Previše sam svesna i to me neviđeno plaši

Prema petom izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih poremećaja, moja zvanična dijagnoza je panični poremećaj, generalizovani poremećaj anksioznosti i sveprisutna depresija. A opet se ponekad zapitam da li bi za moja stanja, koja osciliraju u kontinuumu između neizdrživog straha i neodređenog osećaja nelagode, moglo da se kaže: vidi previše, oseća previše, misli previše .

Oduvek sam bila hipersenzitivno, uplašeno dete. A onda sam, u kasnijim periodima života — ponekad trezna, a ponekad pod uticajem psihodelika kao što su psilocibin, pejotl i esid — videla, osetila i pomislila stvari koje su možda bile izvan mojih sposobnosti brzog opažanja. Na primer, kao kad sam svet videla kao igru ili predstavu. Ljude sam doživljavala kao igrače ili glumce, a identitete koje smo konstruisali (i koje su konstruisali za nas) samo kao farsu. Svi su hodali okolo samo u telima, upleteni u svetsku dramu, ali kao da se niko nije pitao: Šta se to događa ovde? Bolelo je to što se niko nije pitao. Bolelo je takođe, i nije imalo smisla, što su ljudi surovi jedni prema drugima samo na osnovu tih naizgled arbitrarnih slojeva ličnosti. Jednom kad vidite te stvari, teško je ugasiti svest o tome. Teško je i dalje se praviti da je normalno što postojimo.

U uticajnom tekstu iz šezdesetih, Psihodelično iskustvo: Priručnik zasnovan na Tibetanskoj knjizi mrtvih , autori Timoti Liri, Ričard Alpert (kasnije poznat kao Ram Das) i Ralf Mecner "igre" definišu kao "bihavioralne sekvence definisane ulogama, pravilima, ritualima, ciljevima, strategijama, vrednostima, jezikom, karakterističnim vremensko-prostornim lokacijama i karakterističnim obrascima pokreta". Oni velike igrače definišu kao "one koji se čvrsto drže ega" i tvrde da je um taj koji pretvara psihodelično iskustvo, i sva životna iskustva, u "raj ili pakao".

Ne verujem da je upotreba psihodelika bila uzrok, ili glavni katalizator, moje mentalne bolesti. Ne bih rekla da su napadi panike zapravo esid flešbekovi, jer sam napade panike imala i pre nego što sam eksperimentisala sa drogama. Ali mislim da su moja psihodelična iskustva ukazala na zastrašujuću dihotomiju između krhke konstrukcije ličnosti i fluidnije, objedinjene svesti. Moja iskustva sa psihodelicima, kao i sa mentalnom bolešću, pokazala su da postoji sličnost u načinima na koje oni odvajaju različite slojeve identiteta u igri. U tom smislu, iskustvo depersonalizacije na psihodeličnim drogama je prikladna metafora za osećanje dekontekstualizacije u toku napada panike i obrnuto.

Zapravo, mnogi fizički simptomi napada panike podsećaju na ono kako su Liri, Alpert i Mecner opisali osećanje gubitka ega na psihodelicima. Tokom psihodeličnog gubitka ega oseća se "telesni pritisak… dezintegrisanje ili raspadanje tela na atome… poniranje… pritisak u glavi i ušima… peckanje u ekstremitetima… topljenje tela kao da je od voska…. mučnina." Isto tako, usred napada panike, osećam gušenje i pritisak u grudima, osećam se kao da se dezintegrišem, otapam ili samo što ne eksplodiram, i osećam peckanje u rukama i stopalima. Tokom napada depresije, koji je često teško razlikovati od perioda ekstremne anksioznosti (glib mentalne bolesti, po mom iskustvu, ne podleže lako organizaciji, jasnoći ili kategorizaciji), obuzima me osećaj poniranja kao da mi se centar gravitacije nalazi u grudima.

A što se tiče slike tela od voska, to je jedan od strašnijih simptoma napada panike koje sam doživela. Usred napada panike, često dolazi do agresivnog pomeranja stvarnosti, kad svet odjednom počne na liči na film: nadrealan ili hiper-realan. Ako sam sa drugim ljudima, oni počnu da deluju plastično, kao da se tope, kao da su napravljeni od gume ili nose maske. Kao da gledam samu sebe, identitet koji sam konstruisala, kako razgovara sa drugim konstruisanim identitetima. To nije samo strašno — istovremeno je i veoma tužno osećati se kao da svi nosimo maske.

Zbog svih tih sličnosti između akutnog napada panike ili napada depresije i iskustva na psihodeličnim drogama, pitam se da li mentalna bolest nije, na neki način, uzvišeno stanje svesti ili inteligencije. Tokom tih perioda, često se zapitam: Šta sam ja u stvari? i Šta je smisao? Iako to nisu utešna pitanja, ne bih ih baš nazvala glupim pitanjima. Štaviše, to su pitanja koja upućuju na svest o tome da sami određujemo svoj smisao i da neke aktivnosti, komponente identiteta i životne strukture koje primenjujemo da bismo mu udahnuli smisao, "uloga… status, seks… moć, veličina, lepota" možda nisu nešto posebno zdrave, duhovne ili čak stvarne.

Neko čak pitanja Šta sam ja? i Šta je smisao? može da doživi kao korisna pitanja, ako smo spremni da se suočimo s odgovorima. Često pitanja dovedu do revizije života — restrukturiranja vrednosti kako bi se uskladile s onim što duboko u sebi znamo da je istina — i to je zastrašujuće. To može da bude zahtevan poduhvat. Kad svi nose maske, ne znam šta je neprijatnije: nositi masku za koju znaš da je lažna ili pokušati živeti "ogoljenije" među maskiranima.

Kao što su Liri, Alpert i Mecner opisali: "Vaš ego, taj sićušni preostali nit ličnosti, vrišti STANI! Kad se iščupaš iz životnog toka, osećaćeš privlačnu silu svoje snažne povezanosti sa starim željama… ako je oko tebe u toku privlačna igra, zateći ćeš sebe kako se vraćaš u pređašnje stanje".

Nije bez vraga onda da bi se većina ljudi, kad im se ponudi izbor, odlučila da ne zalazi u taj upitani deo mozga. Znam da sam se u najintenzivnijim periodima svoje mentalne "nezdravosti" osećala kao da se rastvorila zavesa moje percepcije. Samo sam želela da se ta zavesa ponovo zatvori — da nikad više ništa ne vidim suviše jasno. Slično tome, u svojim psihodeličnim iskustvima, imala sam silne tripove u kojima sam osećala da sam predaleko "odlutala" i žudela za tim da se vratim u bezbedniji, zatvoreniji um. Smrt ega je strašna.

Budući da sam čista i trezna već mnogo godina, odavno nisam uzimala psihodelične droge. Ali čak i da mi trezvenost nije obaveza, ne verujem da bih više uspevala da se izborim sa tripovima. To je možda zato što je bilo lakše živeti bliže dubljoj "istini" kad sam bila mlađa — dok nisam bila toliko vezana za spoljne zamke lažnog identiteta. Nije da više ne vidim ili ne osećam trenje lažnog identiteta i onoga ko sam zaista. Osećam to svaki put kad doživim napad panike. Ali samo zato što nešto vidiš i osećaš, to ne znači i da se menjaš.

Liri, Alpert i Mecner kažu: "Kad god nisi siguran, isključi mozak, opusti se, plovi nizvodno… fizičke reakcije treba doživeti kao znake koji najavljuju transcendenciju. Izbegavajte da ih shvatate kao simptome bolesti, prihvatite ih, spojte se sa njima, uživajte u njima."

Čula sam da se isti saveti daju za napade panike: uzjašite anksioznost, zaplovite s njom, savijte se kao vlat trave koju povija vetar, iskusite je sa zahvalnošću kao znak da ste živi. Ali ponekad ne želim da budem toliko živa. Ponekad se osećam toliko živo da bi to moglo da me ubije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu