Život sa post-traumatskim stresom je noćna mora

Kada je Emili Durant (kojoj to nije pravo ime) imala osam godina, odnos između nje i majke počeo je da se kvari. „Nešto je u njoj valjda puklo jednog dana," kaže Emili. Nekada brižna, njena majka je iznenada prestala da pere sudove, iznosi đubre, čak i da odlaže otpatke u kantu. Prljavi sudovi gomilali su se prvo u sudoperi, a zatim svugde po kuhinji. Kad je osmogodišnja Emili shvatila da će morati sama da ih opere, muve i larve su se već namnožile.

Emili je bila jedinica i živela sama sa majkom. Kaže da su je svakog dana po povratku iz škole dočekali novi prljavi sudovi i otpaci po podu dnevne sobe. Kad god ih ne bi pospremila, ostali bi tu gde ih je zatekla. Kad god ne bi oprala veš, ne bi bilo čiste odeće. Kad god ne bi spremila večeru, ostali bi gladni.

U početku je tražila pomoć, ali majka bi joj odgovorila da je lenja, glupa, i beskorisna. „Par meseci kasnije, prestala sam da tražim." Bila je upozorena da će, ako se bude ikome požalila, završiti u hraniteljskoj porodici sa ljudima koji je ne vole, i da će joj mačke biti uspavane.

Porodica je imala finansijskih problema. Pretili su im plenidbom stana svakog drugog meseca, a majka je sa ćerkom delila svaki mučan detalj po pitanju računa i dugova. Emili kaže da se dešavalo da joj mama zabrani da večera dok ne završi sve poslove po kući. Jednom prilikom nije bila zadovoljna njenim čišćenjem, pa je naredila Emili da gola legne na kauč, a zatim je tukla plastičnim ofingerom.

Život pod ovakvim uslovima nije izazivao samo stres – ostavio je trajne traume. Emili je konstantno bila u strahu od zlostavljanja ali nije imala kome da se obrati. Počeli su da joj se javljaju simptomi koje danas prepoznaje kao traumatske.

„Često satima nisam mogla da zaspim," kaže ona. „U školi su mi se dešavali napadi panike bar jednom mesečno; morala sam da tražim da odem u WC ili do školske ambulante jer sam bila ubeđena da sledi nesvestica ili moždani udar ili tako nešto."

U osmom razredu, prepisani su joj antidepresivi ali nije počila da ih uzima jer je mama rekla da su previše skupi. Iako to još nije znala, Emili je bila na putu da razvije ono što brojni psihijatri i psiholozi zovu kompleksnim post-traumatskim stresnim poremećajem (K-PTSP).

Za razliku od formalno priznate PTSP dijagnoze, KPTSP ne potiče od jednog konkretnog slučaja već je posledica dugotrajnog zlostavljanja i osećaja nemoći, stanja iz koga žrtva nije sposobna da pobegne.

"K-PTSP se javlja kada hiper-nadražaj post-traumatskog stresa ide u paketu sa slomom sposobnosti auto-regulacije," kaže Džulijan Ford, profesor prava i psihologije čiji Centar za oporavak od traume radi pri Univerzitetu Konektikat. "Intenzivna osećanja ili emotivno mrtvilo mogu da preplave sposobnost jedinke da se izbori sa datom situacijom. U mentalnom pogledu često gubi svest, ili sa teškoćom donosi odluke odnosno rešava probleme. Na međuljudskom nivou, ili ulaze u konfliktne veze ili prestaju da formiraju veze sa drugim ljudima."

Razliku između PTSP i K-PTSP uvelaje 1992. godine profesorka Harvardske medicinske škole Džudit Herman u knjizi Trauma & Recovery. Istraživanjem je utvrdila da uticaj hronične zapostavljenosti, stresa, i potčinjavanja stvara sasvim novu klasi ljudi u koju spadaju žrtve seksualnog zlostavljanja; porodičnog nasilja; rasne, verske, ili etničke mržnje; i bivši taoci. Njihova trauma se nije uklapala u PTSP profil zato što je nastala tokom dužeg vremenskog perioda.

Iako je Herman uvela koncept K-PTSP još pre dvadeset i više godina, psihijatri nisu odmah priznali ovu distinkciju. K-PTSP nije naveden u najnovijoj verziji DSM pravilnika za duševna oboljenja, 2013. godine. (Poređenja radi, PTSP se navodi još od 1980.) Termin je tek nedavno dodala u međunarodnu klasifikaciju Svetska zdravstvena organizacija, ali pošto predstoje revizije, ova klasifikacija neće biti gotova pre 2018.

Nedostatak jasnih i pouzdanih kriterijuma za dijagnozu znači da doktori mogu greškom da okarakterišu K-PTSD kao simptome graničnog, zavisnog, ili mazohističkog poremećaja ponašanja. Manjak javnog informisanja o K-PTSD znači da će oboleli poput Emili često umisliti da su prosto anksiozni ili depresivni. Kompleksne traume su često u vezi sa decom odraslom u teškim uslovima; posledično se simptomi pripisuju ličnosti deteta a znaci posledice stresa prolaze neopaženo.

Emili je sa 18 godina otišla kod terapeuta. „Bila sam u teškoj depresiji, ponekad u suicidnom raspoloženju. Izuzetna anksioznost, i društvena i opšta, nekontrolisana prisećanja stvari koje su mi se dogodile pre više godina, to je sve vodilo samo dublje u depresiju. Na kraju sam nekako shvatila da mi je potrebna pomoć."

Posle razgovora o detinjstvu, terapeut je odmah utvrdio da su depresija i anksioznost bili samo deo šireg problema i objasnio joj šta je K-PTSP. Imala je sreće – ovaj poremećaj često ostaje neprimećen jer se simptomi mešaju sa depresijom i anksioznošću, a te dijagnoze je Emili vukla još od osnovne škole.

Pa ipak, pošto joj je postavljena dijagnoza, Emili se ustručavala da priča o tome. „Malo mladih ljudi zna šta je post-traumatski stres," kaže ona. „Obično se misli da je to ono od čega pate vojnici, više od toga retko ko iz moje generacije zna. A kompleksni oblik PTSP je još manje poznat."

Zbog ovog manjka informisanosti, Emili je oklevala da podeli svoje iskustvo sa drugima. „Kad me neko pita, samo kažem da je u pitanju depresija ili anksioznost; previše mi je teško da objašnjavam šta obuhvata K-PTSP."

Ford potvrđuje da se K-PTSP, kao i većina mentalnih poremećaja, olako obezvređuje; to samo povećava frustraciju za one koji se oporavljaju od posledica traume.

„Popularna je zabluda da će samo kroz opuštanje, meditaciju, i racionalno razmišljanje ljudi uspostaviti zdrav i aktivan stil življenja kojim se poništava stresna senzitivnost nastala od K-PTSP. Ovaj pozitivan psihološki pristup pomaže žrtvama K-PTSP samo ako su prvo uspeli da pomere i mozak i telo iz režima preživljavanja u režim samouverenog spokoja."

Emili je ovaj proces već počela. Od kako se iselila iz majčine kuće, pre dve godine, kroz terapiju radi na tome da se oporavi od traume. Nada se da će K-PTSP sa vremenom postati šire priznat, da drugi ne bi bili prinuđeni da ga trpe neprimećeno kao što je sa njom bio slučaj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu