Svaštara

Šta sam naučio o životu u supermarketima u Beogradu

Supermarket je jedno sumorno mesto, a ljudi u njemu ga ne čine ništa boljim.
26.1.17
Sve fotografije: autor

Kao i mnoge stvari u životu, ni supermarkete ne volim posebno. Možda taj nedostatak ljubavi potiče iz detinjstva devedesetih kada sam sa kevom i burazerom šetao polupraznim Gavrilovićem (ne znam zašto su Nišlije volele da daju takva imena samoposlugama), lepio se u štrokave vitrine i buljeći u nešto za šta sam mislio da je čajna kobasica urlao: "MESO! Mama, kupi meso!"

Sada se gotovo sve promenilo. Supermarketi su za mene mesta gde četvoročlana porodica u trenerkama i umazanim gojzericama kupuje potrepštine koje bi u teoriji trebalo da potraju devet meseci, ali u praksi nestanu u roku od šest dana, što ih primorava da se svake nedelje vraćaju. Bez obzira na povoljnije cene, veću ponudu i veliki broj slobodnih parking mesta, ne vidim nikakvu lepotu pri posećivanju ovakvih mesta, naročito ne u paru sa još nekim. Jer, iako u supermarket ušetamo kao saveznici, kako bismo kupili nešto za grickanje na putu za medeni mesec, izađemo zavađeni kao fudbalski navijači. I dok ona razmišlja o laserskom uklanjanju tetovaže sa njegovim imenom, on ponovo proklinje sebe što pre par meseci nije svršio u saksiju.

Reklame

Za mene bi idealan scenario bio kada bih sve mogao da kupim na trafici ili da namirnice skidam sa torenta.

Ipak, preseljenje u drugi grad i samostalni život su me naterali da sve više vremena provodim u supermarketima, tako da neminovno vidim razne scene. Vidim brakove koji se raspadaju, veze koje se tek formiraju, kleptomane koji kradu lizalice tako da ih niko ne provali. Mora da postoji ogroman motivator koji uz nedelje u nedelju dovodi toliki broj ljudi i tera ih da pune kolica, razvrstavaju artikle po kesama i dane sa popustima obeležavaju crvenom bojom u kalendaru. Pretpostavljam da bi mi život bio lakši, verovatno i ukusniji, kada bih češće i kvalitetnije posećivao ove supermarkete. Ali šta ako postoji mogućnost da mi bude bolji?

Ljudi koje bih sretao u supermarketima podsećali bi me na likove iz romana Agate Kristi. Kada sam poslednji put bio u kupovini, doduše u gluvo doba noći, tu su bila dva Roma u elegantnim pantalonama, cipelama i perjanim jaknama. Nekakav par, jer nisam mogao da zaključim u kakvom su odnosu njih dvoje. Tip koji je došao sam i tip koji kupuje na veliko. Ko bi od njih u romanu mogao da ubije groficu, nemam pojma.

Često sam zavirivao u njihove živote, jer bi mi vreme provedeno u marketima to dozvoljavalo. Tako sam se i sada zainteresovao za nekakav par, pa sam poput tajnog agenta uzeo jednu kotrljajuću korpu i krenuo u misiju. Ako ste nekada ranije pokušali da prisluškujete razgovor prateći nekoga sa korpom na točkiće, znate koliko je to teško. Bolje da sa sobom vučete betonsku bušilicu, jer će efekat biti isti – od tolikog tandrkanja točkića ništa ne možete da čujete, a i teško da ćete ostati neprimetni kada samo što ne uvedu bezbednosnu signalizaciju zbog vašeg kretanja. Ali zahvaljujući mojoj specijalnoj obuci za uhode, uspeo sam da uhvatim delić razgovora stojeći mirno. Da li ste ikada pokušali da glumite zainteresovanost za sastav integralnih štapića? Nisam ni ja.

Reklame

Nisam mogao tačno da pohvatam šta se događalo, kao da sam upao na sred predavanja, ali tip je čitavo vreme pokušavao da joj nešto stavi do znanja, istovremeno se nervirajući što na onoj vagi ne postoji šifra za njegova muda kako bi ih konačno izmerio.

- … Tako je bilo ranije, ali sad sam joj ja sklepao kuhinjicu i ona nas pozove i mi dođemo u kuhinjicu. Sad da je vidiš, oduševila bi se – rekao je ženi koja je poluzainteresovano slušala.

Pošto je koristio deminutiv, veća je verovatnoća da se radilo o Pertinijevoj instalaciji nego o pravoj prostoriji u kući, pa mi nije bio jasan njegov kurčevit ton. Da, sklopio si plastičnu kuhinju uz pomoć uputstva na tri strane, nisi trenirao to dete za Olimpijadu. Nisi joj pomogao da se skine sa dopa, nisi joj platio kockarski dug. Zbog čega si toliko ponosan?

Dok sam se ja na trenutak izgubio u sopstvenim mislima, on je nastavio da priča.

- I naložim se ja na ribu – rekao je.

Čekaj, pričaš ženi da si se upravo naložio na drugu ribu dok ona kupuje dvopek. Ko radi takve stvari?

- I on mi donese skušu, šarana, tunu…. – nastavio je.

A, kapiram, na redu je lekcija iz ribolova. Ali tip je nastavio da priča non-stop, menjajući teme brzo poput onih aukcionara na Historiju, dok je žena samo klimala glavom. Skakao je od poređenja cena rakije sa viskijem, pa do izvoza papira, kao da je sve na šta je do sad u životu pomislio rešio da te večeri kaže naglas. Koja je poenta imati ovakvog čoveka pored sebe u kupovini u dva ujutru? Je l' on jedini ima vozačku dozvolu? Da li kreditna kartica zahteva sken njegovog oka umesto PIN-a? Ne pomaže uopšte, a očigledno se i ne pita šta će se staviti u korpu.

Reklame

Podigao sam ručnu na korpi i nastavio put među rafovima, da bih par minuta kasnije naišao na onu dvojicu Roma. Za razliku od globalnog adiministratora Vikipedije i gospođe zabolemedupeštamipričaš, ova dvojica su bili najskladniji šoping par na svetu. Jedan gura korpu, drugi ubacuje stvari. I kad god ga pita da li može da uzme nešto, ovaj drugi odgovori sa "može". Tegla maslina – može. 4+1 gratis pakovanje Milka čokolade – može. Lanci za sneg – može.

Iako monotoni, bilo su pravo uživanje u poređenju sa onim parom. Shvatio sam da bi i meni dobro došao jedan takav životni saputnik za kupovinu, ali da bih utvrdio kakva mi je osoba potrebna, morao sam prvo da upoznam samog sebe. Pomislio sam da bi samci koji su došli u isti supermarket večeras mogli da mi daju nekakve smernice, pa sam povukao onu korpu i potrčao, ukiselivši ajvar u teglama od tolike buke.

Problem sa ljudima koje dolaze same u kupovinu je taj što su, hm, same i osim ako niste hipnotizer, ne možete da im prodrete u misli. Ali hteo sam da vidim šta mogu da zaključim iz sadržaja njegove korpe, kombinujući to sa ostalim raspoloživim podacima. Tip je imao jednu kesu čipsa, dva pakovanja slanih štapića, litar koka-kole, šećer, pakovanje pralina, ulje i papirnati ubrus. Nosio je toliko malu korpu da mu je bolje bilo da je sve jednostavno strpao u džepove. Dakle, bilo je pola tri ujutru, on je došao do supermarketa na autoputu kako bi kupio osam artikala koje može da nađe kako slobodno stoje na ulici, ako se malo više potrudi.

Reklame

Baš ima čudnih ljudi, pomislio sam. Ali ko sam ja da o tome sudim, ja sam u istoj poziciji kao on, još mi je korpa prazna i šetam se tu kao ludak praveći se da razumem poleđine sredstava za pranje stakla.

Supermarket je jedno sumorno mesto, a ljudi u njemu ga ne čine ništa boljim. Tip koji kupuje na veliko je u međuvremenu već otpalio, pa sam bio primoran da lepotu pronađem u samoj zgradi, mrtvoj prirodi.

Ali baš kada sam rešio da se otarasim živih bića, čuo sam cvrkut ptica. Prvo sam pomislio da je to nekakav efekat na razglasu, ali sam provalio da se cvrkut ptica ne čuje ni u jednoj pesmi Željka Samardžića. Pogledao sam gore i video oko dvadesetak vrabaca kako lete sa jednog duguljastog lustera na drugi. Jebote, ptice, ovo je poseban eko sistem ovde. Verovatno je Dodo ptica negde u frizu, a iza svakog ugla može da iskoči Dejvid Atenborou i počne da priča o kornišonima kao ugroženoj vrsti.

Vrapci imaju carski tretman ovde, gomila integralnih sranja i semenki im je na izvol'te. Baš me je zato i šokiralo saznjanje da jedu jebeni 7days kroasan. Pored svega što vam je majka priroda ponudila, vi ste prodali svoje male vrapčije guzice kapitalizmu kako biste uživali u kroasanu u kesi? Eto makar dokaza da nismo samo mi ljudi naivni kao vrsta.

Dok sam lutao među rafovima, zaključio sam još nekoliko stvari o ljudima:

- Mnogo se ložimo na akcije. Pritom ne mislim na akcione filmove sa Džetom Lijem i ribama koje rukuju uzijem jednako spretno kao i ajfonom, već na akcije u prodavnicama. Bukvalno nam sve možete uvaliti, samo ako naglasite da je u pitanju neverovatna akcija. Evo, pogledajte ovo, detrdžent za suđe i poklon sunđer.

Reklame

Od kada se sunđer smatra luksuzom? To je sunđer, jebote, nije pozlaćena zemička.

- Deo sa mlečnim proizvodima smrdi na obdukcionu salu. Ne znam kako zaista miriše obdukciona sala, ali je nekako ovako zamišljam.

- Ako negde vidite usamljenu čokoladu na podu, ne posežite za njom, to može da bude zamka. Realno, niko ne ostavlja čokoladu tek tako na podu. Ko zna šta može da vas napadne ispod tog rafa. Kunem vam se, čuo sam neko šuštanje kada sam prišao da slikam i osetio sam hladnoću koja je dopirala od ispod.

- Radnik na viljuškaru se zove Miloš.

- U magacinu postoje četiri mašine koje ne rade, ali nemam pojma koje su mašine u pitanju.

Kada se sa razglasa čula ista pesma Željka Samardžića, rešio sam da završim avanturu kupovine i palim gajbi. U korpi sam imao čokoladu, jogurt, slani keks, dakle, gluposti isto kao i onaj samac od malopre. Ovde dnevno procirkuliše hiljade ljudi i većina ih napusti supermarket u proseku posle sat vremena. Šta je sa ljudima koji rade ovde po osam sati i duže?

Nabacujem svoj najbolji savršenzet kez i pitam radnicu na kasi kakva je inače poseta noću.

- Ima ljudi negde do jedan, a posle toga je prazno ovako, sve do negde pet-šest ujutru – objšanjava mi i kaže da je tako već deset godina, koliko ona radi u ovom supermarketu.

Mislio sam da će mi reći kako je ovo idealan potez menadžmenta i kako su se prihodi učetvorostručili otkako su uveli noćnu smenu, a ne da je ovde jednako prometno kao na železničkoj stanici u Prijepolju.

Reklame

Te večeri sam samo potvrdio ono što sam do sada mislio. Ne samo što je odlazak u supermarket potpuna budalaština, već je jednako besmisleno ići noću. A to rad u njemu, kada već nema nikoga, čini još besmislenijim. Ali radnici su ipak nekako pozitivni, ne znam odakle im to. Ja bih bio pozitivan dva dana, a onda bih počeo da nosim otrovnu kapsulu u džepu.

Na vratima se mimoilazim sa dvojicom radnika koji se cerekaju. Ponovo ne hvatam ceo razgovor, ali čujem jednog kako kroz smeh izgovara "Ma nek ide život u pičku materinu".

I verovatno je to pravi zaključak. Dođeš ovde, obilaziš rafove, vodiš besmislene rasprave sa partnerom, kupiš kroasan koji je do malopre kljucao vrabac sa ptičijim gripom, a zatim sledeće nedelje ponovo dođeš i radiš sve to isto, iako nisi ni potrošio namirnice.

U pravu su radnici. Nek ide sve u pičku materinu, a ja odoh u krevet. Pa sledeće nedelje opet isto.

Još na VICE.com

Šta sam naučio o životu radeći na pumpi u Srbiji

Šta sam naučio za prvih 36 dana koliko odlazim na sastanke anonimnih zavisnika