Vreme je da se M.I.A. rehabilituje

Prvobitno objavljeno na VICE Indija.

Pre samo deset godina, M.I.A. nam je pokazala budućnost elektronske muzike južne Azije. Objavivši svoj ključni drugi album Kala, ova tamilska umetnica iz Londona nam je dala zvučni nacrt, koji je katapultirao karijere drugih domaćih izvođača, kao što su Nuklija, Su Rijal, i mnogi drugi. Do trenutka kada stignete do najsvetlije tačke na Kali – hit singla ’Paper Planes’ – u velikoj meri ste prošli evoluciju indijske elektronske muzičke scene od još od 2012. Rođena kao Matangi ’Maja’ Arulpragašam, od strane roditelja koji su Tamili sa Šri Lanke, M.I.A. je definišući glas jedne generacije, predstavnik smeđe zajednice i donosilac zvukova i problema globalnog juga u Ameriku posle 11. septembra, simultano osvajajući kulturni pejzaž.

Međutim, od 2014. ona je u konsantnom padu kada je u pitanju popularnost, sa dva albuma, Matangi (2013.) i AIM (2016.) koji su naišli na mlak prijem i negativnu reakciju na internetu, zbog njenih komentara na pokret “Crni životi su bitni”, i otkazanog nastupa na prvom Afro-pank festivalu u Londonu 2016. M.I.A tvrdoglavo ne odustaje, i zakazala je da ove godine ponovo uđe u mejnstrim svet, svojim autobiografskim dokumentarcem koji se zove M.I.A/Matangi/Maja, i koji je režirao Stiv Loveridž.

U intervjuu iz 2016. za časopis ES, Maja je na pitanje o pokretu Crni životi su bitni odgovorila sada čuvenim citatom, "Hoće li Bijonse ili Kendrik Lamar reći, Muslimanski životi su bitni? Ili sirijski životi su bitni? Ili da je bitan život onog deteta iz Pakistana“? U članku koji je objavio The Fader, Simran Hans je napisala odgovor u kome kritikuje ovakvu reakciju – tvrdeći da je s Majine strane bilo pogrešno da povezuje pokret sa rasizmom koji doživljavaju obojeni ljudi generalno. Nju su, kao što je Fariha Roišin lepo primetila u svom sjajnom članku ’M.I.A i odbrana nijansi’, mase ukinule. Roišin u svom članku takođe piše o složenosti Majinog života – života punog nasilja, raseljavanja i borbe da ti se glas čuje u svetu kome je više nego podesno da ga ignoriše.

Majin odnos s javnošću i medijima je komplikovan. U intervjuu za jutarnji program televiziji CTV, opisivala je kako je vlada Šri Lanke pokrenula kampanju protiv nje, i tvrdila je da su manje nego laskavi profili koje su objavili Gardijan i Njujork Tajms, u kojima je nazvana „navijačicom terorista“ bili rezultat te kampanje.

Danas je pokret Bojkot, Neinvestiranje, Sankcije (BDS) predmet proučavanja, nakon što su se brojni umetnici, uključujući i Rodžera Votersa i Lordi, pridružili ovom bojkotu Izraela. Pokret BDS i napisi o njemu su ponovo potegli pitanje koje je, po meni, potegla Maja u sklopu intervjua za časopis ES – da li se od pop zvezda očekuje da probleme koji more zajednice ovog sveta moraju da gledaju isključivo kroz američku vizuru?

Maja je rođena u teškim i nasilnim uslovima koji su pogodili Šri Lanku tokom građanskog rata. Od toga da je bila lišena normalnog odnosa sa svojim ocem, do neprekidnih promena u životu, seljakanja od Šri Lanke, preko Indije, do Ujedinjenog Kraljevstva, njen život i umetnost definiše stalni pokret. Iz toga sledi da oseća simpatije prema zajednicama koje su na sličan način pogođene trenutnom američkom spoljnom politikom na Bliskom istoku i južnoj Aziji. Po mom mišljenju, poenta koju je pokušala da artikuliše u intervjuu za časopis ES je bila da se od umetnika, a posebno od pop zvezda, nepravedno očekuje da usklade svoje perspektive o svetu sa američkom perspektivom, bez obzira na svoje poreklo. Ovime nikako ne želim da umanjim borbu Afro-Amerikanaca protiv institucionalizovanog rasizma i državno sponzorisanog nasilja. Međutim, ovo služi da istakne kratkovidi pogled koji vodi industriju kulture i pisanje medija o njoj, koje razgovor fokusira Ameriku i njene probleme.

Argument se odnosi na standarde koje postavljamo pop zvezdama u globalizovanom društvu. Jesu li Kendrik Lamar, Drejk, Bijonse, i druge američke zvezde koje uživaju globalnu popularnost pošteđene toga da komentarišu probleme koji pogađaju drugu stranu sveta? Da li je fer da se od imigrantske zvezde kao što je M.I.A, možda najveće muzičke ikone globalnog juga u novijoj istoriji, i to one koja je uspela na zapadu, očekuje da komentariše javni diskurs iz američke perspektive? Da li dozvoljavamo umetnicima da određuju svoje prioritete po sopstvenim iskustvima i iskustvima svoje zajednice, ili očekujemo da stanu na liniju sa pogledima dominantnih sila industrije?

I dok se članak Roišin fokusirao, kao što ona to sama kaže, na disonantnost M.I.A, potrebno je pokrenuti iskren razgovor o tome šta očekujemo od pop zvezda i kroz koji vizuru želimo da komentarišu javni diskurs. Neporeciva je činjenica da je smeđa zajednica širom sveta sprovodila rasističke prakse protiv crne zajednice i, kao što se može videti u kulturnim pokretima, imala koristi od prisvajanja crnačke muzike i kulture. I M.I.A je među njima, ali ona je uvek izražavala podršku za borbu te zajednice. Njena izjava u kojoj podcrtava nejednakost u načinu na koji diskusije i problemi dobijaju prioritet u kulturološkom pejzažu je bitna, i vreme je da pozabavimo time i ponovo priznamo značaj Majinog rada.