Jedan dan u zelenom hodniku bolničkog suterena u Srbiji
Fotografija: Flick, eric is what you need
eseji

Jedan dan u zelenom hodniku bolničkog suterena u Srbiji

U poređenju sa svakodnevnim horor pričama iz zdravstva u Srbiji, ovo iskustvo je bilo dobro. Ali i dalje je bilo strašno.
9.11.17

U pola sedam ujutru, u jednoj beogradskoj bolnici, moja porodica je, ulazeći sa olujne košave u zeleni hodnik koji je mirisao na kombinaciju sredstava za čišćenje i neočišćenog WC-a, ispratila jednog svog člana na hirurški zahvat.

Mesecima, otkada je zahvat zakazan, stalno smo ponavljali sebi da je zahvat rutinski, da će boravak u bolnici biti manji od 24 sata, da se neće desiti ništa strašno, i da je sve to u stvari dobra stvar.

Reklame

Što i jeste bila i sve je u stvari prošlo kako treba. U poređenju sa pričama ljudi oko mene, u poređenju sa svim mogućim drugim iskustvima koji su svakodnevnica zdravstva u Srbiji, sve je prošlo mnogo dobro. Najbolje moguće. A iskustvo je i dalje bilo strašno.

Zeleni hodnik se nalazi u suterenu zgrade. I njime komanduju medicinske sestre. Kojih ima dosta. I sve se ponašaju na isti način. Dok se strpljivo, porodično, čekalo da član porodice bude primljen, dosada se transformisala u anksioznost i onda se vraćala nazad. Za naizmenično proživljavanje tih stanja su takvi hodnici i izmišljeni. Zbog toga postoje. Ili barem ovde zbog toga postoje. To se čulo u tonu sa kojim su medicinske sestre za šalterom obraćale svakom pacijentu.

Stariji gospodin, sa naočarima i beretkom na glavi, prišao je šalteru. Rekao je da je došao kod određenog doktora. Agresivnim, glasnim, odsečnim tonom, sestra na šalteru ga je prekorila da je stigao prerano i da taj konkretni doktor dolazi tek za sat vremena. Uplašen, zbunjen, nervozan, gospodin je, gotovo braneći se izgovorio „Pa šta mogu…“, i onda posle trenutka pauze, dodao „Ja tako moram.“ Ne menjajući ton, sestra mu je rekla da sedne ispred vrata i da čeka. Što je gospodin i uradio. Smestio se, namestio beretku, i onda spustio pogled u pod. Sestra je nastavila u istom stilu sa sledećim.

Svi smo ovo videli i čuli i naravno da niko nije reagovao. Navikli smo da ne reagujemo. Ovo nije kritika toga. Ovo nije prekor. To je stanje stvari. Ova interakcija je sve što se desilo, dešava i što će se desiti u srpskom zdravstvu. Kratka, mala, demonstracija moći i osećaj poniženja koji je vidljiv na trenutak, ali onda nestane, zato što se taj gospodin i svi mi ostali okolo, udružimo u zaveru ćutanja. On ne može ništa, mi ne možemo ništa. Barem ne produktivno. On je mogao da se posvađa, ili sam ja mogao da uletim da se svađam umesto njega, ali to bi izgledalo nerazumno. Jer nema stvarnog povoda za to. To jest, ima, ali on je bio samo u tonu. A ton je stvar impresije, stvar utiska. Nije dokaziv.

Reklame

Plus, mnogo više može da se izgubi nego da se dobije ulaskom u konfrontaciju sa medicinskim osobljem. Možete emotivno da se ispraznite, ali niste tu zbog toga. Tu ste da biste vi, ili neko vaš bližnji dobio medicinsku negu. Kakvu takvu, ali negu. A konflikt samo može da dovede do toga da vam ona bude uskraćena. To se isto čulo u tonu sestre.

Nervozan i smoren, gledao sam u zelene zidove polu-smrdljivog hodnika u suterenu. Na zidovima su plakati i obaveštenja. Plakati su lepi, profesionalno urađeni u nekom Adobe programu. Reklamiraju proizvode i prava pacijenata. Laž, koja je implicirana u svakoj reklamnoj poruci, bez obzira koliko ona bila dobronamerna, samo je bila dodatno ogoljena u ovom hodniku. Hodniku koji izgleda kao oni u filmovima, u scenama pre kojih doktor porodici saopštava da je njihov voljeni preminuo.

I to se videlo na našim licima. Taj strah, od toga, od te scene. On je ovde čak bio niskog intenziteta, jer opet, skoro svi koji su bili u hodniku su bili tu zbog rutinskog zahvata koji zahteva manje od 24 sata boravka u bolnici. Ali je bio prisutan.

Pomislio sam koliko je udaljena najbliži onkološki hodnik u suterenu, i da li je u njemu jači miris proizvoda za čišćenje ili onoga što treba da očiste.

Od obaveštenja, koja su uglavnom bila stara i izbledela, jedno se izdvajalo. Na njemu su, lepim ćiriličnim fontom, sa grbom i potpisom, bili ispisani detalji liturgije u bolničkoj crkvi. I ja sam se cinično nasmejao na trenutak. Ne zbog neprimerenosti tog obaveštenja, ili mog ideološkog neslaganja sa njegovim postojanjem, već zato što je imalo potpunog smisla.

Ništa na svetu ne izgleda kao stereotipni prikaz te stvari u medijima ili pričama. Osim srpskih bolnica. One su stvarno onakve kakve zamišljamo da jesu. Kako se plašimo da jesu. Nema uveravanja da će sve biti u redu. Previše smo, svi mi koji su prisutni - i zaposleni, i pacijenti i njihove porodice, siromašni da bi mogli da se pretvaramo da je tako. Svi znamo da je stanje ponekad katastrofalno i da je prvi i jedini prioritet kako da ceo sistem funkcioniše, na bilo koji mogući način. Niko nema vremena, snage i volje da se pretvara da zna „da će sve biti u redu“. Može samo da se veruje. Naravno da onda bog mora da odigra ulogu. Da bi imali entitet kome bi mogli da se okrenemo da damo snage sebi i svojoj veri u dobar ishod.

Reklame

Razmišljanje o ovoj temi je prekinula nova interakcija na šalteru. Ovog puta, pacijent je kasnio sa prijavljivanjem. Istim tonom kao i gospodinu od ranije, saopšteno mu je da je već prozvan. I onda se zaćutalo. To je ostalo tako da visi u vazduhu. Pacijent je na trenutak proživeo strah, sramotu, poniženje. Sve to odjednom. Celo telo se nadalo da će sestra reći nešto što će ga razrešiti tih osećanja. Ali ona je ostala nema.

I on je seo na stolicu, pošto nije imao šta drugo da uradi. A mi smo opet, zajedno sa njim, napravili prećutnu zaveru da nećemo da govorimo o tome.

I onda se sve ubrzalo. Prva tura pacijenata, i svi mi, njihove porodice, sprovedeni smo dvorištem, kroz košavu, iz suterena jedne zgrade u suteren druge zgrade. U tom drugom suterenu, koji je izgledao i mirisao isto kao ovaj prvi, objašnjeno nam je da će se svi zahvati obaviti prepodne i da će pacijentima biti dati mobilni telefoni nakon zahvata da se jave porodicama da je sve u redu. Svima nama je to u tom trenutku izgledalo logično i smisleno, jer smo svi želeli da verujemo u to. Predočen nam je, istim tonom od ranije, termin poseta popodne i rečeno da možemo da donesemo vodu i keks pacijentima tokom posete. I to nam je izgledalo kao logično i smisleno. Svi smo u stvari bili srećni što ćemo uopšte moći da dođemo u posetu istog dana.

Sve što smo čuli je bila previše dobra uteha da bismo pomislili na nelogičnost ideje da neko može bilo koga da pozove nakon što izađe iz anestezije. Svi smo bili previše srećni što ćemo moći da dođemo u posetu da bismo razmišljali o tome što treba da donosimo vodu i hranu pacijentima u bolnici za čije funkcionisanje svi plaćamo porez. Preplašeni, a puni nade, svi smo verovali u tom trenutku da su poziv, poseta i hrana i voda usluge koje te sestre i ti zaposleni čine nama.

Reklame

Tek kasnije, u narednim satima, kada je nastupila potpuna, mrtva tišina u komunikaciji, počeli smo da razmišljamo o ovome na istovremeno racionalni i potpuno emotivno nestalan način. To se dešava kada vera popusti, a nastane prekid u informacijama. Tada, svi ovi strahovi iznad, potiskivani u danima pre dolaska i tokom boravka, u tim mračnim, zelenim suterenima beogradske bolnice, izlaze na površinu. Tada tenzija raste, nesigurnost se pojačava, ruke i usne se tresu, i krenu da naviru sećanja na sve horor priče koje su ispričali poznanici i koje su se pročitala u medijima.

Vreme se usporava, sat posete nikako ne dolazi, a samo izbijaju nove i nove i nove varijante najstrašnijih mogućih scenarija koji nastaju tokom „rutinskih zahvata“.

