Porodica

Šta sam naučio od bake, patološkog lažova

Život pun laži može da dovede do mnogo kajanja pre smrti. Ne želim to sebi.
21.11.17
Fotografija: Shutterstock

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia

Baka Širli, majka mog oca, umrla je uništena rakom i kajanjem. Što se tiče raka, bilo je tužno i užasno, kao što većina smrti i biva. Međutim, mene je to posebno iznemirilo, zato što sam do tog trenutka mislio da je ona uvek bila vatreno i ekscentrično srećna. Bila je jedna od onih retkih ljudi koji su sami sebi utrli uvrnut, sebičan i samozadovoljan put – koji nikome drugome nema smisla. Umesto toga, shvatio sam da je ono što sam ja romantizovao kao individualnost, najverovatnije bio samo strah i anksioznost. Otkrio sam da je ona u suštini lagala o svojoj sreći.

Reklame

To ne bi trebalo da me čudi. Jedna od stvari koje sam kod nje najviše voleo je bilo to kako je izvrtala, prepravljala i uprošćavala sve što joj se događalo. Godinama je ponosno pričala o našem rođaku „Ujka Herkulu“, koji je u svojoj dvadesetoj godini postao gradonačelnik u svom gradu, ali je nažalost tragično umro od infektivne mononukleoze, sa samo 25 godina.

Tek kada je baka umrla, saznali smo da je „Herkul“ zapravo Hektor – nikada nije bio gradonačelnik, samo činovnik u opštini. I da je itekako živ. Meni je ovaj manipulacija činjenicama delovala potpuno nasumično i besmisleno.

Ali danas savremena psihologija u velikoj meri slavi ljude kao što je bila baka Širli – sve se vrti oko opravdavanja sopstvenih izbora. Hoćeš da provedeš nedelju dana u svojoj sobi i gledaš Netfliks? To je u redu. Hoćeš da preskočiš odlazak kod svojih za Božić zato što je isuviše vetrovito? Baka Širli je jednom to uradila. Bila je žestoko nezavisna i izgleda da joj je bilo lepo kada je sama. Razvela se od mog dede sa trideset i nešto, i nikada se nije ponovo udala, što je izdvaja od većine žena njene generacije.

Njen život ljudima nije imao mnogo smisla – uglavnom se sastojao od gledanja dnevnog programa na televiziji i zapisivanja činjenica u svesku koju je čuvala ispod kreveta. Živela je u maloj garsonjeri koja je smrdela na cigarete i štapiće od mošusa. Smelo bi tvrdila da četrdeset godina nije zapalila cigaretu, iako bi u tom trenutku bazdila na dim.

Reklame

A nedelje kada je umrla, otišao sam sa jednog muzičkog festivala posle samo jednog dana, kada sam shvatio da svim srcem jebeno mrzim muzičke festivale. Izvrdao sam istinu pred prijateljima, i rekao im da moram da idem zato što mi je baka upravo umrla. U tom trenutku, to je bila neistina. Ali to što sam iskoristio svoju baku i za zgodnu laž, i kao opravdanje da uradim ono što želim (čitaj: da nemam posla s hipicima, šatorima, niti mlakim džinom), možda je savršeno odavanje počasti njoj.

Kasnije u svom životu, Širli je počela da prepravlja sopstvenu istoriju. Počela je da priča o mom dedi kao da je bio najdivniji muž na svetu; kao da su ostali u braku sve do njegove smrti. Na svojoj samrtnoj postelji, između dugih perioda nesvesti, takođe se fiksirala i na sve stvari koje nije radila. Stvari zbog kojih se kajala su bile u velikoj meri kao i njene laži – bilo ih je mnogo, i bile su nepozvezane. Kajala se zbog toga što nije putovala, zbog toga što nije izgradila karijeru, zbog toga što nije više učila. Kajala se, kajala i kajala.

Razumem da joj umiranje u bolovima i u krevetu u hospisu nije izazivalo pozitivna sećanja, ali to me je potreslo. Ispostavilo se da je umesto da živi život na način na koji je to želela, ona lagala sebe da bi sakrila kajanje.

Počeo sam da se pitam da li i ja to isto radim u svom životu. Stvari koje su bile krupne i važne, iznenada su postale stvari koje me „ne zanimaju“. Užasno mi je stresno na aerodromima, pa pronalazim izgovore da ne putujem. I nikada to nisam priznao – uvek bih radije sebi rekao da je moj izbor da ostanem kod kuće osnažujuća opcija. Čak i sada, shvatam da lažem zašto ne vozim kola; govorim ljudima da je posedovati automobil u gradu ekološki zločin. Ali zapravo samo mrzim da vozim.

Reklame

Ali ipak, čak i kada si svestan činjence da lažeš sebe, to ti ne daje sigurnu garanciju da ćeš prestati. Otkrio sam da sam ja najpodložniji svojim sopstvenim sranjima. Ali moja nova filozofija je da umrem sa što manje kajanja, pa pretpostavljam da je vreme da prestanem.

JOŠ NA VICE.COM:

Zašto su razvodi nasledni u porodicama

Kako je moja porodica saznala istinu o nerešenom ubistvu moje tetke

Pod roditeljskim krovom u Srbiji: Majke i njihova davno odrasla deca