U senci platana i borova, jednog vlažnog oktobarskog popodneva, sedamdeset-osmogodišnji Džek Rodrigez naslonio se na štap i pogledao u staru spomen ploču: „Naša verna mala Tutsi, 1915–1929."Rodrigez je mislio o svojoj odavno preminuloj prijateljici Agnes Miler koja je pred kraj života, kao udovica slabog pamćenja, imala običaj da luta između ovih spomenika sa jedva čitljivim natpisima, u potrazi za uspomenama na draga bića o kojima se starala pre skoro pola veka.
Reklame
„U to vreme, mislim da je samo još mene prepoznavala. Obično bih je ja odveo do kuće", priseća se Rodrigez. „Divna gospođa. Baš je volela ovo mesto."Nalazimo se na Klara-Glen groblju za kućne ljubimce u Linvudu, u Nju Džerziju, nedaleko od Atlantik Sitija. Porodica Agnes Miler dugo je posedovala ovo imanje – od drugog svetskog rata pa sve do 1986. kada je ona iz zdravstvenih razloga ostavila groblje na staranje Istorijskom društvu grada Linvuda. Preminula je deceniju kasnije u 85. godini.
Klara-Glen je među najstarijim grobljima kućnih ljubimaca u Americi, uskoro će obeležiti stotu godišnjicu ali verovatno tiho i neprimetno, kako i dolikuje lokaciji na kojoj večno počivaju hiljade pasa, mačaka, konja, ptica, majmuna, i drugih ožaljenih životinja. Visoke ograde dele groblje od mirnog dela ovog pospanog gradića, kao da je tajna. Danas gradske vlasti raspolažu ovim posedom od 2.5 ari, a posetioci su dobrodošli. Ipak, imam utisak da sam zalutao u nečije dvorište – a ovo i jeste bilo dvorište pre stotinak godina. Rodrigez koji živi nedalek od groblja maše mi da priđem, kao da mu ne smetaju uljezi.„Fino je ovo mesto", kaže Rodrigez i pokazuje štapom ka maloj, izlizanoj kamenoj ploči koja obeležava grob Čudesnog Reksa – psa koji za kost zarađivao skijanjem na vodi po čuvenim čeličnim dokovima Atlantik Sitija tridesetih godina prošlog veka, uz konje koji rone, mačke koje boksuju, i tigrove koji plešu.
Reklame
„Bila je ovde jedna starija gospođa sa ocem koji se setio da je nekad davno video Reksa, to ga je baš pogodilo", priča Rodrigez.Klara-Glen je tajna za ljude iz ovog kraja, kaže Džudit Branin iz Istorijskog udruženja grada Linvuda u čijem je posedu danas spisak svih sahrana i ostala papirologija iz uredno održavane arhive Agnes Miler.„Organizovali smo jednom prilikom lov na lokalne atrakcije, gomila ljudi nije imala pojma da ovde uopšte postoji groblje za kućne ljubimce", kaže Branin.Groblje su 1918. godine otvorili Klara i Glen Vajt, bračni par iz Filadelfije koji se pre par godina doselio u ovaj kraj. Imali su posed na bivšoj Skal plantaži na Šor Roudu, gde je sa njima živela čitava menažerija – uglavnom psi, mačke, i zečevi.
Glen Vajt je bio stolar i dugogodišnji predsednik udruženja za zaštitu životinja Okruga Atlantik. Nedugo pošto su on i supruga počeli ovde da sahranjuju svoje ljubimce, susedi i poznanici zamolili su ih za dozvolu da i oni to počnu da rade.Glen je pravio sanduke od borovine i mahagonija, a Klara postavu od ružičastog ili plavog satena. Za sahrane je šila prekrivače, jastuke, i velove. Tokom same ceremonije Glen bi obično izrecitovao „Eulogiju psa" Džordža Grejema Vesta pre nego što bi spustio leš ljubimca u četiri stope duboku rupu koju je sam iskopao.O groblju se pričalo jer je za taj period predstavljalo retkost, pa su ubrzo ožalošćeni ljubitelji životinja počeli da svoje preminule ljubimce donose sa čitave istočne obale, iz Kanade, pa čak i Evrope. Bračni par Vajt zahtevao je da vlasnik ili njegov predstavnik prisustvuje svakoj sahrani. Klara je reporterima 1942. pričala o čoveku sa Floride koji je, posle smrti psa, spakovao telo životinje u kola i zaputio se ka dalekom groblju. „Kad je stigao, žalosno je izgledao. Nije spavao prethodnih 48 sati."
Reklame
Aristokrata Amaz, navodno poslednji lovački pas dinastije Romanov, sahranjen je na ovom groblju. Princ Čarls takođe, pas Irvinga Berlina. Isto važi i za „Kuti", maskotu američke pešadijske jedinice iz Drugog svetskog rata koja je umrla u Atlantik Sitiju i bila sahranjena uz sve vojne počasti. Sanduk je bio prekriven zastavom, a pod zemlju su ga jedne noći spustili veterani pod svetlom farova. Na Klara-Glen groblju takođe počivaju ljubimci glumice Bili Burk (Dobra veštica Glinda u „Čarobnjaku iz Oza") i finansijera Džej Pi Morgana Juniora. (Glasine po kojima je ovde bio sahranjen i Piti iz Little Rascals ipak nisu tačne, kaže Branin.)Posle muževljeve smrti, Klara Vajt je groblje prodala porodici Miler 1945 godine. Agnes Miler je uz pomoć supruga Aleksandra i oca održala tradiciju koju je porodica Vajt uspostavila.Sledeće četiri i po decenije, Milerovi su vodili detaljne zapise o sahranjenim životinjama. Agnes je na ove kartice naknadno kačila smrtovnice vlasnika životinje koje bi isekla iz novina. Takođe je snimala životinje pre zatvaranja sanduka i slala slike vlasnicima za uspomenu. (Nekoliko primeraka ostalo je u arhivi.)Sahrane i spomen-ploče nisu jeftine, naravno, ali Agnes Miler je želela da groblje ostane pristupačno svima uprkos tradiciji po kojoj ljubimce sahranjuju samo bogati i slavni.„Ove je pravila u podrumu", kaže Rodrigez dok pokazuje male betonske markere. „Mnogi ljudi su hteli one kvalitetne spomenike ali nisu mogli da ih plate, pa im je Agnes ove pravila besplatno. To je radila sve do samog kraja."
Reklame
fotografija: Linwood Historical Society
Kada je Aleksandar Miler preminuo 1975., Rodrigez kaže da je on počeo da pomaže Agnes oko sahrana i kosidbe trave. Tokom sedamdesetih i osamdesetih, policajci Atlantik Sitija imali su običaj da ovde sahranjuju pse iz službe – Senku, Tora, Bandita, i petnaestak drugih. Rodrigez se seća kolike su to bile sahrane; svi bi policajci iz regiona došli da odaju poštu životinjama.
Kad Agnes Miler više nije bila sposobna da se stara o Klara-Glen groblju, prepisala je tapiju istorijskom društvu 1986. za jedan dolar. Od tada do danas, ovde je bilo sahranjeno tek par životinja, nijedna od ranih devedesetih. Branin kaže da je grad preuzeo kontrolu sredinom te decenije pošto istorijsko društvo nije moglo da pokrije troškove održavanja i poreza na imovinu.Rodrigez kaže da mu je drago što je tako ispalo, jer radnici gradskog zelenila često dolaze da pokose travu ili počiste otpatke.Branin dodaje da je Miler u tapiji striktno navela da se svrha Klara-Glen groblja nikad ne sme izmeniti.„Grad bi ga verovatno prodao kao građevinsko zemljište ili napravio neki teren za fudbal, samo što ne mogu", kaže ona. „Te životinje će zauvek ostati tu."
fotografija: Linwood Historical Society