Sve to svoj klimaks doživljava kada se razvlačite u saobraćaju raskopanog Beograda na putu za bolnicu. Jer je gužva, i telefoni miruju, i niko se ne javlja, i crveno svetlo na semaforu nikako, ali nikako ne može da se pobedi.

Popodne, tokom sata posete, kada uđete u suteren, shvatite da se osvetljenost prostora uopšte nije promenila u odnosu na jutro. Sve je potpuno isto. Jedina razlika je što više nema mirisa sredstva za čišćenje. Vreme stoji u tim suterenima.

Sve je uvek bilo isto, i uvek će biti isto kao što je sad. Napeti kao struna, preplašeni na smrt, svaki od članova porodice prilazi šalteru za kojim sedi pet medicinskih sestara. Jedna, zadužena za posete, onim istim tonom vas odsečno pita zašto ste tu. Pita vas za ime pacijenta. Kaže vam broj sobe. I kaže vam da ne može više od jedne osobe da uđe. To je sve što vam kaže. Više je uzela informacija od vas nego što je dala. Nije rekla ništa o stanju pacijenta, nije rekla ni kako doći do te sobe. Samo je agresivno, svim rečima i svakim pokretom komunicirala da ste vi, član porodice pacijenta koji je došao u posetu, izvor frustracije za nju. Da ste problem koji treba što brže i što ekspeditivnije da se reši. Da njoj vaše postojanje smeta i da treba da budete zahvalni što ste udostojeni bilo kakvog odgovora.

Reklame

I tako, dok jurite hodnicima suterena bez bilo kakvih znakova, tražiće stepenice za sobu, dok prolazite kroz vrata na kojima piše da su iza službene prostorije, iako su iza njih u stvari lift i stepenice koje vode do te sobe, ne razmišljate o tom malom, sitnom poniženju koje ste doživeli dok ste najranjiviji na svetu. Dok jurite stepenicama, na kojima se, iako idete na gore, ka svetlu, osvetljenje i boja zidova nekako ne menjaju, razmišljate samo o tome zašto vam sestra, pre nego što se vratila čavrljanju sa drugih četiri, nije rekla ništa o stanju vašeg člana porodice. Dok vam se puls ubrzava, a dah postaje sve plići, ne razmišljate o tonu, ne razmišljate o besu koji osećate, ne razmišljate o osećanju potpune bespomoćnosti, već samo pokušavate da nađete broj tih vrata iza kojih će vam se, nadate se svakim delom svog bića, dok držite plazmu i flašicu vode u rukama koje se tresu, pokazati da su vaši strahovi i sumnje bili neopravdani, i da je sve u redu.

I jeste bilo u redu.

A nije. Stvarno nije u redu. Naravno da ovde postoji „druga strana medalje“. Naravno da zaposleni u bolnicama nisu dovoljno plaćeni. Naravno da su razlozi za to što su uslovi takvi kakvi jesu mnogo širi, kompleksniji i teži od ponašanja sestara. Naravno da je „ton“ sestara u komunikaciji sa pacijentima posledica godina i godina stresa i mehanizam za preživljavanje na poslu. Celo ovo iskustvo može da se relativizuje ukazivanjem na prostu činjenicu da probleme zdravstvenog sistema trpe i zaposleni kao i pacijenti. Ali razlika je u tome što je samo pacijentima i njihovim porodicama sve ovo, bukvalno, pitanje života i smrti. A čak i ako se prihvati da je jedino što je stvarno bitno preživljavanje, manjak bilo kakve empatije na koji se nailazi u interakciji sa zaposlenima u sistemu stvara užasne emocije. Stvara bes i gnev koji samo pojačavaju anksioznost i strah koji prirodno osećate jer vam je voljeni „pod nožem“.

Reklame

Tako da, dok sam stajao na košavi nakon što sam saznao da je sve stvarno „u redu“, naravno da sam hteo da se vratim unutra i da vičem malo. Ili mnogo. Ali nisam. Jer član porodice još treba da bude tu, u toj bolnici, i bolje je ne čačkati ništa. Jer je mnogo bitnije da sve prođe u redu. Tako da se pristaje na sve ovo iznad. I sledeći put, kada se desi isto, opet će se proći kroz ceo taj ciklus isto kako se prolazilo i prošli put. To je način funkcionisanja. Tako sistem funkcioniše. I neće biti promenjen. Previše smo siromašni da sebi obezbedimo privatno zdravstveno osiguranje. A ovo se već plaća. I eto, prošlo je u redu. Niko nije umro. To je najbitnije.

JOŠ NA VICE.COM:

Milenijumski vodič kroz beogradsku onkologiju

Kako sam shvatila sve kad sam saznala da imam rak

Koliko bi trebalo da se plašim bolnica?