​Didžej u Rumuniji u doba komunizma

Na Zapadu, gradove pod komunističkom kontrolom zamišljaju kao tmurna siva betonska prostranstva, gde se ljudi zabavljaju tako što gledaju kako im rastu nokti na nogama kroz rupe na čarapama. U nekim slučajevima, to i nije tako daleko od istine. U Rumuniji u doba komunizma, sa druge strane, bilo je načina da mladi ne zaborave da su mladi; mogli su da vezu, obrađuju drvenariju, ili – ako su živeli na pravom mestu – da posećuju igranke sa sve di-džejevima i disko-kuglama.

Nedavno sam stupila u kontakt sa Sorinom Lupaškuom u želji da saznam više o noćnom životu pod komunističkom vladavinom. Ovaj pedesetsedmogodišnjak je danas aikido trener, ali je radio kao didžej u Rumuniji od 1974. do 1996. godine, prošavši kroz pad komunizma 1989.

„Pre osamdesetih, jedine žurke koje su trajale do jutra bile su one privatne," kaže Sorin. „Marian, mladi lokalni policajac koji je krišom zagledao svaku devojku, pitao bi me, 'Druže Lupašku, kako da budemo sigurni da večeras neće biti nekih problema?' a ja bih mu rekao 'Mariane, dođi i ti slobodno da malo đuskaš, daću ti civilno odelo, reći ću devojkama da si moj ortak'."

Prvo mesto gde je Sorin nastupao bila je škola u njegovom rodnom gradu Jašiju, 1974. godine. Odgurao je stolove i stolice u stranu, pozajmio kasetofon i snimke The Beatles, Deep Purple, Jimija Hendrixa i Pink Floyd. Osim Davea Gilmoura i kompanije („Uz to ne može da se igra" ), sve ostalo je odlično primljeno.

Posle nezabeleženog uspeha ove skromne školske igranke, Sorin je odlučio da nastavi time da se bavi – ali je za tako nešto morao da nabavi sopstveni kasetofon. Najbolji izvor prihoda bili su lokalni tramvaji, pa je mladi promoter radio kao kondukter tri meseca i uštedeo novac da kupi kasetaš od rumunskih radnika koji su se upravo vratili iz Libije. „Bio je veliki i težak, sa dva zvučnika – većina je tada imala samo jedan," kaže Sorin. „Da ga šutneš, noga bi te zabolela. Ta kupovina je bila moje najveće životno dostignuće."

Zatim je morao da snimi odgovarajuću muziku, što nije bilo lako sredinom sedamdesetih. Radio je puštao samo lokalni folk i komunističke rodoljubive pesme, što mu nije baš odgovaralo. Jedinu „pravu muziku" mogao je da uhvati na Radio Luksemburgu i Radio Veronici, dve rane piratske zapadne stanice. Nešto kasnije, kao i drugi mladi Rumuni, počeo je da sluša Radio Slobodnu Evropu, antikomunističkog emitera koga je tada sponzorisala CIA.

Kasnih sedamdesetih, dens muzika već se slušala – Dona Summer u produkciji Giorgia Morodera – što je dovelo do otvaranja prvih noćnih klubova u Rumuniji, i radikalnih promena u funkcionisanju plesnih večeri. Pre toga nije postojao prostor posvećen toj nameni, pa je didžej poput Sorina morao da nosi ozvučenje i svu ostalu opremu sa sobom gde god ga pozovu. Kad bi puštao muziku – uglavnom na srednjoškolskim zabavama – sa prijateljem bi nosio zvučnike, gramofon, ploče i sve ostalo kroz autobus. Posle bi sve morao sam da vrati – dva zvučnika, dva magnetofona, ranac pun kaseta, ploča, kablova, mikrofon i jednu miksetu. „Ko god bi me video na ulici, rekao bi da nisam normalan." danas kaže kroz smeh.

Disko muzika je dominirala 1979. godine. Slušala se ABBA, Boney M, Bad Boys Blue, a nemački sint-pop duet Modern Talking je navodno „rušio sve pred sobom". Sorin je već imao preko tri stotine mikseva na traci; kupovao je jeftine prazne kasete u Bukureštu i snimao muziku sa radija. Svakoj traci bi dao isti naslov: disko set lista, uz redni broj.Ponekad bi Sorin nešto izgubio u transportu – kabl, mikrofon, snimak Patkica. „Priđu mi i pitaju 'Imaš ono sa patkicama? Nemaš? E jebi ga onda!' Tako je to išlo, snalazili smo se. Ako ti treba rasveta, nađeš nekog ko radi u železnici pa od njega uzmeš signalna svetla za vozove. Ako imaš prijatelja u bioskopu, on ti pozajmi šarene folije. Sijalice u boji su bile retkost u to vreme."

Kasnije, kad je shvatio da „u magnetnim trakama leži budućnost", Sorin bi kupovao ploče od ljudi koji su se vraćali u Rumuniju iz inostranstva i presnimavao ih na kasete. Još čuva priznanice tih transakcija; „Sračunao sam da je to bilo dovoljno novca da kupim tri dačije godišnje," kaže on. „Prvi magnetni snimci koje sam kupio bile su ploče Kraftwerk, Autobahn i Das Model."

Do tada je Sorin već sakupio dovoljno muzike da nastupa sedam dana u nedelji bez ponavljanja materijala – samo mu je nedostajala lokacija. Bio je student elektrotehnike, ali mu je Hemijski fakultet u Jašiju dozvolio da postavi opremu u studentskom domu, spavaonice P1 i P2. Taj prostor Sorin je nazvao CH diskoteka.

Diskoteka je imala samo jedan ključ i Sorin ga je nosio sa sobom. Okrečio je zidove, razvukao kablove, kupio stalak za ploče i uložio novac u zvučnike koje mu je sastavio kolega sa elektrotehnike. Bili su lošeg kvaliteta, ali Sorin i njegova ekipa su ih postavili na zidove i koristili ih sve dok nisu pregoreli. Onda su napravili nove. Nešto kasnije, sastavio je disko-kuglu prečnika jednog metra, i svaki panel sa ogledalom ručno zalepio.

Kad je sve bilo spremno, Sorkin je zamolio lokalne policajce da mu odobre da diskoteka bude snabdevena strujom celu noć, iako su u gradu važile restrikcije od 10 do 6. „Rekli smo 'Šefe, biće devojaka ovde – šta ako se neka razboli?'" priseća se Sorin. Pošlo im je od ruke. CH diskoteka radila je od četvrtka do nedelje, od devet uveče sve do ponoći. Ulaz je koštao 3 leja (oko 40 dinara), a prihod je išao studentskoj zadruzi, za finansiranje popravki i proširenja doma.

CH diskoteka nije imala ni garderobu, kamoli bar, a pušenje je bilo zabranjeno i zato je sve zavisilo od muzike i rasvete. „Po meni, svaki didžej mora da voli i muziku i razgovor", kaže Sorin. "Zato nikad nisam prelazio s jedne pesme na drugu a da ne kažem svima šta i koga su slušali. Ko dođe u disko, došao je na predstavu. Ako didžej pušta muziku koju voliš a ume i da te zabavi, onda je odradio posao kako treba."

Ako bi vreme bilo loše, Sorin bi se prilagodio i puštao melanholične stvari; ako bi bilo toplo, puštao bi nešto da rashladi goste; ako su uzbuđeni, terao bi ih da skaču; ako im nije do igranja, pokušao bi da ih animira. „Hajde sad svi levo, pa svi desno, i tako to."

Sorinov disko okupljao je oko 400 studenata svake večeri. „Uz mene su zavoleli rumunsku muziku," kaže kroz smeh. „Prvo mi skaču uz Life Is Life, a onda im bacim malo Andria Pope i svih četiri stotine pevaju u glas. A kad udarim u romantiku uz Fata din Vis, devojke bi padale u nesvest."

U to vreme, didžej je u Rumuniji bio zvezda u rangu današnjeg fudbalera. Ljudi bi Sorina prepoznavali na ulici i oduševljavali se svaki put kad izda neki novi miks. Imao je i određene privilegije među studentima; odeću su mu prali besplatno, ako treba i bez čekanja, a tehničko osoblje bi se pojavilo čim ih pozove, što je i danas retkost. Za te usluge, on bi se odužio pozivnicama na sledeće disko veče. Istim sistemom protivusluga se dokopao ruskih i poljskih kasetofona. „Nisu bili neki kvalitet, ali radili su posao," kaže.

U Sorinovoj ekipi bilo je petoro ljudi. Dvojica su se kretala kroz masu i pazila da se neko ne potuče ili ne zapali cigaretu; jedan je prodavao karte; jedan stručnjak za karate i džudo je bio na ulazu; a desna ruka didžeja se starala o rasveti i svemu ostalom. Jednom prilikom je morao da presedi četiri sata iskrivljen, stežući kabl rukama da ne bi nestalo struje.

Predstavništvo za omladinu i turizam, ispred Komiteta za omladinu i turizam, počelo je 1982. godine da održava zvanične kurseve za disk-džokeje. Sorin se prijavio, ali kaže da nije naučio ništa novo. Teorijski deo ispita polagao se pred komisijom, ali Sorin nije morao ni da spusti olovku na papir – samo je popričao sa članovima komisije o struci, i odmah je položio.

Praktični deo ispita je bio jednosatni disko set u klubu na obali mora. Posle nastupa, predsednik komisije je navodno rekao Sorinu „Ti si moj čovek!" i upisao mu desetku. Zvanične kvalifikacije omogućile su mu da se izdržava od puštanja muzike, u doba u kome je „malo koji didžej mogao da živi od plate." A radeći na crno, Sorin bi zaradio i do 1,000 leja (200 evra) po nastupu, obično na venčanjima, rođendanima ili maturskim proslavama. Milicija je morala da gleda na drugu stranu jer je obično slavio nešto jedan od njihovih sinova ili se udavala sestra nekog od njih.

Iste godine kada je Sorin i zvanično postao profesionalni didžej, na najvišem nivou Komunističke partije odlučeno je da bi zemlju trebalo da predstavlja rumunska muzika. Dakle, da bi diskoteke legalno poslovale, morale su da ispoštuju određenu kvotu domaće muzike, a setove je unapred morala da im odobri Komisija okružnog kulturnog saveta.

„Uvek bih pokušao da im objasnim da ni sam ne znam unapred šta ću da puštam, da moram prvo da osetim kakvo je raspoloženje u publici," uzdiše Sorin tri decenije kasnije „Ali nije vredelo."

Ipak, novi zakoni kao da se nisu primenjivali na najslavnijeg žitelja Višija, jer niko nije dolazio da proveri šta pušta.

Sorin je 1983. radio u diskoteci Ring u Kostineštiju, najvećem otvorenom prostoru tog tipa u Istočnoj Evropi. Na vrhuncu popularnosti, prodavali bi po tri hiljade karata za veče. Jamaha ozvučenje bilo je „mega-profesionalno", uvezeno iz Nemačke zajedno sa timom tehničara.

Sorin nikome nije dozoljavao pristup miksetama, iako su ljudi pokušavali da se popnu do njega skoro svake večeri. Ako bi neko i uspeo, pozvao bi Mariusa – lokalnog spasioca i izbacivača – da ih odvede.

Upravo ta navika je okončala Sorinovu karijeru u diskotekama komunističke Rumunije. Kada je svaki set 1986. godine počinjao uz Modern Talking i You're My Heart, You're My Soul, izvesni Niku Čaušesku je upao iza miksete i pokušao da mu udeli par saveta. Kao i svakom drugom, Sorin mu je rekao da odjebe. Nažalost, ispostavilo se da je mladi Niku bio sin Nikolaja Čaušeskua, rumunskog diktatora.

Dan kasnije, dvadesetdevetogodišnji Sorin ostao je bez posla. „Teško mi je palo", priseća se. „Posao didžeja mi je bio sve, za to sam živeo."

Pošto je komunistički režim u Rumuniji pao 1989, Sorin je nastavio da radi još šest godina. Danas nastupa samo kad ga lično pozovu, na raznim manifestacijama – jednom prilikom tokom predavanja na temu minimalno invazivne hirurgije. Ali je čak i tamo, kaže, uspeo da razdrma publiku. Takođe je promoter televizijske i radijske muzike u Rumuniji i pomaže mladim umetnicima koji traže prvu šansu, ali kaže da ne voli moderne klubove. „Danas su didžejevi kao mašine," uzdiše. „Ništa ne govore, samo vrte istu stvar po sto puta. A uz to, svi puše!"