Danas, Pud Pad Noj živi u rodnom Tajlandu, gde se i dalje bavi treniranjem mladih boraca, a ponekad učestvuje na turnirima i kao sudija ili konsultant. S vremena na vreme, promoteri profesionalnog muaj taija organizuju borbe legendi, pa je tako 2012. sa punih šezdeset godina Pud Pad ponovo ušao u ring da se susretne sa starim rivalom Vičanojem. Iako je Noj izgledao duplo spremnije i živahnije od svog protivnika, koji je više ličio na nekog dekicu sa tezge sa roštiljem, sudija Put Lorlek je odlučio da se borba, diplomatski, završi nerešeno. Svaka čast za matorce, koji su po ko zna koji put dokazali onu staru da bez starca - nema udarca.

Još na VICE:

Španski srednjoškolci se šibaju u tajnom borilačkom klubu

Ložite se, plačite i pobegnite od svega uz najbolje bokserske filmove

Bokserska karijera bivšeg naciste i SS regruta, Erika Plezantsa