​Zašto se ljudi izdaju za serijske ubice

Šesnaestog juna 1979., detektiv Džordž Oldfild – lica tako umornog da je ličilo na liticu koja samo što se nije srušila u okean – sazvao je konferenciju za štampu da bi objavio značajan korak napred u lovu na jorkširskog Trboseka.

Ovaj iskorak sastojao se u traci koju je serijski ubica poslao Oldfildu, čoveku koji ga je u tom trenutku već pola decenije gonio. Godinu dana pre toga, poslao mu je pismo iz Sanderlenda u kom se podsmevao policiji nesposobnoj da mu uđe u trag. Sadržaj audio zapisa na traci bio je relevantan samo zbog jednog podatka: ubica je govorio lako prepoznatljivim akcentom koji je odao njegovo poreklo – morao je da bude rodom iz Sanderlenda na Virsajdu.

Jorkšir je ogroman okrug. Godinu dana pre nego što je Jorkširski Trbosek počeo da ubija, bio je izdeljen na tri manja iz praktičnih razloga – Zapadni, Istočni, i Severni Jorkšir. Čak i tako, Severni Jorkšir je najveći okrug u Engleskoj. Strastveno ponosni stanovnici ove oblasti razlikuju se međusobno po akcentu, kulturi, i brojnim osobenostima od grada do grada, nekad čak i od ulice do ulice. Za Oldfilda i njegov tim, koji su prethodnih godina mahom ispitivali osumnjičene u okolini Bredforda i Lidsa, traka je bila epohalno otkriće. Premestili su istragu stotinak milja severno ka Sanderlendu, i počeli da rade sa novim elanom: Ubica se najzad odao.

Osim što, naravno, to nije bio slučaj. Jorkširski Trbosek Piter Satklif nije slao nikakva pisma ni snimke Oldfildu. Bio je iz Binglija u Zapadnom Jorkširu, nadomak Bredforda. Dok je policija ispitivala 40,000 osumnjičenih na Virsajdu, Satklif je ubio još tri žene.

Kad su Satklifa najzad uhvatili, januara 1981. godine u Šefildu, malo ko je u policiji bio raspoložen za slavlje. Tri puta su bili obmanuti, i sva tri puta su naseli. Uzalud su potrošili milion funti dok im se monstrum nekažnjeno šetao ulicama. Tokom istrage tri puta su saslušali Satklifa, ali svaki put bi ga oslobodili sumnje jer nije govorio kao da je poreklom sa Virsajda. Ponižen i iscrpljen, Oldfild je po okončanju istrage otišao u ranu penziju i preminuo četiri godine kasnije.

Priča se tu ne završava. Dvadeset šest godina potom, policija je ponovo otvorila slučaj Virsajdskog Džeka, nepoznatog čoveka koji ih je obmanuo praveći se da je Piter Satklif. Okrili su ranije zanemaren laboratorijski dokaz u uzorcima uzetim sa njegovih pisama. Uhapšen je bio Džon Hambl, lutalica rodom sa Virsajda, čiji se glas jasno može prepoznati na snimku koji je poslao Oldfildu.

Džon Hambl nikog nije ubio. Nije znao Pitera Satklifa, ali je iz nekog razloga osetio potrebu da se obrati preopterećenoj policiji i navede ih na pogrešan trag. Voleo je pivo, pikado, i detektivske romane. Često je menjao posao – od perača prozora do fizičkog radnika do socijalnog slučaja – i jednom prilikom je pokušao da se baci u reku Vir. Ženio se i razvodio. Pio je i opijao se. Bio je, ukratko rečeno, sasvim običan tip. Osim što je u jednom trenutku odlučio da se lažno predstavi policiji kao počinitelj jednog od najgorih niza ubistava u britanskoj istoriji, navede ih na pogrešan trag, i izazove neopisivu muku hiljadama ljudi.

Na pitanje zašto – zašto bi se bilo ko izdavao za serijskog ubicu – nije lako odgovoriti. Pa ipak, ova pojava nije nimalo retka. Po podacima fondacije Innocence Project, za svakog četvrtog osuđenika koji prizna ubistvo naknadno se ispostavi da je bio nevin. Druga vrsta ljudi pojavi se posle otmice deteta i tvrdi da su to bili oni – nedavno se izvesna osoba lažno predstavljala kao Ben Nidam koji je pre 25 godine bio otet u Grčkoj. A tu je i slučaj priznanja iz Rejkjavika, gde je šestoro Islanđana priznalo da je počinilo zločin za koji niko od njih nije stvarno bio kriv.

Pisac Mark Bleklok smatra da ljudi koji se izdaju za serijske ubice „rade to da bi odjebali društvene norme, kao prekršaj sa predumišljajem. Satirična žica je tu negde skrivena, rekao bih, kao da pokušavaju da blokiraju kulturu. Ključna stvar je naravno odsustvo svake svesti ili brige o mogućim posledicama."

_________________________________________________________________________

Meksiko - zemlja veštica i veštaca

_________________________________________________________________________

Bleklokova knjiga pod naslovom „Ja sam Džek" romansira život Džona Hambla posle hapšenja kroz kombinaciju pisama, transkripta, i naracije iz prvog lica. Uz pozamašne kreativne slobode, bavi se gore navedenim idejama i iznosi tvrdnju da su ovi ljudi neostvareni pisci.

Reklo bi se da ima smisla ideja da bismo odgovore mogli da nađemo u fikciji. I pisci i prevaranti oponašaju nepoznato, kao trbuhozborci. I jedni i drugi kriju istinu i menjaju stvarnost u nešto sasvim drugo.

Bleklokov roman izuzetan je u smislu da oponaša sam čin oponašanja. Autor se pravi da je Hambl kao što se Hambl pravio da je Satklif. „Dva puta sam uputio zahtev na osnovu zakona o dostupnosti informacija i tražio podatke o slučaju, ali su me oba puta odbili, rekao bih opravdano," objašnjava Bleklok. „Sad shvatam da su mi tako pomogli, jer sam iz frustracije počeo da sam izmišljam dokumente koje mi nisu dozvolili da pročitam."

Jednog dana proglasio se za „samoukog grafologa" i obavio analizu Hamblovog rukopisa.

Saosećanje je, naravno, neophodan deo oponašanja. Da bi se uspešno izdavao za serijskog ubicu, prevarant mora da mu se približi što više može. „Kad počneš da govoriš glasom neke druge osobe, počneš da saosećaš sa poreklom tog glasa. U tom smislu je moj roman stilska vežba kreativne empatije," kaže Bleklok. „Ali ja znam da saosećam samo sa svojom kreacijom; svestan sam da postoji stvarni Džon Hambl kome ne želim ništa loše, pošto mi se čini da mu se već desilo sve najgore što je moglo da se desi."

Posebno je zanimljiva činjenica da je serijski ubica koncept iz modernog doba kog je stvorio ubrzani napredak u bezbednosnom nadzoru i društvenom povezanošću iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ubice su danas zvezde sa naslovnih strana, filmskih hitova, književnih bestselera, TV serija, čak i popularnih pesama.

„Konzumenti pop kulture u periodu posle Drugog svetskog rata nisu želeli da osećaju sažaljenje prema masovnim ubicama, čak su tvrdoglavo verovali u mit da se na sudu ubice izvlače nekažnjeno tako što se pozivaju na psihičku neuračunljivost," kaže profesor Tomas Horan. „Dakle, stari arhetip poremećenog zločinca dekonstruisan je u popularnim tabloidnim medijima. Ovo je ostavilo prazninu – medijima su bile potrebne priče o ubicama, ali publika nije želela da čita o ludacima."

„Istražujući kulturni lik masovnog ubice, uočio sam distinkciju između modernog frojdovskog ubice-psihopate koji je i sam na neki način žrtva jer ga neodoljivi impulsi navode na zločin, i onog postmodernog, racionalnog, lucidnog serijskog ubice."

Baš u vreme kad se Hambl izdavao za Jorkširskog Trboseka u Engleskoj, sasvim drugi ubica počeo je da hara putevima na severu Kalifornije. Zodijak, možda najpoznatiji od svih serijskih ubica, takođe je igrom slučaja imao običaj da šalje pisma.

„List San Francisco Chronicle počeo je da dobija pisma od čoveka koji ne samo što je tvrdio da je počinitelj ubistava više mladih ljudi u okolini zaliva, već je nedvosmisleno poricao da ne može da se kontroliše tj. da ne deluje sa svesnom namerom," objašnjava dalje Horan. „Dakle preuzeo je puno odgovornost za 'svoje' zločine; u pismima je izneo sasvim racionalnu motivaciju, racionalni predumišljaj, čak i navodna 'prisećanja' na pojedine zločine."

Problem je u tome, kaže Horan, što ne postoji nikakav dokaz da je mnoštvo pisama upućenih na razne adrese u Severnoj Kaliforniji tokom šezdesetih godina, uopšte poteklo od samog Zodijaka. „Na osnovu rukopisa, sadržaja, i stila pisama, nesumnjivo je da je više osoba sastavljalo ta pisama, bar posle prva tri-četiri."

Sva Zodijakova pisma bila su upućena uredništvu lista, baš kao što je Hambl pisao Oldfildu lično. Fascinantno je da se u isto vreme, u dva drastično različita dela sveta, javio isti fenomen. Baš kao i u slučaju Džona Hambla, Horan smatra da su Zodijakova pisma „očigledno poremetila tok policijske istrage."

„Da im Zodijak nije pisao, novine bi morale da ga izmisle," dodaje on.

„Svi smo mi umešani u čin konstrukcije i destrukcije identiteta. Ja sam svestan da ime Mark Bleklok na koricama ove knjige nije više fenomen nad kojim mogu da polažem ikakvo pravo, ako sam ikad i mogao," kaže Bleklok.

„Nisu mi zvučale ubedljivo Hamblove tvrdnje da ga je motivisao prezir prema neuspesima policije i želja da privuče još pažnje javnosti na slučaj serijskog ubice. Pokušao sam da sagledam osobu koja se izdaje za serijskog ubicu kao modernog trola. Svojim bićem on vrvi od neizrečene tekstualnosti, najavljuje nastanak onog polusveta koji danas bljuje prezir i frustraciju. U svakom od nas čuči po jedan mali trol, rekao bih. Ako i možemo da isključimo komentare, ne možemo da iskorenimo njihove izvore."

Šta god bili motivi i uzroci, rezultati su uvek isti: bol i uzaludnost. Za lažne serijske ubice to je možda samo malo zabave, ali Satklif i Zodijak zajedno su okončali najmanje 18 ljudskih života. Izdavati se za nekog od njih možda je interesantno na intelektualnom nivou, ali u suštini, u pitanju je okrutna i štetno traćenje vremena. Samo bi žrtve trebalo pamtiti, a njih najlakše zaboravljamo kad lik ubice i njegovog imitatora zaogrnemo plaštom slave.

Pratite VICE: Twitter, Facebook, Instagram