Kako sam ispričala unuku da je moj zet ubio njegovu majku

Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Maršalovim projektom.

Uveče 18. juna 2002. godine, u mirnom gradiću Maunt Šasta u Kaliforniji, čovek po imenu Gabrijel Džon Pipin čekao je ispred kuće bivše devojke Saše En Marino. Unutra je još bio njihov sin, beba Kejleb, zajedno sa bakom i dedom Marinove i njenom sestrom.

Kad su Marinova i njen novi dečko izašli na vrata, Pipin je pucao u oboje iz neposredne blizine i nastavio da puca i nakon što je ušao u kuću.

Pipin danas služi doživotnu zatvorsku kaznu za dvostruko ubistvo u Popravno-kaznenom centru Sijera, ustanovi niske do umerene bezbednosti u kojoj se zatvorenici uče da gase požare po Kaliforniji.

U međuvremenu, majka Saše Marino, Lisa, preuzela je starateljstvo nad Kejlebom, koji danas ima 15 godina. Od tada su se preselili u Oregon, a dečakovo razumevanje činjenice da je sin ubice, ali i ubičine žrtve, tokom godina se menjalo.

Lise Marino opisuje kako je bilo odgajati sina svoje ubijene ćerke — i govori o tome zašto smatra da ljudi kao što je Pipin ne zaslužuju drugu šansu.

Dok je bio mali, Kejlebu sam uvek govorila da mu je majka mrtva. Vodila bih ga na groblje u Maunt Šasti — grad na vrhu planine za koji sam pre nego što se sve desilo mislila da je prelep; preselili smo se u njega iz Los Anđelesa da bismo pobegli od zločina — da vidi njen grob. Igrao bi se pored njene nadgrobne ploče, zurio u njenu sliku na njemu.

A onda kad je bio nešto stariji, seo bi i pričao sa njenom nadgrobnom pločom, sedeo mi u krilu, ljubio njenu sliku. Uvek bi rekao, na isti način: Neki zločesti čika ubio je moju mamu i mog tatu.

Ali sada je Kejleba sramota da ide tamo i priča s njom. Ionako ne odlazimo tamo često jer smo morali da se odselimo na sat i po vožnje odatle u mesto u državi Oregon. (Kad me neko pita: Odakle ste?, ne umem tačno na to da odgovorim.)

Kad je Kejleb imao četiri godine, advokati žrtve su ga intervjuisali pred kamerama za "iskaz o šteti koju je naneo optuženi", pitajući ga šta bi voleo da se desi zlikovcu.

Pomislila sam da bismo kad bude bio malo stariji možda mogli da ga pošaljemo zlikovcu. Lično bih se osećala dobro kad bih mogla da mu kažem: Mrzim te, mrzim te.

Kejleb je išao na terapeutski postupak — to se zove "terapija kroz igru". Tražili su od njega da donese slike ljudi koji ga vole i onih koji ga ne vole. U nekom trenutku sam mu pokazala novinsku sliku zlikovca (pobacala sam sve ostale slike) i on ju je poneo na terapiju da je zgužva i uništi.

Rekli su mi da će kad napuni sedam godina, Kejleb početi da postavlja prava pitanja. I zaista, tri godine kasnije, rekao mi je: "Mama (tako me je oduvek zvao), ko je ubio moju mamu?"

Uvek sam mu govorila istinu, ali on nije znao ni šta su tačno biološki roditelji, te sam morala da mu objasnim: bio je to tvoj biološki otac, čovek koji je bio prisutan sa tvojom mamom kad su te napravili.

Izraz njegovog lica bio je neizdrživ. Na neki način je razumeo da govorim o njegovom pravom ocu. I pitao me je: "Da li me je on voleo?"

Šta sam mogla da mu kažem? Da njegova majka već neko vreme nije bila u kontaktu sa njegovim biološkim ocem i da je izlazila sa drugim ljudima?

