Zdravlje

Pokušala sam da smršam i dovedem se u formu ali da se ipak ne pomerim

Zato što želim da budem zdravija, ali i zato što u to ne želim da uložim nikakav napor.
JL
fotografije Jake Lewis

Ja sam lenja osoba. Ono, stvarno lenja. Uklješten mi je živac u ramenu već nekih pet godina i ne mogu da se nateram čak ni da uradim desetominutno dnevno istezanje koje bi trebalo da radim da bi mi se rame oporavilo. Kao što je rekao Drejk, Platon ili ko god već: upoznaj samog sebe. A ja znam sebe dobro i znam da više volim život u horizontali.

E sad, uprkos tome, živimo u doba fitnesa, velnesa i Instagram uzora. Sa [brojka poznata redakciji] godina, moje telo počinje da radi stvari na koje nisam svojevoljno pristala. Gravitacija utiče na sve, a bliži se i leto. U trenutku ludila, slabosti ili oba, odlučila sam da želim (moram) da se dovedem u formu – ali zato što mi je bitno da ostanem dosledna sebi, da se u tu formu dovedem sa što manje fizičkog napora.

Reklame

S ovom ambicioznom misijom na umu, nazvala sam Hajda Filipsa, ličnog trenera iz At Home Fitness, kako bih saznala šta moram da uradim da bih postigla najosnovniji minimum zdravlja.

Ali prvo, nekoliko korisnih ličnih informacija o meni: kao što sam već pomenula, moja trenutna rutina vežbanja je "nepostojeća". Rutinski hvatam autobus broj 12 umesto da prošetam 20 minuta do druge strane Raj Lejna. Moje prehrambene navike takođe su istinski šokantne: mešavina siromaštva jednog frilensera i moje ekstremne averzije prema hladnim temperaturama često dovede do toga da ne jedem ništa sem kafe do 3 popodne, a onda glad utolim mini-fileom iz KFC-a ili nečim sa Mekdonaldsovog jeftinijeg menija. Dodatna lična informacija: na ruci imam istetoviran hamburger.

Međutim, veoma je važno istaći i da sam jedna od onih iritantnih osoba koje imaju brz metabolizam i prirodno vitko telo – izvinjavam se zbog toga unapred. Takođe je važno istaći da, na osnovu mog indeksa telesne mase, tehnički sam neuhranjena, tako da ne želim da izgubim dragocene kilograme tokom ovog izričito naučnog eksperimenta i zato se neću odricati ugljenih hidrata niti zamenjivati nijedan obrok salatom bez dresinga.

Dakle, rutina: prvo, Hajd mi kaže da nikad ne zaboravim da je "bilo šta bolje od ničega", tako da se čak i odlazak u šetnju brzim korakom jednom dnevno računa ako ste od onih koji obično ne radi takve stvari (pozdrav). Međutim, "korist kad uradite malo više, pa malo više, pa još malo više, postaje eksponencijalna". Motivaciona snaga, kaže on, može da potekne od uhodanosti vežbe.

Reklame

"Ja bih verovatno počeo trudeći se da uradim nešto većinom dana, ali bih započeo s nečim veoma malim, desetominutnom rutinskom vežbom tokom koje si u pokretu. Potom ti ona prosto preraste u naviku i uđe u mentalni sklop da ustaneš i uradiš nešto svako jutro čim se probudiš kao način da stekneš tu novu naviku."

Što se tiče ishrane, Hajd mi govori da je "velika" stvar povrće: pokušaj da naguraš što više povrća u jedan dan. Zacrtaj sebi minimalni cilj od bar jednog, ali bolje bi bilo dva, obroka dnevno s povrćem. Posle toga bih ti savetovao da zameniš sve prerađevine prirodnim sastojcima. Dakle, gotova hrana, pica, Mekdonalds – ništa od toga."

Dok mi Hajdove reči odzvanjaju u ušima, smišljam režim osnovnih vežbi kako bih malo ubrzala otkucaje srca. Malo čučnjeva, malo trbušnjaka, malo (pokušaja) sklekova, kratak sprint. Fitnes! Izvlačim opremu ispod kreveta – par helanki za jogu i majicu otpornu na znojenje na kojoj je još ostala cena, poklon od Najka 2013. godine dok sam bila #influenser (hvala @nike) – i izlazim u park da ih krstim sa malo ZNOJA.

Osećam se kao prevarant i potpuni kreten, i zatičem sebe kako se molim da ne sretnem nikog poznatog, iako – ja sam novinarka i stoga ne umem da lažem – moje dupe u dotičnim helankama izgleda fenomenalno. Poslednji put sam vežbala pre dve godine, kad sam u napadu janaurskog ludila upisala jogu. Izdržala sam šest časova pre nego što sam shvatila da sam od boravka u prostoriji sa gomilom belaca koji prde od sočiva i govore "namaste" odlazila kući u gorem mentalnom stanju nego što sam dolazila na vežbe.

Reklame

Da bih bila sigurna da je ovaj projekat 100 posto naučan, sprovodim određena merenja: puls u mirovanju, visina, obim struka, jačina i izdržljivost mišića, fleksibilnost.

Uspevam da uradim 16 puta vežbu za trbušnjake pre nego što mi se stomak pretvori u puding i padam na travu oznojena. Što se tiče sklekova, uspevam da uradim deset, čime sam, da budem sasvim iskrena, zapravo impresionirana, jer ruke su mi bukvalno kost i koža. Prema mom vodiču za fitnes, međutim, to je impresivna brojka samo ako imate više od 65 godina.

Šta je, međutim, najgore od svega? Trčanje. Prema mom vodiču, mogu da procenim svoju spremu ako vidim koliko mi vremena treba da istrčim 2,4 kilometra, ali ja sam pušač i neću ni da pokušavam jedan takav podvig. Odlučujem da trčim do drveta udaljenog nekih 200 metara i nazad. Uspevam da pređem otprilike dve trećine puta pre nego što više ne mogu da dišem i ponovo padam na travu, dok mi pred očima igraju uspomene na zlatne medalje koje sam osvajala iz sprinta tokom školskog Sportskog dana.

Na moje veliko iznenađenje, osećam se prilično dobro deset minuta kasnije. Suprotno od onoga što sam očekivala, ostatak dana osećam se puna energije i zatičem sebe kako sam svesnija svoga tela i aktivnija. Naravno, to je možda zato što je ovo prvi sunčan dan u godini sa 20 stepeni. U svakom slučaju – osećam se dobro!

To osećanje brzo nestaje kad se budim narednog dana nakon jedne od najgore prospavanih noći u životu i osećam se kao da me je pregazilo krdo slonova. Svaki delić mog tela je u agoniji. Nisam znala da pazuh može da vas boli, ali evo me kako se kajem što sam zabušavala s tim istezanjima. Odlučujem se da se usredsredim na pravilnu ishranu sve dok ne budem ponovo mogla da hodam bez jaukanja. Manje limenki koka-kole, mnogo đusa, više povrća i salata. Bez Mekdonaldsa.

Reklame

Statistika o zdravlju milenijalaca – kao i statistika bilo čega, uglavnom – zbunjujuća je. Prema brojnim studijama i anketama, milenijalci obožavaju velnes, fitnes i veganstvo. Manje odobravaju pušenje i konzumiranje alkohola od bejbi bumera i čini se da su generalno svesniji važnosti zdravlja i blagostanja.

S druge strane, BBC tvrdi da su britanski milenijalci na dobrom putu da postanu najgojaznija generacija otkad se vodi ta evidencija, što je pomalo neobično ako uzmete u obzir sve ono što sam navela iznad. Možda je to zbog svog vremena provedenog u gledanju Netfliksa? Ne znam. Prema ovom izveštaju Goldman Saksa, istraživanje pokazuje da za milencijalce "biti zdrav" znači usredsrediti se na "pravilnu ishranu i vežbanje" umesto razboleti se ili biti gojazan.

Nego, vratimo se mom eksperimentu.

Prošlo je nedelju dana moje dvonedeljne ekstremno nisko energične obuke i ja se… ne osećam baš sjajno, pravo da vam kažem. Prosto ne želim da vežbam. Ne želim! Uradila sam verovatno polovinu vežbi koje je trebalo da uradim da bih ostala na osnovnom nivou jedne zdrave ljudske osobe, ali to je i dalje napredak u odnosu na nikakvo vežbanje, tako da ću i dalje tako da nastavim, jebite se.

Odlazim svakoga dana u šetnju brzim korakom sve do kraja Raj Lejna i nazad, i nisam jela nikakvu gotovu hranu čitavih nedelju dana. Pojela sam najmanje tri veganska obroka i čak se odlučila za džekfrut umesto govedinu kad sam otišla na takose. Moja kosa je sjajnija nego što je bila godinama i osećam se kao Kardašijanka nakon što je prestala da jede suplemente u vidu gumenih meda.

Reklame

A onda: nakon deset dana ovakvog puritanizma, gubim svako interesovanje i motivaciju i jedem čitavu tacnu pilećih nagetsa i pijem dve limenke kole. Narednog dana dobijam menstruaciju, što objašnjava i opravdava sve to. Da ne ulazim previše u detalje, patim od neverovatno jakih i bolnih perioda i apsolutno nema jebene šanse da ću uraditi ijedan čučanj u narednih nekoliko dana, uprkos svim tim iritantnim savetima da vežbanje može da pomogne da se umanji bol. Jedem i Teskovu (najbolju!) gotovu lazanju i kesicu od 200 grama Haribo miksa. Žao mi je, Hajde.

Suprotno opštem uverenju, teži deo zdravog života nije toliko započeti ga koliko nastaviti s njim, a nakon moje menstrualne pauze zaista moram da se nateram da ponovo upotrebim mišiće. Da li je trebalo da skinem aplikaciju za fitnes kako bi vikala na mene i terala me da izlazim iz kreveta? Da li ih iko uopšte koristi nakon što ih skine ili samo stoje tamo i skupljaju metaforičku prašinu na uvodnoj stranici ajona?

"Dobre tri nedelje sam ustajao rano, iskakao iz kreveta, punio Nutribulet spanaćem, bananama i ovsenim mlekom, gutao to u cugu i revnosno radio pozdrave suncu", kaže Džoš, 26, koji je skinuo Sworkit u pokušaju da uvede jogu u svoj život kad je primetio da se ugojio. "Tri nedelje kasnije, ja sam mamuran, umoran i ne želim da izlazim iz kreveta da bih radio kravlju pozu u komunalnom centru, i ne želim da pijem šargarepe smućkane s mlekom. Pa to i ne radim. Ostajem u krevetu, a iz njega ustajem samo da kupim čokoladu i limenku kole, i potom se odmah vraćam nazad. I nikad više ne radim jogu."

Reklame

Drugima su se aplikacije pokazale korisnijim. Nerupa, 28, pre dve godine je kupila eplvoč i kune se u njega – "Definitivno sam svesnija svoje spreme i pomaže mi makar u pokušajima da ostanem u formi", kaže ona. "Pomaže mi da pratim svoj napredak i uskladila sam sa ga sa najboljom prijateljicom kako bismo mogle da bodrimo jedna drugu. Dobijam obaveštenja kad ona završi neku vežbu, što me odmah natera da poželim da ustanem i dohvatim se tegova."

Moja, 23, slično se kune u svoju fitnes aplikaciju: "Počela sam da je koristim kao neko ko nije vežbao od 16. godine, i često je koristim zajedno sa drugim vežbama na Instagramu ili kao glavni događaj ili uvod u neke jače vežbe. Obožavam je – promenila mi je život!"

Na osnovu činjenice da sam u proseku uradila verovatno dve lakše vežbe nedeljno umesto, ono, pet, shvatam da je možda trebalo to da uradim i skinem aplikaciju ili povučem prijateljicu u bedu zajedno sa sobom. Ali naknadna pamet je uvek savršena, a moje dve nedelje kampa za obuku uz minimalan napor upravo su istekle.

Sada mogu da uradim 20 vežbi za stomačnjake, što je znak napretka za moj stomak, a i dalje imam 42 kilograma, zato što neobjašnjivo imam 42 kilograma poslednjih deset godina i verovatno ću imati toliko dok ne umrem ili zatrudnim.

Teško mi je to da kažem, ali zaista se uopšteno osećam bolje, uloživši napor da jedem manje mesa, pijem više tečnog voća i generalno svoje telo koristim malo više. Volim da mislim da ću tako i nastaviti, makar samo da bih imala karijeru Instagram uzora na koju ću moći da se oslonim kad za dve godine pisanje izađe iz mode – ali za sada, odoh ja u Mekdonalds.

@niluthedamaja