Kako su mobilni telefoni promenili dilovanje droge

Tokom Svetskog prvenstva, jedan moj prijatelj dobio je poruku:

"Vidi ti to", rekao sam. "Nije li tehnologija strava?"

Ove 2018. godine, tehnologija je postala neraskidivo povezana sa prodajom ilegalnih droga: pametni telefoni i društvene mreže dilere čine dostupnim u svako doba dana i noći, dok dark veb omogućava tajnu trgovinu svime, od hormona do heroina. A opet je dilovanje droge izgledalo veoma drugačije sve do pre dvadesetak godina, kad je nagla rasprostranjenost upotrebe mobilnih telefona označila smrt jednog tržišta i rođenje drugog.

Ljudi često pitaju Džejsona* kako su se droge prodavale pre nego što su mobilni telefoni postali sveprisutni. "A ja im govorim da je bilo mnogo lakše", kaže mi on. Džejson je bivši korisnik koji je radio na telefonskoj liniji podrške za poznatu dobrotvornu organizaciju pružajući javnosti savete i informacije. "Bilo je veoma drugačije, a mislim da je bilo i bezbednije.“

Danas, kad god Džejson hoda ulicom blizu centara za lečenje, često mu prilaze dileri nudeći mu telefonske brojeve. "Oni kažu: 'Zovi me, važi? Na raspolaganju sam ti 24 časa dnevno.' Nije bilo tako ranije", objašnjava on. "Ovi likovi su ono što nazivamo 'urbanim preduzetnicima'."

Ovi relativno sitni dileri nagomilali su se na tržištu droge krajem devedesetih, kad su mobilni telefoni i upotreba kreka počeli da postaju popularni širom Velike Britanije. "Ti likovi obični ne traju dugo. Svi su pod prismotrom, prisluškuju se, unakrsno povezuju", kaže Džejson, "i svi će napraviti istu grešku: rade to sve dok ih ne uhapse. Ljudi koje hvataju ovih dana diluju male količine i pokušavaju da zarade što više."

Na tržištu droga od pre dve decenije, većina sitnih dilera i sami su bili korisnici i nisu nužno pokušavali da zarade. "To se shvatalo kao da si deo zajednice", kaže Džejson. "Ljudi su nekad dilovali na smenu – nisu bili trgovci; verovatno ste samo hranili sopstvenu naviku."

Iako današnji korisnici imaju lakši pristup drogama, takođe su veće šanse da će ih zakinuti ili obrlatiti, jer nemaju blizak odnos sa dilerom. Međuljudski odnosi negovani odnosom korisnik-diler nekada su stvarali osećaj solidarnosti među tvrdokornim korisnicima, što je zauzvrat širilo informacije od čoveka do čoveka smanjujući mogućnost štete, što je, kaže Džejson, rezultiralo bezbednijim iskustvom.

Mimo odnosa korisnik-diler, droge su distribuirane uglavnom preko dva kanala. Prvi Džejson zove "linije fronta" – oblasti u kojima su operisali ulični prodavci, uglavnom locirane u kvartovima crvenih fenjera. Drugi su bili "glavni pabovi" – barovi za koje se znalo da se u njima okupljaju dileri: "Svaka velika gradska oblast imala je glavni pub, i možda još jedan koji je to želeo da postane. Ono što bi vam odmah odalo o čemu se tu radi bio je jak miris pačulija."

U glavnim pabovima, "zvanični" prodavci kojima je bilo dopušteno da prodaju drogu na licu mesta pojavljivali bi se u određena vremena. "Očigledno su poznavali vlasnike i osoblje bara", kaže Džejson. "Čak ste mogli da zapazite da se stvara red pred tom osobom. Čak i u Londonu, određeni ljudi bili bi puštani u klubove zato što se znalo da će doneti stimulanse. Devedesetih, kad je počinjala rejv scena i pabovi koji rade celu noć, ljudi nisu ostajali budni na jebenom alkoholu! Pomalo se žmurilo na te stvari."

Na drugim mestima, put do linije fronta u nekoj oblasti najverovatnije bi podrazumevao posetu uličnom ćošku, telefonskoj govornici ili prodavnici-paravanu. Jedan zloglasni pileći gril u Hekniju stavljao bi heroin u kutije za hranu: "Ušli biste i tražili piletinu i pomfrit, dali im novčanicu od 50 funti, a onda bi se u kutiju zajedno sa piletinom spakovao krek ili heroin", kaže Džejson. "A onda ste imali i prodavnicu voća sa najgorim voćem koje ste u životu videli; bio je to samo paravan za prodaju kreka. Mislim, voće je bilo trulo."

Linije fronta obično su bila napeta okruženja, a dileri koji su radili u njima bili su hiper-oprezni. "Neki barovi su imali zadnje prostorije u kojima ste mogli da nabavite ekstazi", kaže mi bivši korisnik Piter*. "Jednom se sećam da smo ušli u zadnju prostoriju koju je kontrolisala banda trgovaca drogom, postali su paranoični i naterali nas da na licu mesta zgutamo esid."

Moderni festivali su mikrokosmos u odnosu na to kako je bilo kupovati drogu pre pojave mobilnih telefona: ljudi su tražili pravo mesto, pravili kontakt očima, odmeravali jedni druge, pokušavali da provale ko prodaje. Skorašnja studija pokazala je da je mamurluk sastavni deo iskustva noći provedene u bančenju; Andre*, koji je počeo da uzima spid i ekstazi u ranom tinejdžerskom dobu devedesetih, misli da bi isto moglo da se kaže za iskustvo posete glavnom pabu ili liniji fronta.

"Bilo je to pomalo kao kad ste bili dete pa ste jednom čuli singl na radiju, a potom čekali da ga kupite u HMV-u", kaže on preko telefona. "A onda kad biste ga konačno dobili, otrčali biste kući i slušali ga u nedogled. Na neki način, mnogo ste to više cenili. Čak i da dođemo samo do pločice hašiša, čekali bismo na ćošku satima."

Ne iznenađuje da je tehnologija smanjila interakciju i iskustva nekada vezana za uzimanje droga. Neoliberalna atomizacija, ekonomski proces u kom nastaju pojedinačni potrošači umesto čitavih zajednica, uticala je na svaki kutak društva – čak i onaj koji nastanjuju zavisnici. Kao što mobilni telefoni radnike čine u svako doba dostupnim– večito vezujući ljude za njihov posao – i dilovanje je postalo dostupno 24 časa dnevno, 7 dana nedeljno.

Džon*, još jedan radnik s drogama sa linije fronta koga je sopstveni istorijat korisnika odveo do prave poslovne karijere u ovoj oblasti, uverio se iz prve ruke kako su mobilni telefoni promenili odnos među samim dilerima. "Lakše stupaju u kontakt jedni s drugima i po potrebi prikrivaju ono šta rade", kaže on. "Jednokratni telefoni, koji imaju vrlo malo memorije, veoma su teški za hakovanje ili da posluže kao izvor informacija."

"Ako ikad vidite nekoga sa dva telefona – jednim skupim i jednim jeftinim – vrlo je verovatno da je taj neko diler", dodaje on. "I to obično s višeg nivoa."

On se pita da li mladi ljudi uopšte mogu da pojme koliko je teško bilo nabaviti drogu pre mobilnih telefona; koliko se čekanja i neizvesnosti podrazumevalo. "Kad biste pozvali nekoga, a on nije želeo da vam se javi, zaglavili biste se u ćorsokaku", objašnjava on. "A kad se kupovala droga, ljudi su imali običaj da kupuju veće količine, jer je bila velika verovatnoća da će proći mnogo vremena pre nego što ponovo budu mogli da stupe u kontakt s još nekim dilerom."

Pominjem tekstualnu poruku koju je dobio moj prijatelj iz vedra neba i pitam kako se ona uklapa u čitavu tu sliku. Džon objašnjava da je na dnu lestvice dilovanja šifrovani jezik uglavnom nestao. "Ljudi su jebeno glupi", kaže on. "Tekstualne poruke u kojima se otvoreno govori o onome što se prodaje, viđao sam ih gomilu! Kad se policija dočepa telefona – što je bukvalno prvo što urade – imaju sve dokaze koji su im potrebni za optužnicu. Sam si kriv ako te uhvate."

Fiona Mišam, profesorka kriminologije u Školi primenjenih društvenih nauka na Univerzitetu Duram, tvrdi da dileri ne koriste šifrovane poruke zato što se manje plaše da će ih uhvatiti nego pre.

"Uzimanje droga je rasprostranjeno i normalizovano danas; policiju zapravo više ni ne zanima da juri i hvata korisnike", kaže ona kad je pitam za ovaj fenomen. "Ja sam iz Mančestera i ako pođete u šoping u centar grada u Mančesteru u subotu, samo ćete osetiti miris kanabisa. Gomila ljudi ide okolo, kupuje i puši džoint – mislim da je odsustvo upotrebe šifri među korisnicima deo šireg fenomena normalizacije."

Jedan kratak period 2000-tih, praćenje mobilnih telefona postalo je korisno za policiju, ali stvari su brzo pošle dalje kad su se krupni dileri opametili. Ubrzo je policija počela da se oslanja na druge metode prismotre.

"Radila sam na slučaju u kom se sećam da je lik bio šokiran što ga je policija uhvatila zato što su ljudi uporno bacali svoje telefone. Ali policija se dokopala njegovog automobila, a automobil koji je koristio glavni diler praktično je bila njegova mobilna kancelarija", kaže Mišem, dodajući da je čovek mislio da je jedan od njegovih ljudi javljao policiji njegove aktivnosti. "Uopšte nije imao doušnika; policija je samo sve prisluškivala zato što je ozvučila njegova kola."

Kako naša ekonomija bude bila sve zavisnija od tehnologije, dilovanje droge takođe će nastaviti da se udaljava od otvorenog tržišta koje se danas uglavnom viđa na festivalima: "To je ključna stvar", kaže Mišam. "Sada je suština u ponudi i potražnji preko različitih kanala komunikacije, kakvi god oni bili."

*Imena su promenjena da bi se zaštitili identiteti.

@BigPaulieDoyle