I da ju je njegov otac Gabrijel, kad je saznao za to, neprestano zvao, mesecima i mesecima, i pitao: "Sa kim se viđaš, reci mi smesta!" A da mu je ona govorila: "Ostavi me na miru, s nama je gotovo."

Ili je trebalo Kejlebu da kažem da je njegov otac dobio zabranu prilaska njegovoj majci, ali da to ništa nije pomoglo?

Tog vikenda uveče čitava naša porodica bila je kod kuće, moja druga ćerka se upravo vratila sa koledža i svi smo zajedno sastavljali slagalicu. Moj otac je gledao TV u zadnjoj prostoriji, moja majka je spavala, a novi dečko moje ćerke spremao se da pođe kući jer je morao da radi narednog dana.

Moja ćerka ostavila je bebu Kejleba na podu da puzi okolo, zato što je htela da isprati dečka.

Ali Gabrijel je čekao napolju na ulici.

Moja druga ćerka je iznutra čula pucnje. Ušla je u spavaću sobu, podigla bebu i otvorila vrata.

Videla je kako njena sestra i dečko njene sestre trče nazad u kuću, dok Gabrijel puca za njima.

Oboje ih je pogodio u leđa dok su pokušavali da uđu nazad, a moja druga ćerka ga je videla sa pištoljem kako zuri u njih, ne polulud, kako je ispričala, već samo besan. I ona je utrčala nazad sa bebom pomislivši: Ubiće nas sve i pokušala da ućutka bebu koja je plakala.

Njih dvoje su se sakrili u kadu. Moja majka pozvala je 911, a moj otac je pokušavao da pronađe svoj pištolj, ali nije mogao da ga napuni, te se umesto toga obratio meni i rekao mi monotonim glasom: "Ubija ih, ubija ih" i mogla sam da čujem vrištanje u pozadini — mislim da je to bila moja druga ćerka, nikad niste čuli takvo vrištanje. Nije bila ni svesna da vrišti.

Pucao je Kejlebovoj majci u lice dvaput dok je ležala, a njenom dečku dvaput u potiljak nakon što je već bio mrtav. Moja preživela ćerka videla je kako njenoj sestri curi mozak.

Taj čovek pogledao je svoju rođenu bebu i nakon toga pucao dvaput majci bebe u lice.

Da li je trebalo to da ispričam Kejlebu?

Sa deset godina, Kejleb je potpuno pošandrcao, počeo da šutira zidove, vrišti. Ako bi neko ko se zadesio u njegovom životu nestao, on bi to teško podneo. Imali smo dobre prijatelje koji su ga čuvali i oni su se na kraju odselili; uginuo nam je i pas. Kad su oni otišli i kad je taj pas uginuo, plakao je nedeljama bez prestanka govoreći: "Zašto je ona morala da umre?"

Kad se moj sin (Kejlebov ujak) preselio na Aljasku, zarad napredovanja na poslu, Kejleb je to takođe izuzetno teško primio. Počeo je da govori stvari kao što su: "Želim da budem sa svojom majkom, ne želim da budem ovde." Bile su to suicidalne priče — ali onako kako bi ih desetogodišnjak ispričao.

On zna da bi ga rođeni otac upucao, bebu u prvim mesecima života, iste te noći, i da mu to ništa ne bi značilo.

Zbog toga sve vreme vodim računa o tome gde se u tom trenutku nalazi Gabrijel i šaljem svoje mišljenje o njemu ljudima koji ga drže u pritvoru.

Ovo je uništilo moju porodicu. Definitivno je uništilo mene.

Ljudi nisu svesni koliko smo propatili. Naravno, u Kaliforniji ne treba da bude 700 osuđenika na smrt, ali trebalo bi da ih bude njih nekolicina, i to treba da su ljudi poput Gabrijela, a država bi trebalo kaznu da sprovede do kraja.

Ilustracija Dola Sun

Još na VICE.com

Autor "Žice" Dejvid Sajmon o greškama policije Baltimora

Kako sam oprostio čoveku koji je pucao u mene

Dobrodošli u pritvorni centar Stjuart, crnu rupu američke imigracije

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu