Zašto sam postao "drukara"

Prethodnih pet godina dvadesetsedmogodišnji „Nejt“, IT stručnjak iz Filadelfije, radi kao policijski doušnik protiv lokalnih dilera heroina. U saradnji sa agentom po imenu „Bil“, on je pod nadzorom kupovao drogu i informisao policajce o dilerima – da su oni znali, sledovao bi mu metak u čelo. Evo šta Nejt kaže.

Bilo mi je 22 godine kad su me sa drugom zaustavili na putu zbog prekoračenja brzine. Policajac je odmah pitao da li imamo marihuanu u kolima – to mi je drug namestio. Bio je govnar, ali onda se pojavio Bil sa kojim sam mogao da razgovaram kao čovek. Bil je bio kul. Nisam imao kod sebe dovoljno trave da bi podigli optužnicu za dilovanje, ali ipak su me optužili za posedovanje. Bil je rekao „Vidi, mogli bismo da se dogovorimo“; ako postanem doušnik, oslobodiće me optužbi. Ja sam odbio, rekao sam mu da nije to za mene.

Otišao sam na sud, bio kažnjen uslovno. Kasnije me je Bil pozvao da svratim do stanice da popričamo. Hteo je da mu kažem šta znam – ne o marihuani nego o heroinu i drugim opijatima. Neki od mojih poznanika su to dilovali, video je da sam prijatelj sa njima na Fejsbuku. Hteo je nekog iznutra da bi došao do njih. Iako nisam hteo da drukam dilere trave, pristao sam u slučaju heroina.

„Heroin me toliko ljuti. Toliko mi je prijatelja oduzeo. Neke ljude sam celog života znao, a onda su se navukli i neviđeno brzo pali. I ja sam jedno vreme bio navučen na opijate, samo one što se izdaju na recept. Skinuo sam se u cugu, ali bilo je teško. Vutra mi je tu definitivno pomogla. Mogao sam i sam da završim na heroinu kao moji ortaci, hvala bogu što nisam krenuo tim putem. To je ogroman problem u mom kraju, heroin i opijati, tako da sam hteo da doprinesem da se to reši.

Bilu sam rekao da neću da drukam prijatelje, i da neću da me ozvuči, on se složio. Donosio sam mu pouzdane informacije, ovde me svi znaju i veruju mi, nikad niko ne bi posumnjao. Imam i drugove na pajdu koji su spremni sve da mi kažu. Onako se usput pomene u razgovoru, nekad bi iz čiste radoznalosti saznao ko šta valja, ko je koliko ozbiljan igrač.

Bilo mi je frka kad sam prvi put kupovao, ali znao sam da je taj diler jedno đubre tako da ga nisam previše žalio. Kao kupac moraš da se ponašaš na određeni način, inače dileri mogu da posumnjaju. Ja sam znao kako jer sam već sto puta nešto završavao. Taj prvi je prošao lakše nego što sam očekivao. Sedeli smo malo kod njega, duvali, onda sam kupio dop i otišao. Tako obično ide. Bil mi čuva leđa. Ja samo treba da završim i zapalim, posle me neko pokupi i onda policija treba da dokaže slučaj.

Umelo je i da bude dosta zajebano. Sa jednim sam sve dogovorio ali sam morao da ga čekam ispred kuće 40 minuta jer se gore uradio. Nisam znao šta da radim, nije trebalo da ulazim u kuću, ali njegova keva je otvorila i pitala me što tu stojim, što ne uđem. Nije trebalo, ali sam ipak ušao. Odjednom izađe njegov ujak sa pištoljem, krene da joj urla „Ko ti je ovaj? Ko je ovaj?!“ Skroz se sludeo, jedva sam ga smirio da me ne ubije. Onda je diler sišao, sav se teturao, nije mogao ni kesicu da mi nađe za heroin – dao mi ga je u direktno u ruku.

Srce krene da mi lupa u takvim situacijama, oseća se u grudima, ali to ne smeš da pokažeš. Ja probam da se šalim, zezam ih malo da se opustimo, ali lako je da se zajebe. Jedan moj drug je ušao u kuću kod nekog lika (da kupi drogu), a oni su mu stavili cev na čelo i terali ga da puši krek da bi im dokazao da nije sa pandurima. To bi i meni moglo da se desi, ali ja se obično snađem, krenem da nešto kenjam pa se izvučem. Ne spremam izgovore unapred, ne treba da zvuče pripremljeno, nego šta mi padne na pamet u trenutku.

Tu me radi adrenalin, što ja baš volim. Hvataju me osećanja kojih kod mene obično nema – nervoza, uzbuđenje, osećaj da si na ivici, kao bandži-džamping. Probao sam bandži par puta u Africi, tamo je to dosta ludo – nema pravila i zakona kao i ovde, nikad ne znaš da li će sajla da pukne, svesno rizikuješ.

Ne grize me savest što sam drukara. Doprinosim da se reši problem u mom kraju, ne radim to iz prinude da bih se spasao zatvora. Ne tovarim svoja sranja drugima, ne plaćaju me ništa. Znači, kao da sam volonter vatrogasac. Kad već ne mogu da budem policajac – bio sam hapšen, a i frka mi je od oružja, a i ne volim policajce. Bil je to izuzetak. Neću pajdo u mom kraju. Meni su dileri stalno slali poruke, nudili mi svoju robu, a znali su da se skidam sa opijata. Znali su da bih bio dobra mušterija, kad bi me samo navukli. Meni je to, kao, zašto pokušavaš meni da sjebeš život samo da bi uzeo neku sitnu kintu? Njih treba da grize savest, ne mene.

U mom društvu se ne zna da ovo radim. Ako bi dileri sabrali dva i dva, najebao bih. Ako sve ovo potraje, počeću da paranoišem, da me hvata nervoza, i tu bi trebalo da prestanem. Ali do sada se još nisam okliznuo, verujem u sebe, nisam nikom dao razloga da posumnja u mene. Ako se desi da neko sazna pa hoće da mi se sveti, jebiga, šta da radim, to je život. Znao sam šta radim, znao sam da rizik postoji, šta god da mi se desi, sam sam kriv. Prihvatam to 100%, ne plašim se smrti.

JOŠ NA VICE.COM:

Tajni životi funkcionalnih korisnika heroina

Kako sam postao heroinski zavisnik

Rekordni bum opijuma je samo najnoviji poraz Amerike u Avganistanu