Rouzmeri Kenedi, žrtva lobotomije: Istorijat mentalnih bolesti u Americi

Kao mlada devojka s početka dvadesetog veka, Rouzmeri Kenedi — najstarija ćerka slavne porodice Kenedi — bila je lepa, srdačna i pitoma. Ali njena životna priča otišla je u potpuno drugom pravcu zahvaljujući najstrašnijem pojavnom obliku straha, sramote i neznanja u vezi sa mentalnim zdravljem u prošlom veku: lobotomiji.

Dve knjige koje su izašle ovog meseca povezuju jezivi status lobotomije kao "leka" za mentalno oboljenje sa jedinstvenom i prepoznatljivom američkom porodicom: Kenedijevima. Biografija Kejt Kliford Larson Rouzmeri: Skrivena ćerka Kenedijevih i knjiga Elizabet Keler-Pentakof Odsutni Kenedi: Rouzmeri Kenedi i tajna veza četiri žene do neprijatnih i srceparajućih detalja prenose priču starije sestre Džona Kenedija koja je patila od blage mentalne zaostalosti, njene napore da se uklopi u ambiciozni klan Kenedijevih i lobotomiji koja je od nje sa 23 godine načinila potpunog invalida. I iako mentalno zdravlje i dalje predstavlja sramotu za mnoge, Rouzmerina priča nas podseća koliko je percepcija i lečenje mentalnih bolesti uznapredovalo u proteklih 70 godina.

Početkom četrdesetih godina prošlog veka, lobotomiju je u Americi agresivno promovisao doktor Džejms Vots i njegov saradnik doktor Volter Frimen. Uprkos činjenici da su obojica bili psihijatri iz Medicinske škole Univerziteta Džordž Vašington, a ne hirurzi, ovaj par je smatrao sebe kvalifikovanim da izvodi lobotomije, što je podrazumevalo presecanje vezivnog tkiva u čeonom režnju pacijenta sa ostatkom mozga.

Pionir pomenutog zahvata bio je portugalski neurolog Antonio Egas Moniz, koji je eksperimentisao sa bušenjem lobanje kako bi mogao da pristupi mozgu. (Kasnije je dobio Nobelovu nagradu za svoj postupak, koji je on zvao leukotomija). Vots, Frimen i šačica drugih doktora tvrdili su da hirurški zahvat poput ovog može da izleči širok raspon mentalnih oboljenja, uključujući tešku depresiju, šizofreniju, opsesivno-kompulsivne poremećaje i akutnu anksioznost. Navedeni par je počeo da izvodi lobotomije ranih tridesetih, sakupljajući probne pacijente po sanatorijumima i kafanama, da bi eksperimentisali na delu mozga koji u to vreme nije bio dobro poznat.

Vots i Frimen, koji su jednom eksperimentalno izveli lobotomiju zabijanjem pijuka u očne duplje pacijenta, bili su majstori odnosa sa javnošću. Ovaj duet obezbedio je povoljne članke o sebi u časopisima kao što su TAJM, LAJF i Njuzvik — uprkos tome što je Američko zdravstveno udruženje upozoravalo da su posle ove hirurške intervencije primećeni "ozbiljni defekti", među kojima su potpuno odsustvo svesti i smrt.

A opet, nije teško videti zbog čega je lobotomija prihvaćena kao potencijalno čudotvorni lek: ljudi su očajnički želeli da se pronađe bilo kakav. Anatema koja je pratila mentalne bolesti i krivica koja je nametana roditeljima intelektualno ili mentalno zaostale dece u kombinaciji sa odsustvom dostupnih rešenja stvorilo je priliku za prevarante kao što su bili Vots i Frimen. Kako beleži Keler-Pentakof, pokušaji lečenja mentalnih bolesti s početka dvadesetog veka podrazumevali su tako sramotnu praksu kao što su koma izazvana opijumom; odstranjivanje tiroidne žlezde, jajnika, krajnika ili zuba; ubrizgavanje konjske krvi; i sesije udisanja ugljen dioksida.

Očajne porodice koje nisu znale kako da pomognu svojoj deci podstrekivane su da ih šalju u sanatorijume i mentalne bolnice. Za ove institucije često je bilo teško naći pravo osoblje, zbog čega su one unajmljivale kriminalce i druge osobe sklone zlostavljanju. Okruženje je zapravo često podsećalo na zatvor, u kojem su pacijenti držani u jezivim sanitarnim uslovima sa malo svežeg vazduha, vežbi ili čak pristupa prirodnom svetlu.

Dakle, ne iznenađuje da je lobotomija — hvaljena kao čudotvorni lek za svu silu mentalnih nedaća — tako toplo dočekana. Bilo je to rešenje za probleme kao što je Rouzmeri Kenedi.

Kenedima je bila veoma važno da projektuju i zaštite privid bezbrižnog savršenstva i vitalnosti koje su negovali. Pogotovo u vreme kada mentalna zaostalost nije bila dobro shvaćena, Rouzmerina mrlja na njihovoj reputaciji činila je porodicu nervoznom. Patrijarh porodice Džo P. Kenedi cenzurisao je pisma svoje ćerke koje je pisala kući dok je bio američki ambasador na Dvoru Svetog Džejmsa kako novinari ne bi videli njen dečji rukopis. Porodica nije dozvoljavala nikom izvan užeg kruga porodice i bliskih poverenika da zna do koje je mere ona zaostala, a njena majka Rouz nije govorila čak ni Rouzmerinim starateljima, pomoćnicima i učiteljima za hendikep svoje ćerke. Njena braća prenosila su ocu vesti o tome šta njihovi školski drugovi misle o Rouzmeri, naglašavajući kao pozitivnu vest da niko nije primetio da je zaostala.

To što je bila malo sporija — i mentalno i fizički — od ostalih osmoro braće i sestara posebno je teško padalo samoj Rouzmeri, prema ličnim svedočenjima citiranim u obe biografije. Nakon što boravci u brojnim specijalnim školama uz obimno dodatno starateljstvo i pomoć nije pomoglo da Rouzmeri završi četvrti ili peti razred, ona je nakratko našla mir u školi koju su vodile opatice na engleskom selu dok je njen otac radio kao ambasador u Londonu. Ali Drugi svetski rat je uništio tu idilu i po povratku u Ameriku, Rouzmerino stanje se pogoršalo. Bila je sve nezadovoljnija svojom nesposobnošću da učestvuje u istim aktivnostima kao njena braća i sestre. Sve nervozniju i nemirniju, obuzimali bi je napadi besa. Brojne konvulzije ukazuju na to da je možda u poznim tinejdžerskim godinama počela da pati od epilepsije.

___________________________________________________________________________Pogledajte film VICE Srbija, Glasovi

___________________________________________________________________________

Ne znajući više šta da rade sa Rouzmeri i brinući da bi ona nesvesno mogla da uvuče sebe i porodicu u skandal i tako ugrozi političke ambicije porodice, Džo se okrenuo drastičnoj i umnogome neisprobanoj proceduri: lobotomiji.

Džo je Rouzmeri poslao "ekspertima" Votsu i Frimenu, koji su joj obrijali lokne i vezali je kaiševima za operacioni sto kako bi izveli zahvat. Ali procedura je prošla katastrofalno. Dok je pre operacije Rouzmeri prosto samo bila sporija od proseka, posle nje je ostala potpuni invalid. Nije mogla ni da hoda ni da priča mesecima posle zahvata, a bila joj je potrebna ekstenzivna terapija kako bi tek donekle povratila neke sposobnosti u obe oblasti. U svojoj verziji ove priče, Larson piše da je medicinska sestra koja je prisustvovala Rouzmerinoj operaciji bila toliko užasnuta rezultatom da je posle toga potpuno napustila zdravstvenu profesiju.

Traumatizovan onim što je uradio svojoj ćerki, Džo je pokušao da od sopstvene porodice sakrije do koje mere je Rouzmeri ostala invalid. Bila je institucionalizovana — prvo, nekoliko sati severno od Njujorka u istom sanatorijumu u kojem je Zelda Ficdžerald provela neko vreme tridesetih; potom u katoličkoj školi za "izuzetnu decu" u Viskonsinu, gde je njen otac izgradio vikendicu koju su vodile opatice, i u kojoj je proživela ostatak života.

Veći deo Rouzmerinog života — a pogotovo užasi njenog mladalačkog perioda posle lobotomije — bio je zataškan. U svojoj biografiji, Larson beleži da na stotine dokumenata iz Rouzmerinog života nedostaje iz dokumentacije Džozefa i Rouz Kenedi u Biblioteci Kenedijevih u Bostonu. Nakon što su Kenedijevi dosegli status kraljevske porodice u Americi, Rouzmeri je uglavnom bila zaboravljena.

U Sjedinjenim Država izvedeno je oko 50.000 lobotomija , uglavnom na ženama. Frimen je svojeručno izveo 3.439 lobotomija , uprkos stopi smrtnosti od 14 odsto. Sredinom pedesetih, zbog niske stope uspešnosti, lobotomija je uglavnom zamenjena pojavom psihijatrijskih lekova .

Šezdesetih su i Rouz i njena ćerka Junis postale zagovornice borbe za mentalno obolele i postepeno počele da pričaju sve otvorenije o onome što se desilo Rouzmeri. Društvu je sve važniji postao humani odnos prema mentalno obolelima, delimično zahvaljujući zalaganju predsednika Kenedija za zakonodavstvo koje štiti intelektualno zaostale. Kenediji su odlučili da svoju fondaciju i njene pozamašne resurse posvete deci sa mentalnim poremećajima; i Specijalna olimpijada i Međunarodni najbolji prijatelji su inicijative Kenedijevih koje se zalažu za one sa zaostalošću u mentalnim sposobnostima i razvoju.

Mentalne bolesti u Americi se i dalje ne leče i shvataju kako treba. Lekovi za mentalna oboljenja, kad ih zatražite, nisu dostupni ili su suviše skupi da bi ostavili nekakvog trajnijeg traga. Ali činjenica da istorija pokazuje kako je jedna od najbolje povezanih i najuticajnijih porodica u zemlji iz očaja poslala svoju ćerku na lobotomiju i da se tako nešto više nikad neće ponoviti daje iskru nekog svetla i nade u inače veoma mračnoj priči Rouzmeri Kenedi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu