CENA RATA

Specijalne jedinice kriju pravu cenu američkog ratovanja

Kad sav prljav posao odrađuju specijalizovane, glorifikovane, žrtvovane jedinice, gubi se politička kontrola nad oružanom moći.
13.12.17

Tokom prethodnih 16 godina, sprovedena je temeljna transformacija na planu američkog pristupa ratovanju. Krenulo je od Džordža Buša i 9/11, ubrzalo pod Barakom Obamom i Donaldom Trampom, da bi do danas specijalne jedinice postale primarna udarna snaga američke vojske – a nekad su bile mala, tajna grupa korišćena samo za posebne potrebe. Ova promena uloge dovela ih je u nemoguću situaciju.

Linda Robinson iz RAND Corporation u izveštaju iz 2013. Govori o ovom trendu. “[Specijalne jedinice] udvostručile su se po brojnosti, šalju se na teren duže i češće nego ikada ranije. Više je generala i admirala pridodato ovim jedinicama – trenutno ih je skoro 70, a deceniju ranije bilo ih je samo devet.“ TIME nedavno izveštava da širom sveta dužnost aktivno obavlja 8,000 pripadnika specijalnih jedinica. Poređenja radi, početkom veka bilo ih je 2,900.

Reklame

Pod skraćenicom SOF ( Special Operations Forces), u američke specijalce spadaju razni komandosi i svi mogući nekonvencionalni odredi iz svih rodova vojske. Tu su marinci koji su 2011. ubili Bin Ladena, tu su specijalci koji poluzvanično deluju u Africi (troje ih je poginulo u oktobru), tu su brojne druge elitne jedinice i njihovo pomoćno ljudstvo. Sa jedne strane, ovi proslavljeni specijalci tretiraju se kao vrhunski vojnici, divi im se i javnost i političari. Sa druge strane, oni se sve više koriste kao univerzalna alatka za sve. Pripadnici SOF ovaj princip zovu „lako dugme“ – ideju da je dovoljno poslati specijalce da bi se rešio bilo kakav problem ili sukob bilo gde u svetu.

Ova promena pristupa naškodila je ugledu vojske kao sile koja štiti građane u demokratskom uređenju i sprovodi samo njihovu volju, ali naškodila je samim pripadnicima specijalnih jedinica koji ne mogu još mnogo da izdrže.



„SOF su postale moderna verzija francuske Legije stranaca“, kaže anonimni narednik sa 25 godina iskustva u službi za VICE. Legija stranaca je nekadašnji kvazi-plaćenički odred nezavisan od zvanične vojske. „Tamo su vojnici bili gotovo isključivo stanci, bez francuskog državljanstva, pa je obične građane negde u Parizu bolelo uvo za to šta oni rade i da li će da prežive. Tako se mi danas odnosimo prema SOF.“

Naravno, specijalci svesno pristaju na poseban status, zato i pristupaju elitnim jedinicama, ali vojnike poput našeg sagovornika uloga predstavnika američke vojne moći čini manje vidljivim od običnih Amerikanaca. Profesionalna vojnička kasta izdvaja se iz društva koliko bi i legija sačinjena isključivo od stranaca. Ideja je da ne budu ničiji sinovi i ćerke.

Reklame

Slava koja se kroz filmove i javne priredbe pripisuje specijalcima samo ih dalje otuđuje jer njihove žrtve više ne deli šira populacija. Met Galager, pisac i veteran, na tu temu je prošle godine rekao: „Legenda o specijalcima je obuzela maštu nacije, pa javnost sada samo kroz tu prizmu može da sagleda ratove koje Amerika vodi.” Obožavamo ih kao slavne ličnosti – obucimo uniforme, prezrimo beta mužjake – koristimo za jeftinu zabavu u popularnim knjigama i filmovima.

Kako navodi TIME članak, u poslednje dve godine više je specijalaca poginulo u borbi nego konvencionalnih jedinica. „Gotovo sve žrtve su pripadnici specijalnih jedinica, iako one čine manje od 5% ukupnog vojnog ljudstva“. Pritom je cela vojska manje od 1% ukupnog stanovništva. Drugim rečima, ceo teret primene američke spoljne politike snosi dvadeseti deo jednog procenta naroda.

Specijalne jedinice deluju relativno jednostavno i jeftino u poređenju sa konvencionalnim. Organizacija je dovoljno fleksibilna da se mogu primeniti na sve u rasponu od antiterorističkih do diplomatskih misija. Takođe, dovoljno su iskusni da im nije potreban direktan nadzor. Same po sebi, ove karakteristike su prednosti, ali uzevši ih zajedno one stvaraju iluziju smislenog i širokog strateškog pristupa – iako to ne postoji.

Političari korišćenje specijalaca vide kao atraktivnu i efikasnu meru, ali prednosti su im ujedno i mane. General Stenli Makkristal, koji je veći deo službe proveo u SOF, radio je na tome da proširi ulogu i uticaj specijalnih jedinica pre nego što je zbog medijskog skandala morao da se prerano penzioniše. „U tome leži opasnost korišćenja specijalaca“, upozorio je 2010. „Ljudi steknu utisak da je to sve efikasno, čisto, niskog rizika, da može sve probleme da reši.“

Reklame

Rat je sve više specijalizovan, a sve manje politički usmeren. To možda ne zvuči loše imajući u vidu trenutno stanje američkog političkog sistema, ali depolitizacija ratovanja oslobađa vojsku nadzora i odgovornosti. Osnovna svrha politike je da ponudi rešenja koja ne uključuju korišćenje vojne sile.

Ovom trendu su doprineli razni faktori: Sve prisutniji dronovi i druge vrste automatizovanog dejstvovanja; popularnost privatnih odreda; uže definisane operacije (Kako veteran Brajan Kastner piše, „Rat se svodi na perverziju ličnih dvoboja (…) posle veka i po industrijskog, anonimno masovnog krvoprolića, vraćamo se individualnom.“) Ništa od ovoga ne vodi smanjenju ratnih dejstava, ili popularizaciji antiratnih političkih stavova. Jedina razlika je u tome što su ovako namere ljudi koji upravljaju vojnom silom sve manje transparentne, i sve manje podložne volji građana.

Trampa u zagrljaj „mojih generala“ vuče raskoš vojnog establišmenta i privid moći. Zato nije našao za shodno da jasno definiše strateške ciljeve za vojna dejstva, što bi moglo da zauzda učestalo korišćenje specijalnih jedinica i povrati ih na nekadašnje mesto u široj paleti spoljnopolitičkih opcija.

„Moguće je da Trampova administracija preferira vojna dejstva u odnosu na diplomatske i druge opcije,“ kaže anonimni demokratski kongresmen upoznat sa funkcionisanjem Komisije za delovanje oružanih snaga. „Ali i da je neko drugi trenutno u Beloj kući, ostao bi nam trend na koji se svaka izvršna vlast oslanja, korišćenje Specijalnih jedinica ne zato što su posebno sposobne da izvrše određeni zadatak, već zato što za njihovo delovanje nije neophodno polagati račune javnosti i Kongresu.“ Tramp je dakle nasledio vrlo prilagodljiv, vrlo smrtonosan vojni sistem koji je moguće poslati bilo gde u svetu – a skoro svugde je već prisutan – da bi se rešilo praktično bilo koje pitanje, a javnost se za to ništa ne pita osim u slučaju neuspeha.

Reklame

Ove godine, neuspesi su se ređali jedan za drugim.

Počelo je od akcije u Jemenu: 29. Januara uveče, mesec dana od inauguracije, jedan marinac je poginuo a trojica su bila ranjena u napadu na lokaciju u Jemenu za koju se osnovano sumnjalo da ima veze sa Al Kaedom.Istraga je naknadno ustanovila da je takođe bilo ubijeno desetak civila. Tramp se odmah distancirao od operacije i okrivio svoje generale za smrt marinca Vilijama „Rajana“ Ovensa. Pa ipak, naš izvor u Kongresu kaže da je Bela kuća bila direktno umešana u organizaciju ove operaciju. „Odobrenje i izvršenje nije sprovedeno na način na koji su to radile druge administracije. Zaobiđen je Komitet za državnu bezbednost, dato je nekoj grupici političara da pročešlja i odobri tu akciju.“ (Iz Bele kuće i Pentagona nisu želeli da komentarišu, ali iste primedbe našle su se u pismu koje su članovi Kongresa uputili Ministru odbrane i Generalštabu februara obe godine.)

Posle Jemena usledio je Niger, gde su početkom oktobra poginulatri specijalca a dvojica su bila ranjena u zasedi. Kako izveštava VICE News, Specijalne jedinice u Nigeru samo su deo širih operacija u Africi gde se trenutno nalazi 15% ljudstva na terenu. Pa ipak, prisustvo američke vojske u ovoj zemlji iznenadilo je pripadnika Vojne komisije senata Lindzija Grejema, koji je za NBC rekao „pojma nisam imao“. Dodao je da „ne znamo tačno u kom delu sveta kad imamo jedinice na terenu, ni šta one tamo rade.“

Reklame

Hiljade terorista i njihovih vođa ubijeno je od 2001. godine do danas u manje poznatim akcijama od onog upada marinaca u kuću Osame Bin Ladena u Pakistanu. Uništava se infrastruktura, remeti se komunikacija, ali nekako su u Avganistanu Talibani moćniji nego ikad, nekako globalni džihad još uvek nesmetano funkcioniše. Prošlog avgusta, Majka Zenko istakao je da „uprkos više od 200 bombardovanja tokom poslednjih osam godina, po procenama Stejt Departmenta uticaj Al Kaede na Arapskom poluostrvu je samo rastao, od nekoliko stotina 2010. godine do 4,000 danas.“

Za činjenicu da Amerika svoje ratove gubi ne mogu se kriviti Specijalne jedinice na koje se ova zemlja sve više i više oslanja. Specijalci su neke od svojih akcija završavali izuzetno uspešno. Porazi su pre svega posledica preteranog oslanjanja na njih.

Specijalne jedinice su iscrpljene, razvučene na više frontova, „pucaju po šavovima“ kako je bivši SOF general Džozef Votel rekao 2014. Sve ovo vodi ka tragičnim rezultatima, od jezivih skandala do optužbi za masakr civila u Somaliji. Iz Pentagona kažu da su ispitali i odbacili ove tvrdnje, ali na saslušanje pred Kongresom još niko nije izašao. Sa manje dramatične strane, priča se da SOF spušta standardekako bi mogli da prošire ljudstvo; na ovo se svake godine žale pripadnici elitnih jedinica, ali u poslednje vreme su pritužbe tog tipa sve učestalije.

Dejvid Maksvel sa Univerziteta Džordžtaun, penzionisani pukovnik Specijalnih jedinica, dao je intervju u kom kritikuje nedostatak stabilne sveobuhvatne strategije na nacionalnom nivou. Po njemu, u tome leži koren problema SOF a i vojske u celini.

Reklame

„Ima tu mnogo izuzetnih ljudi koji rade izuzetne stvari, postižu taktički uspešne rezultate. Ono što nam nedostaje je organizovana šira strategija“, tvrdi Maksvel i ističe noćnu moru iz koje Sirija još uvek ne izlazi. „Sve što se dešava u Siriji i sličnim mestima pokazuje da se Specijalne jedinice šalju tek da bi izgledalo kao da nešto radimo.“

Lako je „tek raditi nešto“ i pritiskati „lako dugme“ kad samo strani legionari umiru.

JOŠ NA VICE.COM:

Zašto Islamska država tako često koristi decu u propagandnim video snimcima

Kurdska snajperistkinja je nonšalatno, uz osmeh izbegla metak ISIS-a

Prva LGBT vojna jedinica u borbi protiv ISIS-a